Пеликани на Дунаву после 100 година!

Дунав је ове године права оаза за птице. Поред лабудова, сиве чапље и патака од скоро су почели да стижу и пеликани.

Реч је о кудравим пеликанима који су на овим просторима последњи пут виђени пре стотинак година. Како јавља Zamediatelevizija, има их дуж Дунава на више локација а неколицина њих уточиште је нашла код Михајловца. Видео у наставку текста.

Пеликан је једна од најугроженијих врста птица. То је познати кудрави пеликан, чије је научно име Pelecanus crispus.

Кудрави пеликан је највећи од свих пеликана. Изванредан летач, одличан пливач, ненадмашан риболовац. Испод више од пола метра дугог кљуна виси необична кеса, јединствена у птичјем свету. Верује се да ту пеликан чува залихе уловљене рибе. Заправо, кеса је пре свега “риболовачки алат”, помоћу ње птица лови рибу у плиткој води, пошто је пеликан једина птица-пловуша која не може заронити. Из кесе храни младе, њоме се хлади за време врућих летњих дана.

За опстанак ових птица потребне су велике водене површине богате рибом. Кудрави пеликани дуги су 160 до 180 центиметара, а достижу тежину до чак 10 килограма. Хране се рибом и другим воденим бескичмењацима, а процењује се да у целом свету има од 11.400 до 13.400 јединки.

Истраживања су показала да пеликани гнезде искључиво на малим пловећим тресетним острвима, познатим као “арбуноси”. Острва су настајала зими, од одумрлих трсова барске траве и трске, дејством ветра и таласа. На одабраном острвцету или на више њих, пеликани граде своја гнезда. Након завршеног гнежђења, плодна тресетна подлога, додатно нађубрена изметом пеликана, одмах обрасте бујном трском, тако да острвце више није погодно за пеликане и они догодине морају да траже ново.

Пеликани и човек

Величанствена појава пеликана, њихова приврженост гнездилиштима, мирно и безазлено понашање, као и вештина у риболову, условили су да они буду веома омиљени. Нарочито њихов труд код исхране младих буди племенита осећања код људи. Зато су пеликани веома присутни у свакодневном животу човека.

Сетимо се само легенде у којој мајка пеликанка у недостатку хране “раздере” груди да би сопственом крвљу нахранила младунце. Легенда има прозаично порекло: пеликани хране младунце из кесе испод кљуна и халапљиви млади понекад повреде родитеље “до крви”.

Орнитолог Милан Ружић објашњава да пеликани повремено долазе у потрази за храном.

– У прошлости су пеликани населљавали велике мочваре уз Дунав, Тису, Саву, али су та подручја временом исушена и претворена у шумска или пољопривредна земљишта, због чега су те птице већ четрдесетих година прошлог века изгубиле станиште у Србији и гнезде се углавном на југу Европе и нешто их има на Скадарском језеру у Црној Гори, Албанији и Грчкој. Ипак, повремено, ван периода гнеждења, пеликани крену узводно уз Дунав до места на којима има хране, а она се налазе посебно око ХЕ Ђердап II, која је природна брана где се риба скупља у већем броју. Тако да смо имали неколико, додуше, усамљених случајева – каже Ружић и подсећа да је пеликан и даље једна од најугроженијих врста птица на свету.

Извор: Калеидоскоп