Регионална сарадња

Пише: Никола Врзић

Зашто се српски национални интерес истовремено нашао на удару у Црној Гори и у Босни и Херцеговини, какве то везе има с Косовом и Метохијом, и да ли све то значи да пред собом имамо само два могућа решења, од којих се једно своди на известан пораз историјских размера, а друго на борбу с неизвесним исходом?

Можда је то била и случајност премда су случајности у политици изузетно ретка појава, тек, баш док су у Приштини прослављали дванаест година од једностраног проглашења независности Косова и Метохије од Србије, у Београд је овог понедељка, у једнодневну посету, допутовао министар одбране Руске Федерације Сергеј Шојгу.

ШОЈГУОВА ПОСЕТА Симболика његове посете била је утолико већа што је Шојгу управо Београд изабрао за прву дестинацију коју ће званично посетити у свом новом/обновљеном мандату, после недавних промена у Влади Русије, а да не останемо у недоумици и нагађањима – безначајна случајност приликом заказивања посете или намерна симболика која са собом носи и важну политичку поруку – потрудиће се већ предстојећег 24. марта Шојгуов колега из владе, министар спољних послова Русије Сергеј Лавров, који ће тог дана, како је најављено, и сам поново посетити Београд. Дакле, ништа није случајно.

При чему је нарочито значајно, па управо из тог разлога све ово и истичемо, што се овај излив руске пажње догодио баш у овом тренутку. Кад је оваква врста пажње, услед регионалне сарадње чији заједнички именитељ представља њена усмереност против нашег националног интереса, Србима и Србији посебно потребна.

Посету Сергеја Шојгуа његово је Министарство одбране на својим званичним интернет-страницама описало као радну. Била је најављена крајем прошле године, али без прецизирања било каквих рокова, већ је само било речено да ће се догодити током 2020. Уследила је брже него што је из такве најаве могло да се претпостави.

Споља гледано, посета овог важног руског министра протекла је неиспуњена видљивом садржином, без конкретних повода, зацртаних циљева или предвиђених резултата. Што ће рећи да је сва прилика да јој се сврха заправо и састојала у састанцима које је Шојгу у Београду имао са својим српским колегом Александром Вулином и председником наше земље Александром Вучићем.

Представници власти и њој наклоњени медији ове су разговоре искористили као доказ привржености званичне Москве актуелном српском државном врху – јефтини предизборни поени, уосталом, у бирачком телу за које добро знамо како је опредељено – но, истине ради, треба скренути пажњу и да је само Шојгуово министарство нашло за сходно да пренесе његове похвале на рачун „руководства земље, које у тешким околностима води независну спољну политику“, па се и зато „око њега окупио знатан део друштва“.

Важнија од те колатералне употребљивости Шојгуове посете за унутрашње политичке потребе јесте садржина разговора који су вођени, а о којој не знамо ништа. Ипак, контекст у коме су ти разговори вођени је очигледан, и састоји се у збивањима у Црној Гори а сада, ево, и у Босни и Херцеговини после одлуке тамошњег Уставног суда да се Републици Српској отме земља коју је крвљу извојевала у рату и потом добила у Дејтону. Па отуда и закључак да је управо, или макар углавном, због тога Шојгу и допутовао у Београд. Да нам пружи подршку јер – његовим речима, што их је уписао у књигу утисака на изложби „Одбрана 78“ посвећеној НАТО агресији, коју је посетио у Београду – „немамо право да заборавимо ту трагедију, и наша дужност је да учинимо све што можемо како се ништа слично никада не би поновило“.

ЦРНА ГОРА И БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА А да нам се нешто слично можда заиста спрема, говоре актуелна збивања у Црној Гори и у Босни и Херцеговини. При чему би црногорска збивања, тај покушај етничког чишћења идентитета Законом о слободи вероисповести којим би подгорички режим да отме духовна упоришта тамошњег, нашег народа, можда и могла да се посматрају као изолован случај, само да се на њих није надовезао текући покушај судске отимачине (пољопривредног) земљишта Републици Српској.

Укратко, линија поделе која се дешава упадљиво је слична једном гласању у Генералној скупштини Уједињених нација, које је код нас привукло мало пажње иако, парадигматично какво је било, најбоље осликава прилике у којима живимо.

Гласало се 9. децембра о осуди руске, како је наведено, окупације Крима. На једној страни – против осуде Русије – нашле су се Русија и Србија (и Кина и низ других земаља), Босна и Херцеговина била је уздржана захваљујући Републици Српској, док су са Сједињеним Америчким Државама и њиховим НАТО вазалима гласали и Црна Гора, и Северна Македонија, и Албанија, Хрватска, Словенија…

Ништа нарочито неочекивано, рекло би се, па и ништа ново под капом небеском само ако се подсетимо распореда снага и расположења у време нацистичке окупације у Другом светском рату, укључујући и црногорске усташе Секуле Дрљевића, те претече данашњих Монтенегрина.

Негде овде, узгред буди речено, крије се и одговор свим овдашњим другосрбијанцима који, у чињеници да су нам сви окренули леђа, налазе доказ наше кривице за све што се дешавало од распада старе Југославије наовамо. Па, ти исти су нам леђа (ако ћемо право, ножеве) окренули и у време Хитлерове окупације, и значи ли то и да су и тада они били у праву а ми кривци?!

Али сагледајмо овако описану мапу Западног Балкана из угла НАТО стратега и њихове потребе за ониме што називају стабилношћу овог региона а то заправо означава, само што није лепо да се баш тако каже, њихову потпуну доминацију над овим простором.

Јасно је да Србија ту штрчи. Јасно је и да се Босна и Херцеговина не истиче на пожељан начин због утицаја српског фактора. И јасно (им) је да ће им Црна Гора остати недовољно поуздан поданик све док се још сећа свог српског имена и порекла.

Па отуда и закон за одузимање тог порекла. И отуда и одлука Уставног суда Босне и Херцеговине која се не може схватити другачије до као увод у антидејтонско развлашћивање Републике Српске и отимање њеног права вета на потпуно подјармљивање у корист интереса Запада.

УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ Ова временска подударност у антисрпском деловању Подгорице и Сарајева – хајде и то да рашчистимо, то јест ако је уопште потребно – можда би се и могла сматрати пуком случајношћу, само да таква могућност није унапред искључена. А доказ за то налази се управо у том западном фактору који има пресудну реч и у Подгорици и у Сарајеву. И који се и досад – присетимо се накратко и агресије и санкција које су јој претходиле, и „Олује“ и „Бљеска“, и срамотних пресуда Хашког трибунала, не зато што су кажњени Срби већ зато што није кажњен нико други, и подршке терористима из Ослободилачке војске Косова и одвајања Црне Горе од Србије – и те како истакао у борби против нашег народа и интереса. Заправо, кад подвучемо црту и објективно сагледамо све оно што нам се десило у протеклих тридесетак година, дакле, кад из једначине изузмемо сву пропаганду којом нас засипају не би ли нам објаснили да су нас бомбардовали за наше добро, без много менталног напора може да се уочи да се све њихово ангажовање на нашем простору сводило на напор да се утицај српског фактора на простору на коме живи сведе на најмању могућу меру. Отуда се и садашњи поступци Подгорице и Сарајева и не могу протумачити другачије до као наставак ове политике.

Али и независно од ових дугорочних циљева расрбљивања Западног Балкана, временска подударност садашњих подухвата у Црној Гори и у Босни и Херцеговини има и краткорочнију, тактичку вредност, која се огледа у ефекту који је, неминовно, већ постигнут. А састоји се у растезању наших, такорећи, линија одбране, и стварању потребе да се бранимо на више тачака истовремено уместо да можемо да се фокусирамо само на једну и тако будемо ефикаснији.

С тим у вези, а надамо се наравно да грешимо, треба очекивати и скоро потпаљивање кризе на Косову и Метохији која ће захтевати наш одговор и трошење ресурса, а њих ионако немамо исувише на располагању.

Имајући пак све ово у виду, питање које изискује ургентан одговор односи се на реакцију Србије на искушења пред којима се налази. Једна очигледна алтернатива састоји се у попуштању и незамерању западним центрима моћи. Али с обзиром на њихове намере, очигледно је и да то води нашем тоталном слому, јер ни на шта мање они, у коначници, и не пристају. Други, и тежи одговор налази се у тешкој и неизвесној борби за опстанак. Како да се боримо? Мирно и мудро, али зато одлучно и упорно и, нарочито, без одступања. Онако како то наш народ, у десетинама десетина хиљада, из четвртка у недељу и тако сваке недеље, ради у Црној Гори. До коначне победе. А при томе је ту и Русија која сама наглашава да јој је „дужност да учини све што може како се ништа слично никада не би поновило“… Имамо ли ми право на ишта мање од тога?

Извор:
ПЕЧАТ