Може се прекинути страховлада у којој живе Срби у БиХ још од Дејтона

Траје тоталитаризам омнипотентног високог представника у БиХ

• Према члану 239. Кривичног закона БиХ свака службена особа у институцијама БиХ и ентитета (под којима подразумијевам и Брчко дистрикт) биће осуђена казном затвора од шест мјесеци до пет година ако одбије да изврши одлуку Уставног суда БиХ, па и кад је таква одлука супротна Уставу БиХ, или ако спречава или на други начин онемогућава њено извршење“.

• Тоталитаризам је систем у коме је апсолутна власт лоцирана у једном центру из којег се прописују, усмјеравају и контролишу сви друштвено важни процеси, при чему нико не мари што су та правила неуставна и неправедна.

• Сваки уставни суд било гдје у свијету има задаћу да уклони из правног поретка не само законе који су супротни уставу у чисто нормативном погледу, него и оне законе које су парламентарци донијели под принудом, пријетњом или уцјеном, то јест без своје слободне воље

• Српски представници из тог доба (2003) у том телу имају прилику да кажу да ли су својом вољом, или под принудом гласали и усвојили овај Кривични закон

• То треба да учине, јер би закон одмах био оборен ако су гласали под принудом. Страшније од свега било би њихово ћутање

Пише: проф. др Милан Благојевић

Већ на првој години основног студија права студенти би у оквиру лекције о облицима политичког поретка требало да (на)уче основна обиљежја тоталитаризма, са свим његовим погубностима и бруталностима. Обиљежја тог политичког система у форми дескриптивне дефиниције својевремено су изнијели Kарл Фридрих и Збигњев Бжежински, рекавши да његова обиљежја чине тоталитарна идеологија (којој се, ако жели опстати, приклања свако ко живи у тоталитарном друштву) и апсолутна власт лоцирана у једном центру из којег се прописују, усмјеравају и контролишу сви друштвено важни процеси, при чему нико не мари што су та правила неуставна и неправедна.

Све управо речено, што је својевремено била “одлика” стаљинистичког тоталитарног режима, може се пресликати и на дејтонску Босну и Херцеговину у којој живимо и институцију неуставно омнипотентног високог представника у БиХ, то јест фамозног Охаера како га називају наши људи. Kолико је управо речено истина свједочи и то што се свако ко се само усуди да све ово јавно изговори извргава опасности да од оних чија моћ и бенефити почивају на том тоталитаризму буде проскрибован. И онда таквој особи нико не би био у кожи, већ га се сви клоне као да је кугом или у наше вријеме актуелним корона вирусом заражен. У ових неколико ријечи стала је, барем за оне који овдје живе, сва суштина једне охаеризоване страховладе у којој живимо од потписивања Дејтонског мировног споразума 1995. године до данас.

Нема бољег доказа постојања те страховладе од онога о чему желим да (про)говорим у овом тексту. А тај доказ је велика љага на образу ЕУ, ако она до њега више уопште и држи, због чега је у праву Вук Драшковић када у свом роману “Мета” рече како “Запад више нема оне нагоне који стварају чврсте институције, чисте принципе и човечну будућност”.

С тим у вези најприје указујем на једну занимљиву чињеницу на коју се наилази на интернет порталу Суда Босне и Херцеговине. На тој адреси може се, између осталог, наћи и неслужбена пречишћена верзија Kривичног закона БиХ. Е сад, та верзија као верзија није толико важна, колико је важно што кад отворите прву страницу тог текста можете виђети, у првој фусноти, напомену ни мање ни више до Суда БиХ како је тај закон изворно наметнуо високи представник Педи Ешдаун 2003. године.

Ко одбије да изврши одлуку Уставног суда БиХ која је супротна Уставу БиХ иде у затвор

Дакле, из институције која је такође наметнута (само)вољом високог представника Волфганга Петрича, признају, урби ет орби, да је и закон који примјењује тај суд наметнуо (а не донио) високи представник. У том наметнутом закону постоји члан 239. који потврђује како се страх и страховлада могу одржавати само произвођењем и одржавањем нових страхова, а то је већ одлика не само тоталитаризма, него и тираније као облика владавине, којој је својствено да је тиранин у сталном рату са сопственим поданицима.

Чланом 239. Kривичног закона БиХ (од 24. јануара 2003. године) Педи Ешдаун је наметнуо своју (само)вољу, која постоји само овдје и нигдје више у свијету, према којој ће свака службена особа у институцијама БиХ и ентитета (под којима подразумијевам и Брчко дистрикт) бити осуђена казном затвора од шест мјесеци до пет година ако одбије да изврши одлуку Уставног суда БиХ, па и кад је таква одлука супротна Уставу БиХ, или ако спречава или на други начин онемогућава њено извршење. Никада прије овога, а ни послије овога, није забиљежен овакав примјер у свијету, да се одлуке једног уставног суда желе наметнути упућивањем људи у затвор.

Такво насиље, које нема упориште не само у Уставу Босне и Херцеговине него ни у једном од осталих анекса Дејтонског мировног споразума, нити у осталим изворима међународног права, водило је, како је показало вријеме, у поданички тип (не)културе овдашњих људи. Они су беспоговорно прихватали то насиље, и то не само они којима је оно ишло наруку, већ и они против којих је ово неправо било примарно усмјерено. Стога се понашање свих њих на једној, и Охаера на другој страни може представити на начин на који је то својевремено учинио Елиас Kанети у својој књизи “Маса и моћ”, настојећи да објасни појам моћи. У ту сврху Kанети се послужио односом мачке (што је код нас Охаер) и миша (што су овдашњи људи), рекавши: “Kад мачка једанпут ухвати миша, он је у њезиној власти. Она га је дохватила, шчепала, она ће га убити. Но, чим се почне играти њиме, јавља се нешто ново. Она га пушта из шапа и дозвољава му да мало одмакне. Чим јој миш окрене леђа и почне бјежати, више није у њеној власти. Међутим, он се налази у мачкиној моћи зато што га она може вратити себи. Простор који мачка надзире, тренуци наде које препушта мишу, држећи га под строгим надзором, све то могли бисмо назвати стварним тијелом моћи или једноставно самом моћи”.

Ова моћ, односно охаеризована страховлада, на примјеру наведеног наметнутог кривичног дјела изгледа овако. Наиме, посланици парламента БиХ су на сједници Представничког дома 18. јуна 2003. године у потпуности, попут Kанетијевог миша, прихватили Охаеров наметнути Kривични закон БиХ (а тиме и наведену неуставну инкриминацију из члана 239), што су девет дана касније учинили и делегати у Дому народа парламента БиХ.

Из Републике Српске у то вријеме посланици из српских политичких странака су били: из СДС-а Јовановић Милош, Милићевић Љиљана, Новаковић Момчило, Перкановић Марија и Мишић Ненад; из ПДП-а Ђурковић Јелина и Kунић Петар; из СНСД-а Kрагуљ Никола, Шпирић Никола и Живковић Милорад; из СП РС Глигорић Тихомир; те независни посланик Благојевић Мирко.

У Дому народа делегати из Републике Српске су били: Милојевић Горан (ПДП), Радовановић Винко (ПДП), Стојановић Ружа (СДС), Пајић Ђоко (СРС) и Шиљеговић Бошко (СДС). Али, да би парламент уопште могао да расправља и усвоји наметнути закон (а учинио је то), морао је за то добити (и добио је) приједлог тог закона од Савјета министара БиХ, у ком су у то вријеме министри из Републике Српске били Микеревић Драган и Михајловић Светозар.

Ћутање се мора прекинути

Наводећи имена свих ових особа, нисам ниједног тренутка имао намјеру да их обиљежавам нити да их жигошем. Не, умјесто тога само желим да укажем на једну насушну потребу како нас живих, тако још више оних који ће се тек родити. Ријеч је о томе да наведена лица имају могућност (коју још нису користили, а требали би) да кажу нашој јавности да ли су слободно и својом вољом предложили и усвојили наметнути Kривични закон БиХ и у њему наведену инкриминацију из члана 239. која у потпуности одговара ономе што је наметнуо високи представник.Уколико то нису учинили слободно, онда је елементарни ред да, док су још живи, као дуг не само према овој генерацији него и према будућим покољењима, кажу јавно (књигом, новинском колумном, интервјуом и ко зна на који све начин) да ли их је (и ко) на такво предлагање, односно гласање принудио или им је пријетио или су то учинили у страху да их у супротном не смијени високи представник. Шта год да је од тога, ради се о неуставном закону који се због тога и данас може укинути.

Наиме, сваки уставни суд било гдје у свијету има задаћу да уклони из правног поретка не само законе који су супротни уставу у чисто нормативном погледу, него и оне законе које су парламентарци донијели под принудом, пријетњом или уцјеном, то јест без своје слободне воље. Био би то преседан у свјетским размјерама, јер нигдје још нисам наишао на такав случај.

Дакле, виновници ових догађаја и те како имају шта рећи о наведеној страховлади, од чега је једино страшније ћутање.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ