Светионик српства у вјековној тами: „Цариградски гласник“ једини лист нашег народа у Отоманском царству

Језик којим ти је мајка тепала, којим те учила Богу се молити, којим те путила на прави пут, којим ти је пјевала уз колевку. Ти говориш тим језиком и не помишљаш да си по њему и Србин и човјек. Поноси се тим језиком – имаш чиме!

Ово је давне 1904. препоручивао текст „Наш матерњи језик српски“, објављен у „Цариградском гласнику“, листу нашег народа у Отоманском царству, на размеђи 19. и 20. века. Том чувару националног идентитета, језика и културе, посвећена је монографија „Цариградски гласник – светионик српства у вјековној тами“ Љиљане Чолић, коју је објавио београдски Завод за уџбенике. Ове новине штампане ћирилицом, на Босфору, од Савиндана 1895. до октобра 1909. године, према мишљењу наше угледне оријенталисткиње (докторирала са радом „Оријенталистичко дело Глише Елезовића“), редовне професорке Филолошког факултета, народне посланице и министарке просвјете (2004), јесу „трајни споменик и свједочанство задивљујућег труда и напора наше српске браће да у тешким временима и немогућим условима остваре своју мисију“.

За оснивање ових, али и других српских новина и школа, у европском делу Турске, велике заслуге имао је, како истиче ауторка монографије, Стојан Новаковић, не само као значајни државни функционер, већ и као наш посланик у Цариграду. Ипак, покретач и први главни уредник „Цариградског гласника“ био је Никодим Сп. Савић, који се родио у Пећи, школовао у Италији, а новинарско искуство стекао у Београду, као уредник „Трговачког гласника“.

– Преводио је са италијанског, грчког и немачког језика – истиче се у књизи. – Успео је да око „Цариградског гласника“ окупи велики број сарадника из Старе Србије, највише је било учитеља, од којих је било на десетине записивача народних умотворина. Његовом прераном смрћу „Цариградски гласник“ остао је без драгоценог ослонца.

Савића је наследио Коста Групчевић, Србин из Охрида, који је захваљујући даровитости и упорности, од ћурчије постао образовани човек, који познаје класичне језике. После његове смрти 1907. на чело листа долази учитељ Стојан Капетановић, из села Доња Гуштерица код Липљана, а потоњи уредници били су Иван Иванић, Сима Ј. Аврамовић, др Михаило Вукчевић, Светолик Јакшић и Д. Стефановић.

Током четрнаестогодишњег излажења „Гласник“ је објавио више од 50.000 чланака и вести на различите теме, а Љилана Чолић их у својој књизи представила тако што је написала својеврсни путопис кроз овај часопис. Посебна поглавља њеног дела посвећена су текстовима којима су се чували језик и вера, ширила писменост, васпитање и образовање. Одвојено су обрађене теме везане за родољубље и националну политику онога времена, како унутрашњу, тако и спољну (односи са Црном Гором, Аустроугарском, Русијом, Туском…), као и чланци који су се тицали положаја Срба у Хрватској, Славонији, Војводини и Далмацији, али и анексије Босне… Писао је „Гласник“ и о угледним Србима – Пупину, Тесли, Вуку, Јовану Ристићу, Његошу, Змају, Јоакиму Вујићу, а у њему је објављивао и Бранислав Нушић, под чувеним псеудонимом Бен Акиба.

– Сем оног што смо забележили: од Северног пола до Јужне Африке; од привреде Америке до православља у Кини; од проналска писаће машине, прве летилице, куће од алуминијума, узгајања стоке, гајења свилених буба и безбројних биљних култура; здравствених, етичких и домаћинских савета; руско-јапанског рата; Прве мировне конференције у Хагу; дела лепе књижевности – стварност читаве планете осликавана је пером малобројног тима сталних и огромног броја спољних сарадника „Цариградског гласника“ – закључује Љиљана Чолић.

Сотир је Спасоје, а Калина – Добрила

У тексту „Народна имена“, од 25. јуна 1904. уочава се појава да Срби у Отоманској империји, због утицаја патијаршијске цариградске цркве, деци често дају грчка имена:

„… У овоме треба да смо веома обазриви, јер ако име баш и не чини човека човеком, могло би се по туђим, грчким именима закључити да ми и нисмо Срби, него Грци… Сотир треба да се зове српски Спасоје; Ставре треба да се зове српски Крста; Техор, Теофан и Теодор треба да се зове српски Божин, Божидар, Богдан и Бошко… Исто тако свака Агапија треба да се зове Љубица; свака Калиопа и Калина да се зове Лепосава и Добрила, Теодора и Доротеја да се зову Божана и Божидарка…“

Извор: ИН4С