Писац идеја и сумње – 90 година бесмртног Пекића

На данашњи дан, 4. фебруара 1930. године, рођен је Борислав Пекић, један од најзначајнијих српских књижевника 20. века, академик, борац за демократију и један од интелектуалаца који су 1990. основали или, по неким виђењима, обновили рад забрањене Демократске странке. Јуче, 3. фебруара, обележено је 30 година рада Демократске странке.

Пекић је, поред књижевног и интелектуалног доприноса, остао запамћен и као борац за слободу и носилац либералне мисли у Србији, што је у великој мери обликовао његов однос са и према Југославији – 1948. осуђен је на 15 година затвора због, најкраће речено, дисидентског деловања у репресивном послератном комунистичком режиму, да би 1953. био помилован. Почетком седамдесетих емигрирао је у Лондон, након чега су југословенске власти низ година спречавале објављивање његових дела у земљи.

Борислав Пекић преминуо је 1992. године, а само годину дана пре тога одиграли су се већ чувени избори за Скупштину Србије у београдској општини Раковица на којима је Пекић испред ДС изгубио од противкандидата – Војислава Шешеља.

Пекић је рехабилитован 2007. године, а од 2016. на Цветном тргу у Београду налази се споменик посвећен овом великом књижевнику и хроничару свог времена. Деведесет година од његовог рођења, а скоро три деценије од смрти, Пекићево наслеђе остаје присутно и важно у политичком животу Србије.

О његовом књижевном, политичком и интелектуалном утицају разговарали смо са Гојком Божовићем, Наташом Вучковић и Срђаном Цветковићем.

Божовић: Пекић је писац идеја и сумње, а сумња нам је данас важнија него икада

Гојко Божовић, главни уредник издавачке куће Архипелаг и књижевни критичар, у разговору за Талас истиче да је Пекићева књижевност и даље актуелна и битна јер покреће питања која су важна и данас.

„Његова литература почива на једној особеној интелектуалној концепцији. Сам Пекић је за себе говорио да је „писац идеја“, а ми, док читамо његове новеле или романе, недвосмислено видимо књижевни израз тих идеја. Ништа није мање важно није ни то што у Пекићевој прози видимо и једну моћну иронију којом он те исте идеје, које су му необично важне, преиспитује до последњих остатака, излаже их сумњи и врло тешким интелектуалним изазовима.

Колико је писац идеја, најмање толико је и писац сумње, а сумња нам је данас, у времену пост-истине, у времену велике конфузије и у времену у коме нису важне ни чињенице ни вредности, можда важнија него што је икада била“, објашњава Божовић.

Колико је писац идеја, најмање толико је и писац сумње, а сумња нам је данас можда важнија него што је икада била

Када је реч о Пекићевом утицају на савремену књижевност, наш саговорник наводи наслове које савремени читаоци, па и писци, неизоставно имају у својим библиотекама – то су, пре свега, Сентиментална повест Британског царства, Беснило, Како упокојити вампира, али и дела Ходочашће Арсенија Његована и Нови Јерусалим, те коначно – Златно руно.

„Оно чиме је Пекић снажно утицао на читаву једну генерацију српске књижевности, која у овом тренутку полако излази из средњих година, јесте његов однос према историји, његова сумња према великим нарацијама, свеједно да ли долазе из области филозофије, идеологије, политике или антропологије. То је такође и једна уситину ретка способност да се, приповедајући о различитим историјским епохама, оживљава не историја у великим размерама, не историја као одраз друштвених нужности и политичких процеса, него обичан живот човека у конкретном историјском времену“, додаје Божовић.

Вучковић: Пекић је био важнији као фигура и симбол него као оперативни политичар

Наташа Вучковић, народна посланица Демократске странке, чланица је ДС од самог почетка 1990. године. У разговору за Талас присећа се тог периода уз напомену да се тих година није примарно говорило о „обнављању Демократске странке“ у смислу континуитета са предратном ДС и да је ретко ко то истицао, док је атмосфера указивала на оснивање потпуно нове демократске партије. О континуитету и обнови ће се, додаје, тек касније више говорити.

„Борислава Пекића се из тог периода сећам углавном са неких важних догађаја као што су оснивања београдских одбора или оснивачка скупштина ДС. Био је значајна фигура која је Демократској странци давала један други печат – поред оног интелектуалног филозофског, он је симболизовао друго језгро које је било уметничко“, објашњава Вучковић.

Говорећи о изборима у Раковици, она оцењује да је читава идеја била одраз неискуства ДС која још увек није довољно познавала правила политичке борбе на терену и генерално изборне битке – кандидујући Пекића, ДС је мислила да нуди најбоље што има, али је контекст ишао на руку противкандидату Шешељу, будући да је Раковица тада била претежно радничка општина, са још увек активним постројењима. Шешељ је ту средину разумео боље од Пекића који је ипак долазио из другачијег миљеа.

„Пекић је деловање у ДС прилагођавао боравку у Београду, будући да је доста времена проводио у Енглеској. Ипак, одржавао је пријатељства са људима попут Десимира Тошића са којима је делио и предратна политичка искуства из дана омладинског активизма.

Иако је његово политичко деловање било релативно кратко и ограничено, било је страшно значајно. Посебно за изградњу идентитета ДС као странке која окупља интелектуалце, уметнике, мислеће људе… На крају крајева, својим ангажманом потврдио је да се и уметници и књижевници морају бавити политиком, а тада је јако важило оно чувено – ако се не бавиш политиком, бавиће се она тобом“, истиче наша саговорница.

Својим ангажманом потврдио је да се и уметници и књижевници морају бавити политиком, а тада је јако важило оно чувено – ако се не бавиш политиком, бавиће се она тобом

Када је реч о активизму младих у ДС-у почетком деведесетих, она посебно наглашава колико је за почетни ентузијазам било важно то што су старији саборци попут Пекића, Тошића, Драгољуба Мићуновића, па и Зорана Ђинђића, проводили доста времена са млађим члановима.

„Пекић је тако много значио за младе људе који су приступали странци, везивао их је за идеју. Данас има више професионализма у политици, али изостаје тај почетни ентузијазам који нас је окупио када смо кренули у изградњу вишепартијског система упркос забрани опозиционих странака која је још увек била на снази. Ветрови су другачије дували у Источној Европи, било је јако много ентузијазма и политичког дружења, иако смо били суочени са огромном неравноправношћу и проблемима у периоду након једнопартијске диктатуре“, закључује Наташа Вучковић и додаје да је, у том светлу, Борислав Пекић био далеко важнији као фигура или симбол него као ’оперативни политичар’.

Цветковић: Пекић је цео свој живот посветио борби за слободу

Историчар др Срђан Цветковић са Института за савремену историју поделио је за Талас личну везаност за Пекића – како каже, Пекићева дела су међу главним „кривцима“ за његово интересовање за историју и бављење осетљивом и важном темом као што је однос слободе и репресије.

„Пекић је цео свој живот посветио борби за слободу – од ране младости, када је са 14-15 година ишао у школу за време окупације, преко студија у Београду, изласка са робије, до деловања кроз књижевност, петиционаштво и остале, како се говорило „облике субверзивног рада“, и све до оснивања странке. Када читамо његову књижевност, видимо да је Пекић своју борбу наставио на уметнички начин“, објашњава Цветковић.

Он подсећа на Пекићев активизам кроз средњошколске дане, пролажење „топлог зеца“, дељење примерака Демократије која је спаљивана пред изборе 1945, а посебно на период 1948-1949. када је „због илегалног антидржавног деловања осуђен на чак 15 година затвора“. По изласку, додаје, дуго је морао своје чланке да потписује другим именом.

„Касније, када је стигло бар мало оног декларативног или маркетиншког либерализма, Пекић је то користио да кроз своја дела пласира идеје слободе. Зато су важне његове књиге као што су Атлантида, Беснило или Ходочашће Арсенија Његована, јер сецирају друштво, промишљају га и шаљу битне поруке“, истиче Цветковић.

Говорећи о активизму, он посебно истиче Пекићеву „ширину“ и то што „никада није питао, ако је идеја добра, ко је све подржава и са ким треба сарађивати или ићи у коалицију. Подржавао је бунт „шездесетосмаша“, левице, иако је и сам рекао да идеолошки нису на истој страни. То је опстало практично до његове смрти – иако поражен од стране Шешеља, његове идеје остају као узвишен идеал који управо тако треба да читамо“, истиче наш саговорник.

Никада није питао, ако је идеја добра, ко је све подржава и са ким треба сарађивати или ићи у коалицију

Како каже, Борислава Пекића треба изучавати у основним ис редњим школама – не само као писца, већ и као дисидента и борца за људска права који треба да служи као пример човека који није острашћен, који је демократа и који може да сарађује са свима уколико се залажу за исправну ствар која је зарад опште користи.

„Како каже Слободан Јовановић, интелектуалцем се не постаје само знањем и писањем већ и животом у складу са оним што пишете – остајете полуинтелектуалац ако знање не оплемените деловањем. Пекић је сложена личност, а несумњиво је један од наших највећих писаца и интелектуалаца“, закључује Цветковић.

Извор:
ТАЛАС