О користи помињања душа упокојених

ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ – О КОРИСТИ ПОМИЊАЊА ДУША УПОКОЈЕНИХ

…А знаш ли В. Н. да те помињем, молим се за тебе? – Знам, знам, нама је знано све шта се догађа на земљи. Хвала ти на помињању и молитвама, али ми имамо велику корист и весели нас када неко даје милостињу за нас, или нас помиње на проскомидији или чита псалтир за нас – рече ми мој покојни пријатељ. – А да ли вам читање Псалтира заиста помаже? – питао сам изненађено. – Итекако пуно помаже, јер су Псалтиром обухвађени сво небо и земља – рече покојник. – Дакле, у недоумици рекох, – то значи да вам помажу три врсте молитвене помоћи: помињање на проскомидији, давање милостиње и читање Псалтира…

Хиљаду деветсто једанаесте (1911.) године, валамски јеромонах Маркиан, у схими Михаил (Попов), био је на ходочашћу у Светој земљи и на Светој гори Атонској. Записи његових разговора са атонским старцима делимично су одштампани у чланку „О користи помињања душа упокојених“, објављеном у часопису „Руски монах“ (1912, бр. 13)…

„Волим да се молим за мртве“ – то ми је недавно на Атону рекао један врло поштовани и часни старац, схиигуман М. „јер сам се више пута уверио како у сну, тако и на јави, колико је моје помињање душа упокојених за њих веома драгоцено и благотворно. Тако сам једног дана добио писмо из далеке Русије, моје домовине, којим ме обавештавају о смрти мог блиског пријатеља кога је, заједно са многима у том крају покосила колера, и у коме ме моле да узнесем своје молитве за новопредстављеног. Жалио сам свог покојног пријатеља свом душом и почео да га помињем како у својим молитвама у келији, тако и у цркви вадећи честицу током проскомидије за покој његове душе.

Недуго по отпочињању молитвеног помињања упокојенога уснио сам необичан сан: нашао сам се на дивном месту, неописиве лепоте, пред мојим очима ширила се огромна ливада украшена дивним цвећем и зеленилом; у даљини су били раскошни вртови; пријатни мириси и благоуханије осећали су се у ваздуху, а све што сам видео било је такве неописиве лепоте да сам, од радости и задовољства заборавио на себе и кренуо овим чудесним пољем. После кратког хода угледао сам мале прелепе куће поређане недалеко једне од других. Кад сам им пришао, из једне је изашао човек, а кад смо се срели ја сам у њему препознао свог покојног пријатеља.

– В. Н. јеси ли то ти? – запањено сам узвикнуо, зурећи у њега.

– Да то сам ја – одговори он смешећи се.

– Како си се овде нашао – упитах?

– То је место које ми је доделио Господ, како и другима који су умрли од колере, а који сада живе овде поред мене.

– Дакле ти живиш овде! Па како ти је овде? Да ли ти је добро, јеси ли задовољан својим положајем? – нисам престајао са питањима.

– И ево, као што видиш, шта бих боље могао да пожелим; веома сам задовољан и захваљујем Господу на Његовој милости.

– А знаш ли В. Н. да те помињем, молим се за тебе?

– Знам, знам, нама је знано све шта се догађа на земљи. Хвала ти на помињању и молитвама, али ми имамо велику корист и весели нас када неко даје милостињу за нас, или нас помиње на проскомидији или чита псалтир за нас – рече ми мој покојни пријатељ.

– А да ли вам читање Псалтира заиста помаже? – питао сам изненађено.

– Итекако пуно помаже, јер су Псалтиром обухвађени сво небо и земља – рече покојник.

– Дакле, у недоумици рекох, – то значи да вам помажу три врсте молитвене помоћи: помињање на проскомидији, давање милостиње и читање Псалтира.

– Да, све ово нам доноси велику корист и радост.

– Па реци ми молим те драги мој В. Н. шта је од овога трога за вас најбоље и најпријатније?

– Ох, наравно, неуспоредиво важнија, пријатнија и вреднија за нас од свега је проскомидија, само што је ви на земљи називате проскомидија, док се овде она другачије назива – рече покојни В. Н.

– А како је зовете? – задивљено упитах ја.

– Ево како – узвишено и лагано изрече мој пријатељ – ми је овде зовемо ’’Голготска Жртва’’!

Од ових последњих речи мог пријатеља, као да се у мом срцу разгорела ватра која га је топила попут воска.

Неизрециво умиљење и и духовна радост испунили су ми душу и ја сам се уплакан пробудио; потоци суза лили су из мојих очију; неизрецива осећања мешала су се у мом срцу, и ја сам дуго био под утиском који је на мене оставио овај диван сан“.

„Други случај није био у сну, него на јави“ – рекао је исти атонски старац.

„Такође из писма сазнадох за смрт побожне девојке коју сам некада лично знао. И тако, идући потом на прву наредну Литургију, ушао сам у олтар како бих споменуо новопредстављену рабу Божију. Пришао сам служашчему јеромонаху који је био у олтару и рекох му: ’’Помени оче новопредстављену девојку Н. Н.’’ Јеромонах је узео просфору и копљем почео да из ње вади честицу. У том тренутку нехотице сам погледао на десну страну и савршено јасно угледао покојницу обучену у бело, која је стајала крај жртвеника и са огромном пажњом гледала на јеромонаха и на честицу коју је вадио из просфоре, напрегнуто зурећи у њега док вади честицу и ставља је на свети дискос, као да очима жели урони у то свештенодејство.

Запрепашћен том појавом покојнице, узвикнух: „Господе, шта је ово!“ По мом узвику лик усопше почео је постепено да бледи и да исчезава, те ускоро потпуно нестаде.

– Шта ти је, зашто си се уплашио? – упитао ме јеромонах приметивши страх на мом на лицу и чувши узвик.

– После, после ћу ти рећи, оче! – узбуђено одговорих, одлазећи од њега и са умиљењем размишљајући о томе како је дивно што је душа брзопокретна и како је за њу важно помињање, и како је она брзо осетила да ће бити поменута и са каквом је страшно пажњом гледала на свештенодејство током проскомидије.“

—

„А ево и трећег случаја, који се ових дана збио код нас на Валааму. У скиту Свих Светих, чредни јеромонах Г., пред најранијом литургијом, уснио је непознатог сељака, у крзненом капуту, повезаног црвеним појасом, средње висине, са малом црвенкастом брадицом, још увек не тако старог, а који му је, клањајући се с поштовањем , рекао:

– Да ли ћеш оче сада да служиш Литургију?

– Да, хоћу, – одговори јеромонах.

– Онда се помоли за мене грешнога – замоли сељак.

– А како ти је име? – упита отац Г.

– Помени новопредстављеног Василија – одговори сељак и поклонивши се нестаде.

Пробудивши се, јеромонах је био снажно узнемирен тим сном, јер није познавао ни једног сељака Василија, а нико од његових рођака и пријатеља у то време није умро. Међутим, будући под снажним утицајем сна, решио је да помене новопредстављеног слугу Божијег Василија.

Ушавши у цркву, тек што је о. Г. почео проскомидију, прилази му старац прислужник схимонах М. и, дајући просфору, рече: „Помени оче новопредстављеног Василија.“

Јеромонах, још увек под утиском онога што је сањао, запрепашћено упита прислужника: „Ко је тај, новопредстављени Василије?“ „То је мој рођак из села“, одговори отац М. „Данас му је четрдесети дан по упокојењу, па га и помињем“.

Након литургије о. Г. рече прислужнику: „А знаш ли оче М., да сам ја данас у сну видео твог рођака и он ме је замолио да се помолим за њега. „При том му описах спољашњи изглед Василијев.

’’Он, баш он, тако је изгледао!“ – зачуђено је узвикнуо прислужник, крстећи се са страхопоштовањем и у чуду ширећи руке“.

—

Могло би се навести много сличних случајева и појава, но мислим да је и наведено довољно да би се схватило колико је за упокојене значајно помињање и колико за њим жуде.

Поревнујмо дакле, браћо, и са усрђем помињимо усопше, како би и нас по упокојењу усрдно помоњали, сећајући се истинитих Спаситељевих речи: ’’Којом мером мерите и вама ће се мерити.’’

Извор:
ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА