РАСПЕЋЕ БОЖИНЧЕТОВО… епска јуначка смрт о којој се скоро ништа не зна

,,Изненађен, без наде да се спасе пред коњаницима који су јурили на њега, Божинче се бранио из револвера, цепајући зубима молбу коју је у левој руци држао. Последњим зрном оборио је вођу потере. Један део молбе Божинче је појео и поцепао. Испробијан турским куршумима срушио се, сјуривши себи нож у срце када су коњаници већ стигли до њега. Турци су купили искидану парчад молбе. Распорили су целу утробу убијеног курира, тражећи ижвакано, крвљу помешано комађе хартије. Измрцварено тело расекли су у крст и прикуцали на четири телеграфска стуба на друму кумановском. Умирући Божинче је уништио највећи део потписа, али су Турци прочитали ипак 600 имена. Настало је хапшење, убијање, мучење у Куршумли Хану“

Приредио, Ђорђе Бојанић

Данас је он заборављени Врањанац, уместо да по њему носи главни трг у Врању, он нема ни споменик, ниједна улица ни школа не носи његово име… о њему нема ни спомена на нету, сем код Станислава Кракова и Спиридона Гопчевића! Али, верујем да ни за те књиге Срби не знају. 

Ово је прича из времена Кумановског устанака (Врањског), који је био устанак српског народа почетком 1878. године у данашњој северној Македонији, Срби су тада покушли да ослободе област из руку турских окупатора и да се уједини са Кнежевином Србијом, која је била у рату са Турцима у то време. Тај устанак на крају ипак није имао подршку кнеза Милана Обреновића (тачније од вршњака Чедомиља Мијатовића и Стојана Новаковића…), нити Бугарске и Русије… Нећу о детаљима Кумановског устанка (који је трајао пар месеци почетком 1878)… устаници су кроз молбе тражили помоћ од тада кнеза Милана да се овај крај припоји Србији и да им се пошаље оружије за даљу борбу. Чудно је то да конкретне помоћи није било из Србије, пушке нису стигле… а није се успело ни политички да се спасе српско становништво од страдања од Турака и арбанаса… то је већ друга тема.

Да се вратимо на јуначко дело Ристе Цветковића Божинчета из Врања. О томе је писао Станислав Краков, ова књига била је забрањена у комунистичком периоду, штампала се у емиграцији… и то је посебна прича.

Ово је покушај да га отргнемо из заборава и вратимо на место које му припада у СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ и апел да му се бар подигне споменик у Врању, какав заслужује.

Део из књиге Станислава Кракова, ПЛАМЕН ЧЕТНИШТВА

,,Међутим покрет отпочет за уједињење са Србијом тек се развијао. После тајног збора на Бабуни, свугде су се скупљали народни прваци, састављали и слали молбе.

То се све збило за месец дана. 11. јуна представници народа из гиљанске нахије предали су енглескоме консулу који је као изасланик Берлинског Конгреса, дошао у Врање, молбу за уједињење са Србијом. Ту је молбу на челу потписао Зафир Поповић, први српски учитељ из Скопља. Сутрадан, на Светог Петра Атонског, искупило се на Козјаку неколико стотина сељака из нахија кумановске, кратовске, криворечке, штипске, петричке, струмичке и кочанске и упутили су молбу кнезу Милану »као најкоренитији и прави стари Срби, а из најчистије и најкоренитије српскеземље.« Ту молбу потписало је 520 народних првака, и ударено је на њу 220 општинских печата.

На Видовдан, у шуми код Зеленикова, 5000 сељака из велешке, скопске и тиквешке нахије, послали су још једну молбу кнезу Милану, тражећи јединство са Србијом. Молба је носила 800 општинских, црквених и манастирских печата и пет хиљада потписа, отисаска прстију и крстова.

Риста Цветковић Божинче из Врања узео је молбу да пренесе преко границе. Заклео се да неће допустити да хартија живота, судбина и жеља падне Турцима у руке. Причестио се. Сељаци су се лагано растурали. Бугарски учитељ из Скопља, који је успео да се увуче у тај огромни број окупљених првака, одјурио је коњем и обавестио турске власти. Пошле су потере од суварија и поселе све пролазе ка Куманову.

Пошто је прегазио Вардар и путовао читаве ноћи, Божинче је у зору 16. јуна на половини пута између Скопља и Куманова, за селом Аџалари, наишао 1 жандарма коњаника на турске заседе.

Изненађен, без наде да се спасе пред коњаницима који су јурили на њега, Божинче се бранио из револвера, цепајући зубима молбу коју је у левој руци држао. Последњим зрном оборио је вођу потере. Један део молбе Божинче је појео и поцепао. Испробијан турским куршумима срушио се, сјуривши себи нож у срце када су коњаници већ стигли до њега. Турци су купили искидану парчад молбе. Распорили су целу утробу убијеног курира, тражећи ижвакано, крвљу помешано комађе хартије.

Измрцварено тело расекли су у крст и прикуцали на четири телеграфска стуба на друму кумановском. Умирући Божинче је уништио највећи део потписа, али су Турци прочитали ипак 600 имена. Настало је хапшење, убијање, мучење у Куршумли Хану.

Две стотине људи одмах је побијено. Остали су умирали на мукама у затворима, чувајући имена слободних пријатеља. Само је 50 живих изашло много касније из тамнице. Вест о Божинчетовој погибији прошла је пуна ужаса кроз читаву Јужну Србију. Па ипак народ се није уплашио ни смрти ни мука. Веровао је да високи међународни скуп који се састао у Берлину руководе само осећања правде и да је дошао тренутак када ће њихови гласови моћи да им донесу слободу, наставио је да се прикупља и да шаље све нове и нове молбе.

Тог истог Видовдана када је код Зеленикова писана молба коју је Божинче понео, скупило се неколико стотина сељака из кичевске, дебарске, охридске и елбасанске нахије у Скрзави на сабору у Чистој Пречистој и упутили су кнезу Милану молбу која је почињала речима: »Дознали смо да по уговору Сан-Стефанском потпадамо под некакве Бугаре, а земља наша Стара Србија да се зове Бугарска…« Доказујући пуних огорчења и узбуђења да су увек били само Срби, што сведоче стотине задужбина српских краљева и царева у њиховој земљи, ти су сељаци писали:  »… или нас спаси и избави и под своје владалачко окриље узми и са својом кнежевином Србијом саједини или ћемо се сви утаманити и избрисати са лица ове своје свете српске земље, а с Бугарима нити смо кад живели, нити можемо живети, па волимо и под нашим преко четиристогодишњим утаманиоцем Турчином остати, јер ће бар оно мало што од његовог мача остане неисечено задржати своју српску народност, веру и језик.«

Поред неколико стотина потписа на ову је молбу ударено и 38 званичних турских општинских печата као и многи манастирски мурови. Два дана после распећа Божинчетовог Срби из гиљанске, скопске и тетовске нахије, њих 375, упутили су другу молбу Берлинском Конгресу и кнезу. Да Скопље са својом околином не би остало без гласа, послата је 20. јуна у Берлин нова молба са 53 општинска печата, са великим овалним у средини: »Окружје Скопљанско под Србију.«

Потписа није било. Пре четири дана Божинче је погинуо; мучења су била у најстрашнијем почетку.
Гласови који су преко Србије стизали са Берлинског Конгреса, где се борило за себичне интересе Великих Сила а не за права, жеље и молбе подјармљених народа, нису давали наде и уносили су неспокојство и очајање у Јужну Србију. Првог јула исте године, на Ђерману хајдучкој планини, окупило се 800 храбрих људи да опет моле Берлин и чекају од њега спас. И саставили су најдужу молбу, помињући сва зверства која су Турци извршили од устанка над српским народом у тим крајевима. У њој су преклињали да се присједине Србији и »да се не допусти да останемо под Бугарима којих не знамо ни језик ни обичаје, нити смо ми и наши претци икада били, нити смо сада, па и никад не можемо бити с њима један народ, ма се и они прозвали Србима, јер смо ми само чисти овејани Срби и ништа више.«

Молба се завршава речима:  »Молимо и преклињемо Вашу Екселенцију, племенити господине председниче Берлинског Конгреса, да се за нас јадне и несрећне и без икакве своје кривице мученике и паћенике код поменутог благородног конгреса заузмете и нас са нашом мајком Књажевином Србијом сједините и ове паклене муке избавите. Учините ли ово отворили сте и вашем господству рајска врата а Европи мир и благостање.

« На све ове молбе није стигао одговор. Конгрес није на њих ни обраћао пажњу. Смрт Божинчетова и животи стотине мученика непотребно су положени.“

Из књиге СТАНИСЛАВА КРАКОВА, ПЛАМЕН ЧЕТНИШТВА

Ово је покушај да га отргнемо из заборава и вратимо на место које му припада.

Извор:
СРПСКА ИСТОРИЈА