Да ли смо једно за друго – питање психологу

У вези сам неколико месеци са момком којег познајем већ неколико година и са којим сам и пре била блиска и у лепим другарском односима. Обоје смо верујући, редовно одлазимо у цркву, учествујемо у Литургији, причешћујемо се, исповедамо.

Међутим, имамо проблем јер он тврди да се у њему нису јавила осећања према мени која би требало да се јаве.

Каже да ме цени, поштује, допада му се мој физички изглед, моје понашање, ужива у времену које проводимо заједно, одобрава оно чиме се бавим у животу, ставове које заузимам везано за одређене проблеме и ситуације, одговара му што смо обоје верујући, као и то што делимо слично мишљење у вези са многим стварима и имамо сличну идеју о томе како бисмо усмерили свој живот даље. Једном речју, нема никакав проблем са мном као са особом, напротив, и сматра да сам особа са каквом би желео да буде у вези, па и више од тога једног дана. Све исто и ја могу да кажем за њега. Међутим, и поред свега, он је, на неки начин, равнодушан. Како сам каже, није „кликнуло”.

С друге стране, ја према њему гајим одређене емоције и не могу да кажем да сам равнодушна, стога ми цела ситуација заиста тешко пада.

Када смо започели везу, били смо искрени једно према другом, па самим тим и свесни читаве ситуације, али смо кренули у све то с надом да су та осећања нешто што ће временом доћи. Сада, након неколико месеци, обоје смо у дилеми.

Питамо се да ли је то уопште могуће и има ли сврхе ово што радимо, иако је са најбољом намером. Да ли можемо да заволимо неког јер желимо да га заволимо? Да ли може неко ко је према одређеној особи равнодушан, с временом да развије осећања која би, нормално, требало да постоје између момка и девојке? Или је све ово можда последица другарског односа који смо пре тога имали?

Молим Вас да нам помогнете да разрешимо овај проблем.

Унапред захвална!

ОДГОВОР ПСИХОЛОГА

Помаже Бог,

Није лако написати одговор на ово питање, јер не постоји једнозначан одговор попут „не, ако у старту не постоје осећања тј. ако није ’кликнуло’, неће ни касније” или „да, заједничким провођењем времена, захваљујући истим животним настројењима, с временом ће се, када поједете кило соли, код вас развити права љубав”.

Било је и једних и других случајева, и тешко је одредити шта је одговор за ваш случај.

Али, има Неко ко то једини зна, па се треба обратити управо Њему. Обратити се Господу истрајном молитвом у којој ћете Му рећи колико Вам је тешко због свега, да не желите да направите неку грешку, да Вам је искрено стало да имате праву љубав и добар хришћански брак, и да Вам је потребно да јасно знате да ли је ово прави пут и права особа за Вас.

И најважније – да Му кажете сте спремни да прихватите сваки одговор који Вам од Њега дође. Сваки,па и онај који се можда не поклапа са Вашим тренутним жељама. Јер Господ је ван времена и Он види овај Ваш тренутак али и Вас за десет и двадесет година и зна шта је најбоље за Вас тако да је потребно да Му верујете више него себи самој.

Ово наглашавам јер постоји склоност код нас црквених жена да се молимо Господу не да бисмо с пуним поверењем и спремношћу испунили Његову вољу за нас, већ да га некако „наговоримо” да нам испуни нашу тренутну жељу и оно што ми сада сматрамо (или „осећамо”) да је најбоље за нас.

У психолошком смислу, можете поразмислити о следећем:

1. Кажете да Ви нисте равнодушни према њему, да осећате према њему љубав, привлачност, осећате жељу да будете са њим.

Овде ћемо се на кратко задржати. Могуће је да Ви заиста осећате снажна осећања тј. снажну жељу, али не обавезно да будете са њим, већ жељу да коначно нађете праву особу за себе и за даљи живот. Та жеља у којој сте можда годинама изгарали, сада Вам је постала претешка да издржате па сте је везали за првог релативно нормалног „кандидата” у мору разних, врло чудних младића. Веома је тешко за особу која жели да живи литургијским, црквеним животом да нађе особу за себе јер Вам је потребно да Ваш духовни и будући брачни сапутник буде особа која има здрава схватања о животу, браку, односу према жени, а да уз све то још буде и искрено црквена – са здравим ставовима у вези са самом вером. Сигурно сте до сада видели разне „комбинације” – од искривљених квази-црквених ставова, преко незрелих ставова према браку и женама који су сада само заоденути у неке црквене „концепте”, „цитате” и термине.

И, Ви сте у овом тренутку наишли на ту „иглу у пласту сена” и, пошто се она ретко налази, помислили сте да је то то. Да је Вашем чекању и чежњама дошао крај. Да ту и овако нема много могућности да се бира, јер – колика је вероватноћа да ћете наћи другу иглу у том огромном пласту сена?

И тако сте можда дошли у искушење да од тога што сте нашли покушате да направите оно право.

Јер то много желите да буде.

Можда ова моја претпоставка није тачна, али ћете Ви знати када завирите у своје срце, а да притом своје страхове од усамљености, своје маловерје да никада нећете наћи особу за себе (маловерје – јер заборављамо да нисмо ми ти који налазимо особу за нас, већ нам је Господ даје) успете да ставите „у заграду”. Ставити их у заграду значи да те страхове не потискујете, нити се правите да не постоје, већ да их будете свесни али да их привремено ставите са стране док покушавате да свежим очима и трезвеним погледом отпакујете ову Вашу дилему, без уплива снажних жеља, страхова и стрепњи.

Напомињем да је понекад веома тешко нашој души да, када је нашла објекат за који може да веже своје најснажније жеље за љубављу, да се од њега одлепи. Понекад је то толико јако да боли као да се одваја месо од костију, што људи понекад тумаче као показатељ праве љубави и као знак да треба да остану у том односу по сваку цену.

2. Нисте ми рекли колико година он има, у којој је животној фази, да ли се већ осамосталио или га и даље издржавају родитељи, колико дуго живи црквеним животом, како је живео пре тога. Исто то и за Вас.

Могуће је да се он тек неку годину уназад обратио Христу, постао црквена особа, а да је пре тога, у прецрквеном животу, имао „везе и везице” које су биле засноване на чистом блуду, страсној привезаности за другу особу, и да, ма колико се сада трудио да размишља као „нови човек”, када су емотивни односи у питању – ствари су остале исте. Можда и даље тумачи да је права љубав само онда када се појави нездрава страст, када има утисак да не може да живи без друге особе. Сада, када тога евидентно нема у овој вези са Вама, он то можда тумачи да то није то.

Потребно је доста времена и рада на себи да одбацимо схватања о љубави које је имао наш „стари човек”, а да истовремено пазимо да не усвојимо неку другу, такође погрешну претпоставку – нпр. претпоставку да телесна привлачност није уопште битна за црквени брак, и да је боље наћи особу искључиво рационално, по „ПС-у” , јер то „тако треба” и то је „исправно”, да прави хришћанин треба да зна шта је важније а шта је споредно приликом избора своје сапутнице.

Понекада наше прве године црквеног живота, уколико смо пришли Цркви тек у неким годинама пунолетства, изгледају као клацкање из старих погрешних претпоставки и уверења о животу и љубави, у нове – једнако погрешне – претпоставке и уверења о истом. Нпр. ако смо много блудничили у прецрквеном животу, може нам се чинити да је све телесно заправо грех, и да је правилно бирати за себе само ону особу која нам такве „импулсе” не изазива.

Или, да на неки начин несвесно дефинишемо ствари овако: „Ако је особа добра хришћанка, нормална особа, има здраве ставове у животу – ту нема места за неку телесну привлачност која је постојала у мојим ранијим везама. Немогуће је у истој особи имати и хришћанку али и особу која ће ме сексуално привлачити”.

И онда настаје у особи несвесни унутрашњи конфликт, чак помало и шизофрена ситуација – особа тера себе да остане у вези са особом пожељних хришћанских карактеристика, али истовремено му се ствара све већа одбојност јер му се чини да врши насиље над собом, да се налази у једној извештаченој и лажној ситуацији. И истовремено, машта о некој потпуно другачијој особи, према којој осећа само телесну привлачност уз истовремени осећај одбојности због тога јер се то не уклапа у његову слику о себи као о „правом хришћанину”.

Хоћу да кажем, могуће је да особа има нека погрешна животна уверења о томе како сада, у црквеном животу, знати која је права особа за њу. Како би сада требало да се осећа па да му то буде знак да је то то. А како би требало да се осећа па да засигурно зна да то НИЈЕ то.

Кључна грешка је што изостављамо Господа из читавог овог мисаоног процеса. Траже се неки знаци, анализира се, свађамо се са самима собом, живимо у тескоби и унутрашњем конфликту, а одговор који само Господ може да нам да – не тражимо од Њега.

Да резимирам, у психолошком смислу, окосницу проблема могу да сачињавају наше велике преплављујуће жеље да коначно нађемо особу за себе и прекинемо ту агонију чекања и ишчекивања да из предсобља живота коначно кренемо да живимо породичним зрелим животом, и као друго – постојање неких погрешних несвесних уверења о томе како би сада у црквеном животу требало да се осећамо да бисмо били сигурни да је то права особа.

Да поновим да је веома тешко без детаљнијих информација и разговора рећи нешто више од овога, можда је епицентар проблема у нечему сасвим другом.

Међутим, с обзиром на то да сте црквени, у великој сте предности јер имате на располагању да, уместо мене, питате Онога који сигурно зна шта је одговор на Вашу дилему и који ће, ако му се предате свим срцем, сигурно Ваше искрене жеље извести на добро.

* * *

Наш отац Бане (један од двојице протојереја који су драговољно и пожртвовано пристали да прегледају моје одговоре са духовне стране) на овај мој одговор Вама додаје да приликом црквеног венчања постоји моменат када Црква тражи изјаву о слободној вољи за ступање у црквени брак. На тој слободној вољи Црква посебно инсистира. Младожењу не питамо да ли он воли своју изабраницу већ да ли хоће да ступи у брак.

Љубав је понекад дар (који се добија унапред), а понекад подвиг (који се стиче заједничким трудом) – зато је за ступање у брак пре свега важна одлука уз постојање солидне духовне основе.

Примарно је да сваки искрени хришћанин треба да размишља о томе како да угоди Богу а не себи, то је кључно.

Другим речима, треба водити рачуна да се у оваквим дилемама не оде у другу крајност и да се превише не фантазира о неким идеалним особама за нас.

* * *

Господ да Вам подари мир, поверење у Његову промисао за Вас, и јасан одговор на ово Ваше питање.

Биће све добро за Вас, докле год будете упорни да сазнате шта је Божија воља за Вас и докле год се трудите да будете Христови – то је кључно.

Аутор: Сања Станковић, православни психолог

Извор: Да ли смо једно за друго – питање психологу