„Својом смрћу Момо Капор је ујео за срце Београд“
На данашњи дан пре десет година овај свет је напустио велики српски књижевник и сликар Момчило Момо Капор.
А како би само генерације које су дошле после њега и које тек долазе на свет могле боље да упознају Београд, но преко Моминих књига. Човек који је главном граду Србије наденуо епитет – „Нискобуџетни Њујорк“.
Као и сваки рођени Сарајлија, Момо Капор је имао аутентичан начин изражавања, а мање је позната трагедија коју је као дете доживео за време бомбардовања Сарајева 1941. године. Са мајком Бојаном и баком скрио се у стару кућу, коју је погодила бомба и сви су погинули осим Моме. Након рата отац Гојко, који је био у Нирнбергу у заробљеништву, доводи Мому у Београд. Ту ће наш чувени писац и сликар дипломирати сликарство 1961. године на Академији ликовних уметности.
– Момо Капор је редак Србин који није писао песме, а све што је радио и говорио, писао и сликао, радосна је и раскошна песма, којом је усрећио стотине хиљада читалачког човечанства – рекао је Матија Бећковић о Капору.
И заиста, нема тог уличног продавца књига којег и дан данас питате за препоруку, а да не покуша да вам „ували“ „Белешке једне Ане“ или „Од седам до три“. Да вас разнежи, да вас замисли, да вас пробуди. Јер то је оно што је Момо Капор радио речима. Сликао. Био је познат и као велики боем, шармантан, дечачког духа, који је ноћи у кафани делио са Миром Траиловић, Здравком Шотром, Силваном Арменулић, Томом Здравковићем… Па није ни чудо откуд његова истанчаност и осећај за лепо у души.
– Тражи се једна половна недеља, без вести о несрећама и ратовима! Траже се пријатељи, макар дотрајали, сви они ишчезли, расељени, изгубљени, пожењени, траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део: делове нашег времена, наше љубави, траже се да врате љубав – његове су речи.
Волео је живот, волео је Београд, супругу Љиљану…
– Давне 1982. године сам због страха од летења држао сам за руку једну стјуардесу, наравно Љиљану, и нисам је пустио до данашњег дана. Онда сам је замолио да ми доносе српске новине у Њујорк и тако се родила љубав. У нашем браку ја сам на врло добром другом месту, а на првом је Арчи, пас расе хаски, кога већ 11 година, осим када сам на путу, шетам сваког јутра. Љиљана је од мене млађа 20 година, али када ја будем имао 100 година, она ће имати 80, па се разлика неће приметити. Она је, уствари, старија од мене, јер ме спречава да правим глупости, чему сам склон – говорио је Мома о животу са Љиљаном.
Опака болест га је спречила да доживи стоту. Од последица рака грла, Момо Капор је преминуо 3. марта 2010. године у Београду у 72. години.
– У борби с неизлечивом болешћу овај вечни дечак се показао и као велики јунак. Својом смрћу је ујео за срце и свој Београд и свој народ. Остао сам без једног од најприснијих и најмилијих пријатеља. Уместо да изјављујем саучешћа, било би логичније да их примам – рекао је Бећковић.
За крај, стихови из најпознатијег љубавног романа, по којем је снимљен и чувени филм „Уна“, који најбоље показују широкогрудост Моме Капора. „Шта остаје после љубави…“
Је ли то све што остаје после љубави? И шта, уопште, остаје после ње?
Телефонски број који лагано бледи у памћењу?
Чаше са угравираним монограмима, украдене у „Еспланади“.
После љубави остаје обичај да се бело вино сипа у те две чаше и да црте буду на истој висини.
После љубави остаје један сто у кафани код знака „?“ и зачуђен поглед старог келнера што нас види са другима.
После љубави остаје реченица: „Дивно изгледаш, ниси се ништа променила…“ И: – „Јави се понекад, још имаш мој број телефона“.
И неки бројеви хотелских соба у којима смо спавали, остају после љубави.
После љубави остају мелодије са радија које излазе из моде.
Остају тајни знаци, љубавне шифре: „Ако ме волиш, започни сутрашње предавање са три речи које ће имати почетна слова мог имена…“ Ушао је у амфитеатар и казао: „У нашој авангарди…“ Послала му је пољубац.
После љубави остаје твоја страна постеље и страх да ће неко изненада наићи. Клак – спуштена слушалица када се јави туђи глас. Хиљаду и једна лаж.
После љубави остаје реченица која лута као дух по соби: „Ја ћу прва у купатило!“ – и питање: „Зар нећемо заједно?“.
Овај пут, не.
После љубави остају саучесници: чувари тајни које више нису никакве тајне.
После љубави остаје лака узнемиреност, када у пролазу удахнем „Cabochard“ на некој непознатој црномањастој девојци.
Препуне пепељаре и празно срце. Навика да се пале две цигарете, истовремено, мада нема никог у близини. Фотографије снимљене у аутомату; таксисти који нас никада нису волели („Хвала што не пушите!“ – а пушили смо), и цвећарке које јесу.
После љубави остаје повређена сујета.
Метални укус промашености на уснама.
После љубави остају други људи и друге жене.
После љубави не остаје ништа.
Извор:
ДИРЕКТНО