Дан када су у мени убили дијете: Сарајевски 1. март 1992

За мене је 1. март 1992. дан кад су убили дијете у мени и када је почео лов на све српско у Сарајеву и околини, а касније и широм Босне и Херцеговине.

Добро се сјећам тог дана. Враћени смо из школе, барикаде су постављене и телевизор се не гаси. Телефон стално звони, свако се за сваког распитује и сви говоре да почиње рат. Некако са првим мраком, стари је отишао на спрат, гдје се задржао десетак минута. Одлучио сам да видим гдје је и полако се прикарао полуотвореним вратима од спаваће собе на спрату.

Провирио сам и видјео старог како покушава да расклопи пушку. Гледао сам га неколико минута и на крају упитао:

– „Хоћеш да је ја расклопим?“

Стари подиже главу и поче њемо да гледа у мене, сигурно неких пола минуте, те рече:

– „Знаш ли је расклопит’?“

А ја сав сретан рекох: – „Па, болан тата сваки дан их у касарни расклапам.“

Он некако тужно отпухну и рече: „Знам да знаш, сваки си дан с војском, од како си проходао.“

Зграбио сам је и расклопио у трен ока, а како да је не расклопим кад сам их до тада на полигону касарне, која се налазила 50 метара од моје куће, расклопио на хиљаде. Посебно оним лијеним војницима, што смо им ми дјечаци чистили оружје.

Кад смо завршили стари рече:

– „Знаш Бојане, почиње рат и молим те почни ме слушат’. Немој никог изазиват’ и молим те мани се приче о рату и Србима кад си с другом дјецом. Знаш да смо сами овдје и морамо се пазит’. Ако буде пуцања буди спреман да са мамом и братом претрчиш у касарну, а ја, ђед и баба, полако ћемо за вама. Ноћас ја и ђед дежурамо, ви спавајте, а ти по дану дежурај“.

А ја се некако брецнух и упитат старог: „Што дежурамо?“

Тата се уозбиљи и рече: „Да нас не убију и не заробе, видиш да су данас убили човјека јер је Србин. Молим те почни слушат Бојане, ово није игра. А сад иди у собу са братом и ником ни ријеч о овом вечерас“.

Отишао сам, али сав окамењен и у ушима ми је само звонило, да нас не убију и не заробе.

Први пут сам помислио, да би нас комшије могле поубијати. Обузео ме страх од те помисли. Страшан страх се понављао сваке вечери, наредних два мјесеца. А дању сам од тог страха некако био ослобођен и чим би отворио очи, гледао би према касарни, јер некако осјећао сам сигурност кад видим војску.

Некако од те ноћи кад смо расклопили пушку, престале су све игре у комшилуку. Убили су нам и пса, да лакше прилазе кући. А онда је на Ђурђевдан 1992. године тата послао, мене, брата и маму у изгбјеглиштво.

Тата, ђед и баба су остали кући. Посље првог претреса куће, тата је побјегао у касарну и изашао са војском. Видјели смо га кад је дошао на неколико дана, да нас из Будве премјести у Панчево, код кумова и вратио се у Хаџиће, да ратује.

А ми смо остали до септембра, те грдне 1992 и онда смо се вратили у Хаџиће. Бабу и ђеда смо размјенили у децембру 1992. године, јер тата и ђед Гавро су нашли неке муслимане и дали их за бабу, ђеда и стрину Ковиљку.

Ђеда смо у стан уњели у ћебету, није могао да хода, јер је био измучен глађу у муслиманским казаматима. Њему су тада биле 74 године и био је старац, али то комшијама, није пуно значило. Он је био православни Србин, а као такав није могао бити слободан човјек, у сувереној и независној Босни и Херцеговини, баш као у вријеме НДХ.

Баба је била сва испрепадана, од скоро свакодневне тортуре, а и она је била у затвору неколико дана. А кад су је пустили, у кући је нашла муслиманску породицу из Фоче, па је од свог имања, које није било мало, имала само једну собу. Причала је, колико се испрепадала, када су комшију Шпиру заклали муџахедини, које су наше комшије довели из исламских земаља, да чине зла Србима. Причала је о ноћи, кад су силовали комшиницу Анђелку, док су њеном синчићу Горану држали питољ у устима и да је дијете болесно од те ноћи. Причала је и како се наспавала само једну ноћ у затвору, који је био затвор за Србе и који је био у нашој школи.

Преживјели смо заједно у Хаџићима, најстрашнији рат, какав су само окусили Срби у Сарајеву и можда Руси и Чечени у Грозном. Преживјели смо, пушкарање, снајпере, бровинге, гранатирање из свега и свачега, од стране комшија муслимана до УН снага за брзе интервенције, па и бомбардовање НАТО пакта, у којем су на нас бацали бомбе и тоне осиромашенох уранијума, од којег смо поњели смрт гдје год да смо пошли.

Преживјели смо живот без хране, струје и воде. Преживјели смо и нису нам рова узели. А ми смо све дали за Републику Српску и отишли на све крајеве свијета, јер нисмо имали више шта да дамо, а поњели смо чак и мртве, да комшијама не сметају и само да нас не гоне више, те да останемо православни Срби.

Да не будемо као наше комшије, што вјеру промјенише, па нас сад због ње гоне и убијају и којима су сви бољи од нас, па чак и Талибани са Истока. Преживјели смо и ону ноћ 1995-те, кад су нас продали, па и ону кад смо кренули у избјеглиштво фебруара 1996. године, па колективне смјештаје и редове за храну на казанима.

Преживјели смо све лажи о нашем народу. Преживјели смо све и свашта, ми Срби, у свим нашим земљама. Преживјећемо и Босну и Херцеговину, овакву каква је. Једноставно, да нам дјеца не би памтила дане, какве ми памтимо и да нам се историја не би поновила.

А коме је до тог дана, у којем је почео лов на Србе у БиХ, нек га слави, на своју част. Ми Срби имамо шта славит из дуге нам историје. Имамо ми дана, у којим о јунаштву причамо, у којима смо градили Царства и на земљи и на небесима.

Аутор: Бојан Вегара
01.03.2019.

Извор:
БОСНА-ХЕРЦЕГОВИНА