А деца пуна маште, (наша) деца су украс Ес-ен-еса

Пише: Цвијетин Миливојевић

По принципу „Држ’те лопова!“, у дану када је сама починила два озбиљна противуставна (не)дела, Напредна Пропагандна Машинерија (НПМ) расписала је, „због позива на насилно рушење уставног поретка“, тјералицу за првим српским револверашем који ће, макар, Дивљи Бил Хикок да се „провика“, кад се ово „Фашиста“ израубује од силне упорабе.

Но, до тада, да најпре дорекнем свој став да је твит (слажем се: језички баш незграпан) Фашисте Обрадовића, како се, у официјелној комуникацији највиших државних органа ове земље, титулише један од првака „Бојкот опозиције“ – мања опасност „по уставни поредак и територијални интегритет земље“ (што је теза Тужибабе редова Вулина) него прекјучерашње антиуставно нерасписивање (!) избора за локалне самоуправе на Косову и Метохији, на једној, односно противуставна злоупотреба деце у политичке сврхе, приликом именовања Врховникове изборне страначке листе, на другој страни, а на шта се глувонема Републичка изборна комисија направила да „није одавле“…

Дакле, шта има толико противзаконитог, тј. „насилнорушилачког“ да је „зрело за кривичну одговорност“ и „до пет година робије!“, у следећем твиту Фашисте (да испоштујем термин којим баратају званичне институције Републике Србије) Обрадовића: „Мислим да нам је потребно хитно изоловање @авуциц у карантин јер планира издају Косова и Метохије и насељавање миграната у Србији. Војска Србије и Полиција треба да свргну издајника са власти и сачувају безбедност државе у новој мигрантској кризи.“

Да ли се сви слажемо да је у Србији, по Уставу, „Влада“ – кад је реч о мигрантској кризи, логично је да су ту, као и у целој Европској унији што видимо, најпозванија министарства репресије- та која „влада“? Пише ли лепо, у Уставу Србије, да је КиМ њен саставни део, па је и све што се тиче заштите 17 одсто територије Републике Србије под НАТО окупацијом – надлежност Владе, а не протоколарног председника Републике? Да ли Војска и Полиција имају обавезу да чувају безбедност грађана и државе? Шта би, сваком добронамерном (чак и да Фашиста мисли политички недобронамерно), могло да значи ово „потребно хитно изоловање у карантин“ Овога чије се име, без Његовог одобрења, не сме помињати – осим актуелну метафору са поруком да се Врховник мора (политички функционално) изоловати од свега онога што му од уставних овлашћења не припада, а што је он беспризорно узурпирао?

Позив Војсци и Полицији, пак, „за свргавање с власти издајника“, просечном грађанину, вероватно, звучи као рогобатна, можда прејака, политичка квалификација, али – с обзиром на вишак адреналина и безрезервне љубави коју ова двојица гаје ка Врховнику – тешко и као позив за „пучистичко деловање“ Стефановић др Небојши или Вулин редову Александру.

Међутим, да уозбиљимо причу.

Поражавајуће је да нико, не само из власти него и из „велике опозиције“, не примети да у „распису локалних избора“ који је Наша Маја обнародовала 5. ожујка, осим изузимања 15 градова и општина на територији „уже Србије“, у којима су ванредни избори одржавани између 2017. и 2019. године, недостаје и свих четрдесетак општина на КиМ?!

Још је тужније да је иста та, Наша Маја, и ономад спикерка српског парламента, и 7. марта 2016, када је раписивала претходне локалне изборе по Србији, „заборавила“ да у преамбули Устава пише како је и КиМ део те Србије! Наша Маја, али и наш Врховник (тада у функцији премијера) остали су тада неми на вапај Срба са КиМ који су им предали петицију са више од 20 хиљада потписа којом су тражили да председница Скупштине Србије распише и изборе на КиМ. Тада ју је, руку на срце, још једино њен бивши шеф Војвода Шешељ упозорио да крши Устав и члан 8 Закона о локалним изборима, те да се не може расписивање и одржавање локалних избора на КиМ уређивати неким Бриселским споразумом и „препуштати институцијама самопрокламоване државе Косово“.

Подсећања ради, чак су и „досманлијске“ власти, све до 2012. године, расписивале, па и организовале, локалне изборе и на добром делу КиМ. Пре осам година, представница ондашње, али и данашње власти, тадашња председница парламента Славица Ђукић Дејановић, расписујући локалне изборе, саопштила је да ће „у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН, Влада Републике Србије, у сарадњи са УНМИК-ом, предузети све неопходне радње у вези са изборима на територији Аутономне покрајина Косово и Метохија“.

Али, одмах по расписивању, почеле су закулисне калкулације у режији, тада владајућих, ДС и СПС и њихових будућих наследника, напредњака који су четири године, вољом „жутог олоша“, паразитирали у парламенту на мандатима које су, на претходним изборима 2008, освојили радикали. Тадашња власт (уз великодушно разумевање напредњака) почела је да се „вади“ на то како би транспарентно одржавање локалних избора на КиМ по законима Србије могло да значи „кршење Резолуције1244“, иако је то пет година пре, учинио сам УНМИК, узимајући, никада усвојени, Ахтисаријев план као „законску основу“ да те изборе организује Приштина, а не Београд.

Да ли се још неко сећа Крстимира Пантића? Био је то изабрани градоначелник Северне Митровице (напредњак!) који је први одбио да положи заклетву Хашиму Тачију, по цену да никада не преузме ту функцију!

И није је ни преузео, док је, за то време, труст напредних мозгова из Београда „савијао кичму“ осталим изабраним српским функционерима да клекну и тиме формално признају да је „Република Косова суверена на целој својој територији“.

У истом дану када је Наша Маја починила антиуставно дело „у поврату“ (подсећам и на 2016), Српска напредна странка је, истовремено, обелодањујући име своје изборне листе у коме нема ни „С“ од Ес-ен-еса, поново директно прекршила Закон о избору народних посланика, али и Устав државе којом влада. Већ на прву лопту, име листе „Александар Вучић – за нашу децу“, сугерише да ће и априлски избори протећи у покушају преваре бирача широм Србије којима је, рецимо, на претходним локалним изборима, сугерисано да ће Вучић бити градоначелник свих градова и председник свих општина по Србији, пошто се листа звала „Александар Вучић – зато што волимо Медвеђу, Мерошину, Житиште, Житорађу, Београд, Гаџин Хан, Владичин Хан, Сивац, Београд… (даље упиши сам)…“
Име листе, опет (л)АВовско, „Александар Вучић – за нашу децу“, поручује да је управо он најбољи отац, родитељ, свој њиховој, али и нашој деци, да „наша деца“ немају будућности без Вучића на власти. То је, више него индиректна, претња свим родитељима, али и бакама и декама, да се случајно не усуде да не изађу на изборе и да не гласају за Врховника, јер, у супротном, раде против интереса властите деце и унучади! Порука иде и нијансу дубље: он није само у метафоричком, него и у фактичком смислу бољи отац свој деци, па чак и од њихових правих родитеља, и свако ко се усуди да не подржи његову партијску листу – тај ризикује да му, због „неодговорности према будућности наше деце“, у неком тренутку, буде одузето његово дете!

Чудно је да је РИК, не трепнувши, само примила к знању име ове листе, а да се не оглашавају ни, често и због много бенигнијих повода, прегласне организације цивилног друштва. То тим пре што, већ неколико година, Врховникова партија, без пардона, инструментализује децу у политичке сврхе. Не тако давно, хор новосадске гимназије „Јован Јовановић Змај“ наступао је на страначком скупу напредњака. Родитељима се, широм Србије, приликом посете председника Ес-ен-еса тим градовима, подмећу на потписивање формулари којим они дају сагласност да се деца сликају, друже, пимплују или убацују у кош са председником лично. Све по принципу, „хајде, пробај да не потпишеш, па да дете остане обележено у школи, међу другарима“. Пре неколико дана, у Горњем Милановцу је била показно-тактичка вежба како Врховник замишља „нашу децу“. Родитељима су на потписивање достављане сагласности за дочек Председника и сликање њихове деце с Врховником.

Шта вели „позитивно законодавство“, мада ово питање делује утопистичко „уз ветар“?

Устав Србије (члан 37), на пример, каже да лице, тек пунолетством, „стиче способност да самостално одучује о свим правим и обавезама“, а до тога доба би, очигледно, неко морао да га штити од свих потенцијалних видова злоупотребе. Члан 64, који се односи на права детета, констатује да су „деца заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања“.

Занимљиво је да се, у члану 81 Породичног закона, идентификују случајеви када постоји злоупотреба родитељских права и то су све оне ситуације у којима „родитељ злоупотребљава било које родитељско право, па на тај начин обухвата и право родитеља да усмерава и васпитава дете у складу са сопственим моралним и вредносним системом и убеђењима, а чиме је обухваћено и – политичко усмеравање деце“!?

Још пре 27 година, организација „Пријатељи деце Србије“, издала је „Кодекс – деца и медији“, утемељен на Конвенцији о правима детета Уједињених нација, а посебно овог документа названо је „Кодекс о заштити деце од политичких злоупотреба“. Тада су то прихватиле све, тада постојеће странке, чиме су се обавезале да „неће деловати међу малолетницима и неће их укључивати у своје активности“, док су се медији обавезали да нееће уступати простор и време онима који делују супротовно слову и духу овог кодекса.

Верујем да ће се овога придруживати и млађана Ес-ен-ес и, традиционално, сама себе пријавити РИК-у с предлогом да јој се промени име изборне листе.

Извор:
КОРЕНИ