БРАНКО ЋОПИЋ: Јеретичка прича

• Бранко Ћопић је 26. марта 1984. извршио самоубиство скочивши са Бранковог моста. Том страшном чину претходиле су године, деценије, током којих је Ћопић остао без пријатеља и ангажмана, маргинализован од партијских структура, изопштен, игнорисан… Лавину је покренула његова „Јеретичка прича“, објављена 1950. године, након које је Јосип Броз Тито, наводно, рекао да такву сатиру неће дозволити, али да писац неће бити ухапшен.

Autor: Stevan Kragujević – Original uploader was Gajdario at sr.wikipedia, CC BY-SA 3.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=30554147

Овећа вила, са свих страна ограђена зидом и отворена само према мору, прибила се уз распуцао стрм камењар. Једва је видим од борова и чемпреса. Грађена је за вријеме старе, труле, ненародне… итд. Југославије.

Испред виле је мала тераса наткривена сјеницом од бршљана и оивичена месинганом оградом. Испод ње, десетак степеница ниже, минијатурна плажа, базен и плитка база за чамце.

Удесно од виле, на неких стотинак метара, почиње лук велике пјешчане плаже. Тамо иза ње, кроз бујно зеленило, провирују кровови и блистају зидови бројних одмаралишта.

На хладовитој тераси виле ћути и досађује се омање друштво: министар Штеф Јовановић, његова свастика, помоћник министра са женом, генерал Стево Навала, нека крупна звјерка из крупне установе, још једна неодређена звјерка за коју нико посигурно не зна чиме се бави (а која само мудро и важно ћути), неколико баба и стараца и, најзад, један начелник персоналног одјељења, који строго и сумњичаво посматра чемпресе, море, чамце и облачак што се надвија над ваздушни простор виле.

Министрова свастика (студенткиња која на факултет одлази аутомобилом) и помоћникова жена управо су се вратиле из града. Достојанствено су прошетале указујући почаст старом граду и сунцу над њим и, вијорећи косом, допрашиле натраг аутом натјерајући у бијег тамо неке који су гмизали пјешке (носићи су им, наравно, били како треба уздигнути). Сад обје сједе у ћошку, недалеко од министра, и претресају своје јутрошње доживљаје.

— А који ти бјеше оно, онај поружни дебељко, који те је поздравио код чесме? — интересује се свастика, иначе стари кандидат за удају.

— Какав дебељко? — надиже обрве помоћниковица. — Та оно је пуковник тај и тај; још је момак.

— Аа, фин друг, симпатичан – развлачи уста свастика и пита даље: — А онај младић, љепотан? Сјећаш ли се, махао ти је с бедема?

— Тај? — кисело мрмља помоћникова жена. — Неки студент, друг мог брата.

— Пих, баш је неки безобразник — мршти се свастика. — Тако дрско гледа и тако се… Баш има неучтивих људи. Много ти слободе они себи дају.

— Много, много — слаже се помоћниковица.

Недалеко бучи, пљеска и вришти велика плажа. Генерал Навала ћутке силази низ степенице, тобож немарно плива иза зида, а онда баца опрезан поглед на вилу и пљускајући водом бјежи према великој плажи. Тамо га препознавају још прије него је изишао и обасипају раздраганим узвицима:

— Аа, ево га, ево га!

— Гдје си ти, бре? Овамо!

Већ послије једну минуту овај важни и мрзовољни генерал с терасе претвара се у ведрог и разговорног момка. Смије се од срца, жмирка на сунцу и пита једног црнпурастог дјечака, свог бившег курира:

— Чујеш, Милојица, би л’ се код вас у одмаралишту нашло једно мјесто? Не сједи ми се тамо пријеко.

— Богами, биће. Сјутра одлазе неки из нашег предузећа.

На тераси је и даље тишина. Сваки разговор брзо замре и опет завлада величанствена досада.

— Јесте ли свраћали до велике каване? — пита помоћник жену.

— А, врага. Натрпало се тамо неке свјетине, мјеста не можеш добити.

— Ех, а тамо је дивна тераса, изглед на море — уздише свастика.

— Тамо би требало дозволити улаз само са специјалним пропусницама, као у оном нашем, сјећаш ли се? Онда би бар било мјеста, не би свак долазио.

— Шта да му радиш! — слијеже помоћник раменима.

Друг министар замишљено ћути. С једне стране, срце га вуче тамо, на велику плажу, међу народ, а с друге стране, све му се чини да ће нешто изгубити од властите величине ако се умијеша међу свјетину. Овако издвојен од масе изгледа сам себи много важнији, вреднији и мудрији, изабран човјек, али му је у души ипак нешто празно, као да не сједи на свом правом мјесту.

Окретно и лагано, мало се љуљајући у куковима, прилази министру директор једног великог хотела. Он је од неки дан ту у вили, пола као гост, пола као главни снабдјевач и савјетник. Познаје скоро све министре, генерале и друге „главне људе“, како сам каже.

— Друже министре, у једном одмаралишту има красан билијар, а ви, колико знам, волите… — почиње он тихим и дискретним шапатом.

— Ваљда воле и они другови из тога одмаралишта — нехотице се отме министру и, као да растерећује рођену савјест, одлучно каже: — Не, не треба.

— Не треба! — као одјек, повлађујући, понавља директор, па пипкајући чиме би одобровољио министра, опет му се пригне уву и меди му: – Али што ви пливате — цмок! — и ту директор пољуби врхове своја три састављена прста.

— Аха, јеси ли видио, — сав бљесну и оживље министар — а нема ни недјељу дана како сам научио.

— Ви сте прилично и омршавили, скоро и немате стомака — настави директор.

Јовановић неувјерљиво мјери своју покрупну фигуру, а кад му директор још једном потврди то исто, њему се и самом чини да више нема стомака.

— Па, мршави се, мршави.

Директор, веома задовољан, плови натраг у правцу кухиње, док се министар самодопадљиво огледа и смјешка.

Распричана свастика за тренутак зауставља језик, истеже дуг врат и, као да се изненада пробудила, врти тамо-амо малом вјеверичјом главом.

— А гдје је генерал, гдје су?

— Ваљда су тамо пријеко — криви усне дебељушна помоћниковица и палцем, преко рамена, показује гдје је, по прилици, то „пријеко“ које одвлача, „гута“ и непоправљиво квари до јуче фине људе. — Е, јесу нашли друштво! Пази, чак се и рзање отуд чује!

— Врло важно — жучљиво успија дјевојка и мрмља иронично, више за себе: — Можда је на љетовању модерно удварати се ударницима.

— Па вјероватно. А глумице и балерине остављене су за зимску сезону — злобно додаје помоћниковица, циљајући богзна на кога из њиновог друштва.

Испод мале плаже чује се пљускање воде и нечије снажно варварско фрктање. Једна мокра њушка свијетлих и дрских очију, доперјала сигурно с велико плаже, радознало извирује на осамљено друштво, пење се на терасу и, пљескајући се по јевтаним гаћицама, истеже шију пут малог бифеа под балконом.

Друштво нелагодно ћути и прави се као да не види уљеза. Најзад устаје начелник и прилази непознатом.

— Шта ви, друже, тражите.

— Имаш ли ти овдје нешто ‘ладно за попит? — добродушно пита придошлица и звецка ситнишом по промоченом џепу мислећи од начелника да је то гостољубиви домаћин куће.

— Овдје је забрањено… — уозбиљено почиње начелник, али сналажљива њушка, и не чујући га, већ шљапа према бифеу и весело довикује келнеру:

— Дедер, за буразера један шприцер, онако појачи.

Министру одједном нешто бљесне у сјећању, и он брзо извири на непознатог посјетиоца, који се већ враћа нељубазно услужен код бифеа.

— Јест, ово је.

Препознао је чувеног ударника и новатора коме је он прољетос лично предао награду и орден, па као да је затечен у рђавом друштву, поцрвење и сагну главу да га ударник не би препознао.

— До ђавола, шта ли ће само човјек рећи ако ли је и мене видио?!

Његова свастика дотле, у самртној досади, окреће главу на столици за љуљање и пита:

— Зашто не премјестите код нас ону музику из великог хотела у граду? Мени се понекад увече тако игра.

Министра обузима љутња:

— Али, молим те, па тамо сваке вечери долазе стотине људи. Како ћеш им отети музику и затворити је
овдје у ову… ову?…

Свастика зачуђено надиже обрве:

— Боже мој, па овдје су одговорни другови.

— Одговорни другови. Па шта онда? — једи се Штеф Јовановић, али се ни свастика не да, већ му упада у ријеч:

— Јест, баш сте ми осигурали одмор. Свак ти може упасти овдје кад год му се прохтије. А сјећаш ли се, кад смо први пут овдје били?

— Па јест, сјећам се… Било је то прије двије године, за вријеме баћушкина курса.

Свастика се уједе за језик и зловољно се окреће својој пријатељици, која јој шапатом повлађује:

— Баш није све зло ни у тој баћушкиној линији. Ваљда ми је боље ово: данас те на конференцији свака баба може изрибати због министарског магацина.

— Па да, социјалистичка демократија — иронично звоца студенткиња. — Дођеш у ауту на факултет, и већ сви пуцају од зависти: најбоље је, вели, данас бити министрова свастика.

— Ето ти, видиш.

Изнад бетонске ивице плаже помаља се из воде нечије подругљиво шеретско лице. Придошлица виче за једну нијансу исувише гласно, изнад уобичајеног пристојног тона ове терасе:

— Ехеј, овамо — де, министре, да те брат види како пливаш.

Министар скаче на ноге, обрадован што ће пред неким имати прилике да покаже своју вјештину. Свастика упитно гледа помоћниковицу:

— Који је сад ово?

— А шта га знам, једном смо се негдје упознали. То ти је неки умјетник: вајар или књижевник, не сјећам се… Шта је онај? — обраћа се помоћниковица мужу.

— Ех, шта је. Млати хонораре, ето ти шта је! — с мрзовољним презиром реже га помоћник.
– А како га цијене наши другови? — интересује се свастика и још увијек не скида поглед с госта. А тај поглед испитивачки и неодређен, све као да говори: „Причекајте часак док видим ко сте, можда ћу вам се и насмијешити.“

Штеф бућну у воду и већ маше рукама. Његов пријатељ се кези:

— Лоше, брате, пливаш — пензионерски.

— Увијек си био закерало. Други ми баш веле да добро пливам.

— Лажу, богами, ништа им не вјеруј, удебљао си се, брате, превише, не ваља ти то.

— Ето ти га сад! — чуди се министар, али је лице његовог друга тако отворено и ведро да се и сам мора насмијати.

Пливају тако неко вријеме, све уз обалу, док министар најзад искрено не почне да се жали:

— Додијало ми, друшкане, у овој горе усидјеличкој средини. Нема друге него да сваки дан идем на општу плажу, тамо код вас, или да се преселим у неко синдикално одмаралиште.

— А не бојиш се, можда, за свој ауторитет? — лукаво и шеретски испипава га умјетник.

Штеф наилази на плићак, исправља се и, с гестом човјека који од себе коначно отреса још неодомаћена увјерења о својој вишој вриједности, срдито се удара у груди:

— Е, вала, никад нисам зазирао од отворене народне критике, па нећу ни сад! Ето, нек ми људи у очи, онако изблиза, с корак размака.

Док се њих двојица губе у бучној гужви велике плаже, тамо на малој тераси виле помоћник с благонаклоним изразом на лицу слуша неко објашњење директора хотела, који му се сад обраћа као моментално најстаријем на читавој тераси:

— Знате, сви су се разишли, а ви сте сад овдје најстарији, па како ви наредите…

— Добро, добро, у реду.

Најстарији! Помоћник се огледа по скоро пустој тераси, дубље се завали у плетену фотељу и утону у крупне сање. Најприје машта како му је умрла жена, а он се оженио министровом свастиком, затим је и сам постао министар, па предсједник владе, па…

У сличне маштарије, изгледа, запали су, сваки за се, и она двојица поред њега, само с том разликом што је у њиховим сањама помоћник одавно пропао и отишао негдје у привреду, а они се, преко његовог мјеста, као преко прве степенице, пењу даље.

Помало сања и љепушкаста свастика, само, као за пакост, никако не може да се скраси и одлучи ко ће јој бити муж. Избор је тако велики и примамљив, а она, на жалост, само једна једина.

А велика плажа необуздано бучи, кличе, пјева и, реметећи њихове грандоманске планове, бурно изражава задовољства и жеље сваком приступачне.

Извор: Слободна Херцеговина