Дашак устајалог ваздуха Хенрија Кисинџера

Пише: Срђа Трифковић

Вапај старца за нечим њему драгим (либерални поредак) чије време је прошло деловао би дирљиво у неком другом контексту. У овом, делује бахато и дегутантно

Када нека позната и угледна личност која припада кругу првосвештеника глобалне елите нешто важно саопшти или напише – поготову ако је реч о сучељавању са изазовима кризних времена – западна медијска машина те речи преноси са слепим страхопоштовањем и без критичке анализе. Ово нарочито потврђују повремена оглашавања бившег саветника за националну безбедност председника Ричарда Никсона, а потом утицајног државног секретара за спољне послове у Никсоновој и Фордовој администрацији, 96-годишњег Хенрија Кисинџера.

Не сумњамо да је др Кисинџер, упркос терету година, заиста лично издиктирао колумну „Пандемија коронавируса заувек ће изменити светски поредак“ која је под његовим именом пре два дана објављена у Волстрит журналу. Свако слово тог текста личи на њега и одражава његове вредности. Писан је тоном дидактичке проповеди, са „личним додиром“ на старту, да би потом попримио форму меморандума за седницу Кабинета у Белој кући. Садржајем и идеолошким премисама одражава чињеницу да ни у десетој деценији др Кисинџер не допушта пуким чињеницама света какав јесте да поремете поредак његових идеолошких визија и конструкција. Да кренемо редом.

На почетку Кисинџер тврди да га „пандемија“ covid-19 вируса подсећа како се осећао децембра 1944. године, за време Арденске битке. Као и данас, каже он, на бојном пољу је владао осећај свеопште опасности која није вребала неку конкретну особу, већ је ударала насумице и са разорним последицама.

ДЕГУТАНТНИ ВАПАЈ
Поређење није бесмислено. Оно је штавише сасвим адекватно, али не из разлога које би Кисинџер желео да нам сугерише. Наиме, током последње немачке офанзиве у Арденима, 21-годишњи каплар Хенри А. Кисинџер налазио се на дубоко позадинској дужности преводиоца за немачки језик у 84. пешадијској дизвизији америчке војске. Он ниједног тренутка није био ни у каквој опасности нити је икада дошао до првих линија фронта. Изгледи да га у команди дивизије погоди неко залутало немачко тане или далекодометна граната били су отприлике исти као и изгледи да неки здрав и прав 21-годишњи Американац умре од коронавируса… што ће рећи занемариви.

Кисинџер потом прелази на ствар и констатује да је очување поверења јавности битно за друштвену солидарност, за међусобне односе друштава и за међународни мир и стабилност. Ово је сваке хвале вредна изјава. Њен кредибилитет нарушава сам извор. Кисинџеров допринос „међународном миру и стабилности“ укључивао је његово препуштање голоруких житеља источног Тимора, после одласка Португалаца, разулареној индонежанској солдатески. Војници под командом официра обучаваних у САД побили су трећину њих. Индонезија се на окупацију источног Тимора одлучила децембра 1975, као што знамо из доступних докумената, након што је добила изричито охрабрење др Кисинџера који се уочи инвазије са Џералдом Фордом налазио у званичној посети Џакарти. Америчка страна је само тражила да се почетак инвазије одгоди до повратка делегације у Вашингтон.

Пада у очи Кисинџерова тврдња да ће, по завршетку пандемије, „институције многих земаља бити перципиране као неуспешне, без обзира да ли је такав суд тачан или не“. Већ сада је јасно, међутим, да су светске, мултилатералне и транснационалне институције претрпеле далеко поразнији дебакл од националних тела. Уједињене нације су ирелевантне, Светска здравствена организација маргинализована, а Европска унија показала се као неспособна да помогне сопственим чланицама – и невољна да малим прстом мрдне за земље попут Србије, које се чланству тек надају.

Кисинџер је у праву када каже да „свет никада неће бити исти“. Међутим, насупрот жељама и надама овог незаобилазног патерфамилијаса годишњих Билдерберг скупова, из епидемије ће национална држава изаћи регенерисана и оснажена, нипошто дискредитована. Са друге стране, Кисинџеровом срцу одавно прирасли наднационални механизми одлучивања и арбитрирања тешко су рањени, можда и фатално.

У наставку текста Кисинџер упозорава да борба против епидемије нипошто не сме да засени једнако хитан паралелни задатак припреме транзиције „за опоравак света после коронавируса“. Он са жаљењем додаје да се лидери носе са кризом претежно на националној бази, премда последице вируса не познају границе. Исти поклич, „вирус не познаје границе“, чули смо на почетку епидемије од француског председника Емануела Макрона, фанатичног еврофедералисте. Он га је изрекао залажући се за очување отворених граница унутар ЕУ без обзира на епидемију. Макрон је потом свеједно морао да одступи од своје догме и успостави пограничне баријере, као што су то учинили Ангела Меркел и лидери осталих земаља-чланица.

Комично је да Кисинџер користи исту фразу о вирусу који не познаје границе као аргумент да после епидемије треба да уследи нова епоха „глобалне колаборативне визије и програма“. Он призива дискредитоване механизме управљања и након краха евро-мултилатерализма, који се десио упркос истоветном Макроновом вапају. Здравом разуму упркос, Кисинџер очекује да ће се свет без роптања вратити једном доказано дисфункционалном моделу када се прашина слегне и мртви сахране. Вапај старца за за нечим њему драгим чије је време прошло деловао би дирљиво у неком другом контексту. У овом, пак, делује бахато и дегутантно.

ТРИ САВЕТОДАВНЕ ТАЧКЕ
Кисинџер не би био самоуверени родоначелник глобалистичке елите када не би изнео и своје препоруке, у три тачке. (Занимљиво је да и он и њему слични увек износе програме акције са непарним бројем тачака, осим ако их нема 10 или 12!) Прва његова тачка се фокусира на „развој нових техника и технологија за контролу инфекција и одговарајуће вакцине за велике популације“. Помињање нових техника и технологија указује на жељене исходе који обухватају нове и неслућене технике контроле над сваким појединцем (о детаљима другом приликом), а са којим исходом, чије производње и по којој цени ће бити вршена масовна вакцинација – није на субјектима контроле да питају. Нема сумње да ће притом сваки покушај отпора бити третиран на сличан начин као дисиденство у Стаљиновом Совјетском Савезу.

Кисинџеров други савет је да се што пре залече ране светске економије. Он са одобравањем констатује да су светски лидери „научили важне лекције из финансијске кризе 2008.“  То је уистину фрапантна тврдња. Једина „лекција“ коју су финансијски олигарси научили пре 12 година јесте да могу рачунати на спремност влада водећих западних земаља да профите третирају као приватне, а губитке неодговорних банкара као колективне – терет који сви порески обвезници деле подједнако. На исти начин, при расподели огромних средстава – за сада 2100 милијарди долара, а ускоро можда и више – које америчка влада убрзано штампа ради санирања економске кризе изазване епидемијом, не треба сумњати да ће велике корпорације са најуспешнијим лобистима добити и краљевско парче колача.

Трећа тачка Кисинџерових препорука је најинтересантнија: „Очувати принципе либералног светског поретка“. Он тврди да је „темељна легенда савремене државе зидинама опасани град који штите јаки владари… увек довољно моћни да заштите народ од спољног непријатеља“. По Кисинџеру, епидемија је изазвала анахрону обнову „утврђеног града“ у епохи када просперитет зависи од глобалне трговине и кретања људи. Ово је јасна алузија и на жељу глобалиста попут њега да свет функционише без националних граница. Ово је гарантовани рецепт за утапање аутентичних нација – пре свега европских – у мултимилионску инвазију културолошки и цивилизацијски некомпатибилних уљеза.

Овде је легитимно поставити питање: просперитет за кога? Либерални светски поредак за који се Кисинџер залаже, а чији је био и један од твораца, заједно са старим пријатељима попут Дејвида Рокфелера, значио је пресељење десетина милиона радних места из индустријских центара Сједињених Држава у Кину и друге земље трећег света… са поразним последицама за раднике из Детроита, Кливленда, Питсбурга и Сент Луиса. Творце тог пројекта, наравно, додатно је привукла чињеница да кинески радници, осим што су јефтини, немају синдикате, не штрајкују и не опиру се степену експлоатације који је још увек незамислив у западном свету.

Главни добитници у систему либералног светског поретка су богати, који чине мање од једног процента, и супербогати који чине 0,1 одсто светске популације. У САД, према подацима из 2018, најбогатијих 0,1 одсто располаже богатством 196 пута већим од доњих 90% житеља Америке. Испод њих долази горњих 1 одсто Американаца, који у просеку имају 40 пута више богатства него доњих 90 одсто. Штавише, јаз између горњих 0.1 и доњих 90 процената дубљи је данас него икад у историји, укључујући период и пре и после економске кризе 1929. Тако енормна концентрација богатства директно се претвара у политичку моћ и у способност владајућих елита да домаће и међународне односе аранжирају у своју корист. Притом је сам др Хенри Кисинџер већ деценијама и кључни актер и обилати корисник плодова система.

Кисинџерова нада да ће овај дубоко морбидни систем опстати праћена је неизреченом надом да ће Доналд Трамп изгубити изборе у новембру и да ће се на власт вратити носиоци пљачкашког консензуса оличени у полусенилном демократском кандидату Џоу Бајдену. Трамп је савршено свестан поразних последица глобализације по саму Америку – ону стару, аутентичну Америку коју елите презриво сматрају „достојнм гађења“ (“Deplorables“ –Хилари Клинтон), а њихове градове, села и фарме између Источне и Западне обале САД зову „земљом прелета“ (flyover country).

Ипак, тирада у Волстрит журналу на крају делује само као дашак устајалог ваздуха. На сцени је схоластичко поигравање речима једног својевремено моћног човека који је на четири године од свог стотог рођендана свеједно виталнији него што је либерални светски поредак коме је он кумовао – и чији препород сада прижељкује.

ПРЕТЊА ИЛИ УПОЗОРЕЊЕ?
У завршници свог текста Кисинџер апелује на „демократије света“ да „бране и очувају своје вредности просветитељства“. Он нам међутим не каже коју варијанту просветитељства има у виду, француску или британску. Да ли су му узор француски монструми попут Жан Жака Русоа који су утрли пут јакобинском терору и Робеспјеру, претечама свих ужаса 20. века? Стотине милиона жртава разних „изама“ суморни су плодови просветитељског семена зла, фанатичне уверености да је човек искључиви господар и творац своје судбине, да је способан да сопственим разумом реши све дилеме свог постојања, прекроји своју природу и на овом свету досегне утопију краја историје. То су монструозне идеје чији крвави пир још није завршен.

Вредности просветитељства наравно укључују принцип владавине права, власт закона а не људи. Дегутантно је такве фразе слушати од човека који је био главни покретач илегалног бомбардовања Kамбоџе, на које је наговорио председника Никсона, чиме је утро пут Полу Поту и његовим црвенокмерским зликовцима. Успут је др Кисинџер са предумишљајем кршио свети грал простветитељства, Устав САД, тиме што је операцију „у интересу националне безбедности” затајио од Kонгреса који је статутарно задужен за надзор над америчким војним операцијама у иностранству.

Кисинџер упозорава да питање „легитимности не може бити решено у исто време када и покушај да се превазиђе „covid-19 куга“. Куга! Сензационалистичка реторика на стероидима показала се као искушење и за овог мајстора уздржане, чак сувопарне прозе. Kада неко користи реч plague за болест која је – за протекла четири месеца – од 7,5 милијарди житеља наше планете однела нешто мање од 70.000 живота хронично болесних стараца и око 5.000 свих осталих – а притом је тај „неко“ искусни манипулант и превејани лисац глобалистичких комплота, онда знајте да вас вуче за нос и третира као будалу, па макар били претплатник Волстрит журнала. Стварна куга, „црна смрт”, покосила је од једне до две трећине свих Европљана 1347-52, вероватно око половине свих људи, жена и деце Старог континента. Ова Кисинџерова „куга“ је до сада однела једног од сто хиљада житеља планете Земље.

На крају свог текста Кисинџер каже да живимо у епохална времена: историјски изазов пред лидерима је да управљају кризом и истовремено граде будућност: „Њихов неуспех може да изазове пожар светских размера“. Ово звучи као једва прикривена претња: уколико ти неименовани лидери не буду управљали кризом и градили будућност у складу са препорукама др Хенрија Кисинџера, онда ће његови саучесници и истомишљеници радије запалити свет него признати пораз либералног глобалног поретка. Реторика на страну, ово је најлогичније и вероватно најтачније објашњење злослутне последње реченице у Кисинџеровом тексту.

Остаје нејасно да ли је Хенри Кисинџер свој коментар у Волстрит журналу написао да би задовољио своју старачку сујету, или је то учинио на наговор других. Уистину запањује баналност његових примедби и препорукâ у тренутку када се либерални међународни поредак који је настао после Хладног рата суочава са егзистенцијалном кризом.

Како је приметио мој пријатељ и вашингтонски инсајдер Џејмс Џатрас, у тренутку када су чак и политичари попут Ангеле Меркел били принуђени да признају неопходност поновног успостављања граничних рампи и „када су празне фразе глобализма разобличене“, Кисинџер свеједно захтева оживљавање дисфункционалних институција и погрешно заснованих вредности које су нас и довеле до садашњег ћорсокака. Како Американци кажу, старо куче не може се научити новим триковима.

***

Пре скоро две деценије, као тек недавно устоличени спољнополитички уредник америчког месечника Хронике (Chronicles), написао сам приказ Кисинџерове књиге Да ли је Америци потребна спољна политика? (Does America Need a Foreign Policy?). Још тада, када је славном аутору било тек 77 година, био сам затечен баналношћу неких његових запажања и неинтересантношћу његових идеја. У студији која би требало да се бави кључним изазовима са којима се суочавају САД, и која је објављена неколико месеци после терористичких напада 11. септембра, нема ни помена демографског колапса европских нација, масовне муслиманске имиграције и формирања центара исламског тероризма широм западног света, или дубоке моралне и духовне кризе која је још тада била евидентна на обе стране Атлантског океана.

Чињеница да је човек Кисинџеровог угледа и утицаја написао књигу која је имала амбиције да буде читана као путоказ и водич кроз неизвесну будућност, а да притом није ни размотрио могућност да се налазимо на ивици новог културног и цивилизацијског суноврата, била је обесхрабрујућа. У другом поглављу те књиге Кисинџер се изјаснио као горљиви поборник вечног трајања НАТО савеза независно од претњи западној алијанси, или – боље речено – без обзира на одсуство претњи. За њега је западна алијанса заувек „полиса против новог руског империјализма. НАТО не сме да изгуби свој осећај мисије, и да се разводни и омекша, или ће и Немачка и Русија бити у искушењу да виде једна другу као своју најбољу спољнополитичку опцију“.

Из овог је исказа савршено јасно да је др. Хенри Кисинџер више од идеолога и активног градитеља либералног олигархијског поретка. Он је такође, у геополитичком смислу, неоригинални и ортодоксни следбеник англоамеричке таласократске школе. Још од адмирала Алфреда Махана, преко сер Халфорда Макиндера, Николаса Спајкмана и Збигњева Бжежинског до наших дана, за англоамеричке планере велике стратегије највећи кошмар представљаа могућност налажења заједничког језика – или не дај Боже успостављања алијансе – између Немачке и Русије. Зато је НАТО, само упола у шали, од својих најранијијих дана у Вашингтону дефинисан као инструмент „да се Руси држе напољу, Американци унутра, а Немци – доле“.

Лимити кисинџеровских манипулација напокон су омеђени успостављањем блиских партнерских веза, са наговештајима њиховог еволуирања у алијансу, између две највеће и најмоћније силе евроазијског Хартленда, Русије и Кине. Очувати и ширити НАТО као „полису осигурања“ против наводних будућих агресивних намера Русије – у ствари као агресивну претњу Русији дуж њених западних граница сада – уз истовремено обуздавање Кине унутар првог острвског ланца на Пацифику, превелик је задатак. Он превазилази капацитете силе која је тек привремено уживала монополарни примат.

Кисинџер сноси део кривице за такво стање, бременито опасностима за светски мир и стабилност. Он је као гуру постхладноратовског либералног глобалног поретка – чија су правила игре од почетка била заснована на доминацији целокупног спектра САД – директно допринео немогућности пост-хладноратовског детанта између Москве и Вашингтона. Тај је детант са становишта рационалног уравнотежења циљева и средстава геостратешких оријентира, њихове цене и бенефита, тада био како могућ, тако и пожељан.

Др Хенри Кисинџер је са одобравањем гледао на ширење НАТО савеза и давање безбедносних гарантија новим клијентима у непосредном суседству са Русијом, укључујући и три прибалтичке бивше чланице СССР-а. Тиме је теоретски прихваћен ризик свеопштег нуклеарног рата зарад одбране земаља које никада нису биле сматране виталним по америчке интересе. Тиме је, штавише, Америка постала гарант многих граница на европском истоку које су биле арбитрарно зацртане од стране комунистичких властодржаца, без много везе са етничким или историјским границама. Његов обожавани Метерних би се ћутке мрштио, о Бизмарку да не говоримо.

Један уистину суптилни аналитичар који промишља стратешке дилеме Америке какве су биле на почетку новог миленијума, а који при том није спутан идеолошким и институционалним стегама, отишао би корак даље у испитивању стварних изазова, шанси и опасности САД у краткотрајном тренутку америчког империјалног тријумфа. Његов третман „политикчке глобализације“ разоткрива у чему је проблем. Кисинџер је од почетка био уверен да ће понашање нација у новом веку бити усклађено са захтевима процеса глобализације који је „створио просперитет без преседана“. Скоро две деценије касније, он са истом непопустљивом увереношћу и идеолошким блинкерима види и свет после короне. Ово само потврђује да старо куче уистину не може да научи нове трикове.

Извор:
СТАНДАРД