Вулко Шћекић “KРСТОВЕ КОЛИЈЕВКЕ“

ПРИЧЕ ГЛАС ХОЛМИЈЕ

KРСТОВЕ КОЛИЈЕВКЕ

Пише Вулко Шћекић

По бјелешкама Крстовог сина Витомира.

Миљан Шћекић бијаше један од заточника манастира Ђурђеви Ступови у Беранама, у крвавом ,, кокошињем рату“ 1898. год. Брани Миљан са групом добровољних заточеника манастирску светињу, као што много пута брањаше и своју личну светињу, свој кућни праг. Заситивши се рата и свакодневне неизвјесности, Миљан пожеље своме сину мирнији живот. Даде му име Љубомир, призивајући му тиме од судбине мир, за животног пратиоца. Али и Љубомира пратише кроз живот недаће, ратови и бојеви, у којима се исказа као неустрашив и храбар али частољубив и правдољубив борац, за шта је добио значајна одличја. Зато Љубомир своме сину даде име Крсто, у нади да му Господ Исус Христос и Његов Животворни Крст буду уточиште и заштита. Ни слутио није да када свога сина усмјери на уску животну стазу, која иде врхом опасних литица над безданом, са пуно запријека, да му тако намијени и дио Христове патње. Али Крсто се не уплаши. Када бијаше у недаћама, не гледаше у бездан, већ као и његов српски народ гледаше са повјерењем у Небо, у Судбодавца Бога. И када страда, надао се да је све то пролазно, и да ће бити боље. Смиривало га је то када би увидио, колико су његове патње у поређењу са Христовим малене. Када му 1927. год. умрије отац Љубомир, Крсто му направи надгробни крст, на којем угравира сва очева одличја. Зато се тај Љубомиров крст, послије израде породичне гробнице као особен, дуго времена чува у манастиру Ђурђеви Ступови у Беранама, а сада у цркви св. Тројице у Заграду. Те године и Крсто са породицом и неколико браће од стричева напусти родни Заград и пресели се на Космет, у околину Истока. Године 1941. помахнита балистичка неман на Космету. Комшије Албанци савјетоваше Крста да због безбиједности напусти Космет. Ово из разлога што их они нијесу у могућности заштити од њихових побјеснелих сународника, што Крсто и учини. Напусти Космет и врати се у Заград. Да би безбиједно Космет напустили, комшије их пропратише кроз опасну Руговску клисуру. У путу Крсто помисли: ,,И ако је невријеме, неће моји стричеви и стричевићи допустити да ова моја ,,ситнеж и нејач“ скапа од глади и студени. Помоћи ће. А и добро учињех када дио имања оставих да се имам гдје вратити, ако буде нужда“. Јер када одлучи да се сели из Заграда, раздаде своје имања стричевима и стричевићима, осим једне парцеле, да се има за не дај Боже ако затреба гдје вратити. То је посебно истакао својим стричевима и стричевићима. Када са породицом стиже у Заград, Крста дочека горка збиља. Јасно му ставише до знања да није добродошао. Рекоше да он ту нема ништа више своје, да је све продао, па чак и ту парцелу, наводно за једну козу, те да их је његов долазак у Заград непријатно изненадио. Не дозволише смјештај његове дјеце у собама гдје бораве породице стричева и стричевића, али као израз ,,велике милосрдности и доброчинства“, дозволише му да своју дјечицу на спавање смјести, у говеђе јасле у изби. За јасле бијаху говеда повезана. Помисли: ,, Благословио је Господ и јасле када је притиштен људском комоцијом, дозволио, да се Његов Син у штали роди и у јасле повије, јер ,,кад не би мјеста ни за Господа, у домове људског рода“, како да има за моју дјечицу. Створитељ који је све створио и са свим управља наредит ће својим створењима да онако како послужише Његовом Сину, Господу Богу Исусу Христу, и дахом својим Га загријаше у јаслама у којим бијаше повијен, да и ове моје мале анђеле загрију. И захвали Господу на томе дару. Али како прву ноћ тако и читаву зиму Крстова дјеца умјесто у топлој соби поред родитеља, ноћи проведоше у говеђим јаслама. Читаву ту зиму, током дана и Крсто и његова жена Мируна свакодневно радише све послове код стричева и стричевића за мало хране да дјецу прехране. (мало натрулих кромпира и мало брашна). Пролеће се побрину да помогне Крсту и Мируни око исхране дјеце. Со бијаше риједак артикал у исхрани, за сиротињу само недостижан сан. Мируна, да би зачинила супу направљену од зеља, корива, младог буковог листа и мало натрулих кромпира одлазила би на мјеста гдје стричеви и стричевићи дају со овцама. Ископала би ону земљу у којој се мало соли задржало, донијела је кући и растворила у неком суду. Када би се талог спустио оциједила би ту воду, и са тако мало сланом мутљавином зачинила јело. А Крсто за своју породицу поче кућу градити. Поред школе у близини ријеке. Озида темељ, и пободе коље, оплете га прућем а између наби земљу. Дјетињој срећи не бијаше краја. Тата им прави кућу. Свакодневно пратише како расте њихов лијепи дворац. Али радост не траја дуго. Неко му пожеље добродошлицу. У пожару изгоре и школа и Крстова кућа. Али га то не обесхрабри. Подиже другу кућу. Крсто никада није гајио илузију о непогрјешивости његових братственика. Мислио је о свом братству онолико лијепо колико лијепо мисли о свом племену и свом народу. Увјерен је био да је Братство Шћекић типични представник и слика свога племена и свог народа и ништа више. Знао је да је у српском народу било великих људи, али и да је било и оних који су гријешили као људи и по људској слабости, и тако пали и пропали. Знао је да је било и оних који су добротворством окајавали гријехе и умирали као покајници. А знао је и да је велика већина и свог народа и својих племеника и братственика увијек остајала на линији правде и моралне чистоте. Зато је молио Господа да не одмјерава грешницима према гријеху којег су починили, већ по милости својој, и да код њих пробуди успавану доброту и милосрђе. Једне ноћи, оптерећен бригом како да у немаштини прехрани породицу, Крсто, у размишљању, упита Господа: ,,Боже, каква награда треба да буде, да се оволике муке преброде и забораве“?. Те ноћи у сновиђењу, Крсто доби одговор. ,,Прави колијевке, јер Господ благослови твоје руке, да смрт побјеђују “. Крсто до детаља упамти сан који бијаше јасан као јава. И направи прву колијевку како му се у сновиђењу рече. Исте ноћи једна трудна жена из Васојевића, којој се дјеца не могаху одржати у животу имаше визију да за три дана пође у Заград код Крста Шћекића којег Господ благослови да направи колијевку за њено дијете. Да живот смрт побиједи. И би тако. О благословеним Крстовим колијевкама брзо се прочу. Као сунце промрзло тијело, ова вијест огрија надом многе уцвијељене душе жељне порода у Васојевићима. Чу о њима и стриц коме дјеца умираху. Трудна жена и страх од невоље побиједише људску сујету. Једног јутра са зрацима сунца бану пред Крстову кућу. Крсто бијаше испред куће. ,,Крсто, ако Бога знаш, заборави на све што је било и помози“, рече стриц и оде. Сјутра дан, урани Крсто прије сунца. Не изговоривши са укућанима ни једну ријеч и не окусивши ни воде ни хране, са брадвом у руци оде у шуму. Осјече дрво и истеса даске за колијевку. И док без иједног ексера не направи колијевку, не изговори са укућанима ниједну ријеч нити што окуси. Када колијевка би готова понесе је стричевој кући и предаде стрини. И одгаји стрина у тој колијевци више дјеце. Крстова колијевка је још у Заграду у употреби, и исписује нове странице у вјечитој књизи живота. Помога Господ и Крсту и Мируни да у башти благородног потомства одгаје и десеторо своје дјечице.

Извор: Глас Холмије