Вера чини чуда: Епидемија лепре и јеромонах Хрисантос

категорија Православље / дана 19/03/2020 у 21:22 часова /

Имао сам лепру. Провео сам много година на острву Спиналунга. Болест нас је унаказила.Страх од заразе учинио је да здрави беже и склањају се од нас. Нико није смео да нам приђе.

Грчка је од 1903. године на острву Спиналунга код Крита доводила све људе оболеле од лепре (губе) након чега острво добија епитет “Колонија губаваца”. У почетку су то били само оболели са Крита који су до тада живели изоловани у пећинама, а касније из целе Грчке.

Новинари су назвали Спиналунгу, острвом живих мртваца. Доктори,болничари, радници, жене које су нам прале веш, сви би нас напуштали пре заласка сунца из страха од заразе. Нису желели вече да проведу са лепрознима.

Осећали смо велику потребу за свештеником. Само би он могао да нас утеши речју Божјом, да нас духовно уздигне. Али свештеник је долазио два пута месечно. Долазио би у суботу увече, служио вечерње и одлазио. Следеће јутро би дошао, служио литургију и одлазио. И за најпотребније …сахране.

Једнога дана, нас неколико мушкараца седели смо у дворишту кафане, која је била поред улазне капије, кад угледасмо свештеника да улази.

Схватили смо да је дошао да служи. Пришао нам је и од срца се поздравио са сваким од нас. Сви смо устали са благо спуштеном главом.

Нико му није пружио руку за поздрав јер то није дозвољено лепрозном . Није му дозвољено руковање, да се ова проклета болест не пренесe, aли зато је он пружио руку. Са свима се срдачно руковао.

„Остајем са вама на острву , да вам помогнем у испуњењу ваших хришћанских дужности“.

Следећег дана,пошли смо сви у храм светог Пантелејмона. Нисмо се причестили јер се за причешће нисмо спремили, нисмо знали да ће бити литургија. Пришли смо за нафору.И сви смо му целивали руку. Он је то тражио.

Како нам је давао нафору, приближио би десницу устима нашим. Свима су кренуле сузе.

Пре његовог доласка нафору би узимали сами из једне трском исплетене корпе.

Сви смо били на следећој литургији. Црква је била пуна ,као и двориште храма. Сад смо се сви причестили. По завршетку литургије видели смо свештеника да све што је остало у Путиру иза нас, он употребљава. Мислили смо да сањамо,гледајући широм отворених очију. Вруће, крупне сузе лиле су из очију свих.Претходни свештеник би сагорео све што је остало.

Јеромонах Хрисантос десет година је био са нама, дан и ноћ. Посећивао нас је по кућама.Све нас је загрлио љубављу и водио нас духовно, храбрио ,помагао и тешио. Био нам је све. И кад смо напустили острво,кад је пронађен лек ,он је остао.

„Морам да одржавам гробове и служим парастос за душе умрлих.Не могу их оставити„.