Ирина Медвѣдева, Татјана Шишова: ЧИТАЈТЕ ХАКСЛИЈА! (1)

За потрошачко друштво култура је нѣприхватљива још и стога што, цитирамо Хакслија: „Ко сѣди и чита књиге, тај нѣ троши много“. Нарочито озбиљне књиге, које се нѣ могу прѣлистати по дијагонали.

Први дѣо

Постоје дѣла која је мало ко читао, али за која сви знају. На примѣр, „Илијада“ и „Одисеја“ Хомера, „Дон Кихот“ Сервантеса, „Божанствена комедија“ Дантеа. Нѣкада су те књиге темељно ишчитаване, а њихови одломци наизуст учени у гимназијама и лицејима. Ко ће знати, можда се њихово врѣме још и врати? Али на данашњи дан то је прѣ историја књижевности.

Књига Олдуса Хакслија „Врли нови свѣт“ (неупоредива, дабоме, по књижевним врѣдностима с набројаним ремек-дѣлима) је сличан случај. Њу такође ни издалека нѣсу сви читали, али је наслов књиге постао популаран израз кад се жели дати иронична или чак саркастична оцѣна нѣким саврѣменим чудним новинама. Што је, уосталом, природно, јер „Врли нови свѣт“ припада жанру романа-антиутопија – таквих романа, у којима се прѣдстава могућне будућности слика веома нѣпривлачно, ако нѣ и језиво. Антиутопија издваја најопасније, с тачке гледишта аутора, друштвене тежње и теоретски је усмѣрена на то прѣдухитри њихово укорѣњивање и развој.

Управо тако смо се и ми односиле према роману „Врли нови свѣт“ (или „Дивни нови свѣт“ у другом прѣводу), па чак и дале аналоган назив једном од поглавља наше књиге „Потомци цара Ирода“, која раскринкава политику „планирања породице“. Зато је за нас било изненађење што познати амерички опозиционар Линдон Ларуш и његови саборци Хакслија уопште нѣ сматрају разоткривачем идеје „врлог новог свѣта“, већ једним од његових главних пројектаната, разрађивача, пропагандиста. То јест – нѣ борцем са злом, већ, напротив, његовим творцем.

Изнова смо ишчитале роман, а пошто нам је до тог врѣмена много тога било познато и о контроли рађања у разним земљама, и о школској секс-просвѣти, и о новим технологијама обраде масовне свѣсти, и о другим глобализационим процесима, доживѣле смо стање блиско шоку видѣвши колико много тога што је аутор нашарао у далеким 30-им годинама ХХ вѣка се већ збило. Приликом првог читања, кад још све горе набројано нѣсмо знале, а штошта чак ни слутиле, Хакслијеву књигу смо прихватиле као нѣку проширену метафору, или прѣ фантазмагоричну хиперболу. Уопштено, као оно чега у начелу нѣ може бити, али дозвољава боље донѣсти ауторску мисао до читаоца. Рецимо, кад у Свифтовом „Гуливеру“ срѣћеш дивове, лилипутанце, људе с коњским главама, јасно је да су то сатиричне слике, символи. А сад замислите кад би се одједном испоставило да то нѣје измишљотина, већ стварност. Да су заиста постојале нарочите лабораторије у којима су узгајали и једне, и друге, и треће…

Кратак садржај и нѣке аналогије

Но, вратимо се Хакслијевом роману и направимо малу упоредну анализу. Радња се одвија у нѣкој далекој будућности у Лондону. Људи што тамо живе се нѣ рађају природним путем. Њих штанцују у такозваним човѣкофабрикама и од младенаштва васпитавају на одређен начин. У том друштву сви људи су срѣћни, пошто су одстрањени сви чиниоци који рађају туге и жалости: глад, сиромаштво, болести, старење, људске страсти. Па уколико се нѣки психолошки проблеми ипак појаве, они се лако одстрањују помоћу нѣшкодљивог наркотика – соме. Но, има још мѣста гдѣ људи живе старински. Један такав човѣк доспѣва у „врли нови свѣт“ и постаје тамо права сензација. Дивљак, како су га прозвали прѣдставници нове цивилизације, нѣ може и нѣ жели да је прихвати, без обзира на све удобности и преимућства која она наговѣштава. Он дубоко пати у свѣту свеопштег благостања и на крају крајева диже на себе руке.

Ну, а сада, изложивши укратко садржај, приступимо нѣпосрѣдно анализи те погледајмо шта се из описаног већ остварило, шта је на прагу, а шта је остало само ауторском фантазијом. Пођимо право по тексту романа. Ево како он почиње:

„Здепаста сива зграда од само тридесет четири спрата. Изнад главног улаза рѣчи: ЛОНДОНСКИ ЦЕНТАР ЗА ИНКУБАТОРСКУ ПРОИЗВОДЊУ И СИСТЕМАТСКУ ОБРАДУ, и, на рељефу у облику штита, гесло Свѣтске Државе: ЗАЈЕДНИЦА, ИСТОВѢТНОСТ, СТАБИЛНОСТ“.

Директор води студенте кроз зграду и показује им како се зачиње живот у врлом новом свѣту. Њима прѣдстоји да ту раде, и трѣба им пружити општу идеју како би посао радили с разумѣвањем. Али, трѣба им је пружити „што је могућно блѣђу, ако трѣба да постану добри и срѣћни чланови друштва. Јер детаљи, као што свако зна, доводе до праве врлине и срѣће; уопштавања су, са интелектуалне тачке гледишта, нужна зла. Нѣ чине костур друштва философи, него љубитељи канаринаца и скупљачи марака“.

Вас послѣдња сентенца нѣ подсѣћа на усмѣрење на уски професионализам, које је на Западу одавно постало уобичајеним нормативом, а у нас се засад још нѣје одомаћило, али се усиљено пропагира?

Планско човѣкопроизводство

О другим горе поменутим реалијама (васпитни центар, свѣтска држава) попричаћемо касније, а сад прођимо заједно са студентима у инкубатор. Наравно, дѣцу засад још нѣ узгајају онако како је описано код Хакслија. На технологију поступка ми се уопште нѣ бисмо усрѣдоточавале. По нама то нѣје начелна ствар. Начелан је отказ од нормалног, природног зачећа и рађања, прѣлазак по том питању на планску привреду и производњу с траке.

Што се тиче зачећа, то је ВТО (вантѣлесна оплодња) постало нѣ уникатан, већ сасвѣм редован, чак уобичајен медицински поступак. И гле парадокса: како се ВТО износи као могућност стицања материнства за бесплодне жене, по логици ствари слѣдовало би, нѣ одричући се те технологије, уложити све снаге у борбу са бесплодношћу и одстранити оне чиниоце који је изазивају. А изазивају га – то ће вам рећи сваки акушер-гинеколог – рани почетак полног живота, мѣњање партнера и пратеће „погане болести“. Најпоузданија прѣдохрана од бесплодности је цѣломудрени живот. Али, умѣсто цѣломудрености свуда се пропагира разврат. Има чак и података да се бесплодност може изазвати генетски измѣњеним намирницама, па чак и вакцинама. Али, умѣсто да се спроведу обухватна нѣзависна истраживања, ова тема се на сваки начин прѣћуткује. А научници који покушавају да је покрену, притискају се и заплашују. Парадокс? Како се узме! Ако се будућност кроји по Хакслијевом моделу, онда је све логично. У „врлом новом свѣту“ вѣштачка оплодња трѣба да замѣни природну. Засад се то још нѣје десило, али тенденције су управо такве. ВТО је призната као најучинковитији метод рѣшавања проблема бесплодности, а пошто се број бесплодних парова повећава, онда, у складу с тѣм, расте и број дѣце из епрувете. У датом тренутку такве дѣце на свѣту је већ 1 милион, годишње их се рађа око 30.000. Наравно, углавном у развијеним земљама. Код нас лобисти нових репродуктивних технологија такође теже да из буџета заграбе што више срѣдстава. А како је буџет ограничен, нѣкако испада тако да своте издвојене за лѣчење бесплодности ваља смањити. Традиционално настројени стручњаци су узрујани: зашто? Па зато што нѣсу читали Хакслија и нѣ осѣћају дух врѣмена.

С противприродним рађањем дѣце ствари засад нѣ стоје тако успѣшно, али се радови воде. „Људе ће свеједно клонирати – увѣравају научници – забрањивали-нѣ забрањивали“! Ево шта пише публициста Иван Леонов: „Лета 2009. године BBC News је саопштио о сензационалном достигнућу британских биолога с универзитета Њукасл под руководством професора Карима Најернија – стварању вештачке сперме човѣка из матичних ћелија. Матичне ћелије су биле издвојене из нѣколико дана старих људских заметака, преосталих послѣ вантѣлесне оплодње. ‚Први пут нам је успѣло створити живот помоћу вѣштачке сперме‘ – изјавио је у интервјуу ВВС професор Најернија. Слични опити спроводе се у САД и Јапану. Јавна гласила су смѣста прихватила саопштење, и то на најбулеварскијем нивоу. Теоретски, оваква могућност оплодње у себѣ скрива огромне могућности – грцају од усхићења СМИ. То значи да се дѣте може родити без учешћа мушкарца или донорске сперме. Биће рѣшен проблем мушке нѣплодности. У будућности се планира да се на сличан начин одгаји здрава, способна за оплођење женска јајна ћелија, како би се рѣшио проблем нѣплодности многих жена“¹.

У једном реду са сличним истраживањима је и примѣтно смањивање броја природних рађања, јер јављање на свѣт путем царског реза, сложићете се, нѣје потпуно природан порођај. У многим земљама се тако сада порађа 50-60% жена! Притом се одмах убијају двѣ муве: жене се, у суштини, одвикавају од природног порођаја, уз сугестију да је порађање на природан начин опасно, премда је у самој ствари царски рез, који по себѣ прѣдставља трбушну операцију, кудикамо опаснији за мајку (пошто ожиљак на материци убудуће може стварати озбиљне проблеме за женско здравље), па чак и дѣте, код којег при наглој промѣни притиска нѣрѣтко настају мождани поремећаји, све до микроизлива крви у мозак. Осѣм тога, царски рез допушта прилично дѣлотворно смањивање рођајности, пошто се слѣдећа трудноћа нѣ прѣпоручује раније него кроз двѣ-три године. А још једна се уопште и нѣ прѣпоручује. Заправо, зато су творци „врлог новог свѣта“ и узели ту операцију у наоружање.

Узгред, планска привреда у области демографије, која се чињаше онако фантастичном у Хакслијевом роману, сада никог не чуди. Кина је нѣколико десетлѣћа живѣла под паролом, изједначеном с наређењем: „Једно дѣте по породици“. Сад се услѣд пониклих демографских извитоперености план рађања дѣце унѣколико измѣнио, али планирање свеједно нѣје укинуто. О неопходности да се убрзаним темпом у овѣм или онѣм земљама смањује рођајност отворено се говори с трибине ОУН. У Индији је нѣдавно избачен нов програм, усмѣрен ка мушкарцима: „кола у замѣну за стерилизацију“. Новина је, уосталом, релативна. Сличне мотивационе акције почели су спроводити још за Хакслијева живота. Истина, тада је награда изледала скромније. Могли су понудити кутију сапуна или елементарну медицинску помоћ за већ рођену дѣчицу. Успут, и број становника „врлог новог свѣта“, изнѣт у роману, износи 2 милијарде људи. Занимљиво је да се управо та бројка током многих десетлѣћа наводи као оптимална од присталица идеја „Римског клуба“, који је 1960-их година објавио извѣштај „Границе раста“, с којим су заправо и почели програми планског смањивања рођајности на Земљи. Али, Хаксли је ту бројку навео 30 година раније!

По свој прилици, ваља нам кренути за студентима у слѣдећу салу – салу за прѣдодређивање, гдѣ се замеци нарочито смѣштају у нѣједнаковрѣдне услове, будући да они, кад сазрѣју, морају припадати разним кастама и посѣдовати програмирана својства, како би с највећим учинком обављали за њих прѣдвиђени посао.

О томе да глобалистичко друштво будућности, које прѣдставља Свѣтску Државу и поменуто на самом почетку романа мора бити кастинским, засад се званично нѣ говори. О томе се може прочитати у антиглобалистичкој литератури, но, да бисмо избѣгли оптужбе за конспирологију, ову тему нећемо прѣнаглашавати. Само ћемо рећи да се генетски инжењеринг успѣшно развија, те могућност наручивања одређених спољашних особина, па чак и дарова свог будућег дѣтета, постаје све замисливијом.

Стварање „правилних“ смѣрница

Сад прѣђимо са студентима на ДѢЧЈЕ ОДѢЛѢЊЕ. САЛЕ ЗА НЕОПАВЛОВСКЕ УСЛОВЉЕНЕ РЕФЛЕКСЕ. Аутор описује стравичан поступак произвођења код младенаца касте „делта“, једне од нижих касти brave new world, одвратности према књигама и цвѣћу. Осмомѣсечне младенце довозе у салу, гдѣ стоје дивне руже и леже сликовнице с јарким илустрацијама. И кад бебе допузе до њих, плаше их завијајућим звуцима сирене, а затѣм, да би учврстили одрѣчан рефлекс, укључују у поду спроведену струју. И убрзо, кад малишанима већ без сирена и струје показују вазе с цвѣћем и слике, они се јеже од ужаса и почињу да плачу.

Овдѣ ће зацѣло нѣко приговорити: ко вели, у стварности до дан-данас бебе нѣ плаше сиренама, нити их гађају струјом. Што јесте – јесте. Али сâм принцип сликовног и појмовног повезивања нѣчег лѣпог, узвишеног с онѣм што изазива прѣзрив смѣх или чак и одвртаност постао је једним од главних начела обраде масовне свѣсти од најранијег узраста. И обратно, саврѣмена мас-култура циљано приучава дѣцу љубави према ружном. Сва та чудовишта, киборзи, људи-пауци, нинџа-корњаче, Bratz-лутке, трансформерси итсл. захваљујући широкој реклами постају за дѣцу нѣчим крајње примамљивим, привлачним, жељеним. Исход је да им се нѣ само квари укус, него им се изопачују и врѣдносни оријентири, деформише им се психа и личност. При чему се то дешава управо у правцу у коме су одмалена образовани грађани „врлог новог свѣта“.

Шта је карактеристично за њихову психологију? Прѣ свега, то су идеални потрошачи. Посебно желимо подвући да крајем 1920-их година, кад је роман писан, ни о каквом потрошачком друштву у свѣту нѣје било ни помена. Америка се ближила Великој депресији, Европа се никако нѣје могла опоравити послѣ Првог свѣтског рата и кретала се у правцу фашизма, у Русији је тек почињала индустријализација и колективизација, тако да нити је било, нити се имало зашта нѣшто нарочито трошити. Прѣтежна већина осталих земаља уопште бѣјаху колоније, гдѣ цароваху страшна експлоатација и сиромаштво. Хаксли је пак задивљујуће тачно описао оно што се почело стварати након три-четири десетлѣћа. Он је чак јасно показао како се у том друштву потрѣбе нѣ само задовољавају, већ и – што је принципијелно важно – стварају помоћу манипулације свѣшћу. Занимљиво, зар нѣ?

Путем хипнопедије, сугестије у сну (сада то успѣшно обавља телевизор, загонећи човѣка у транс, у коме сугестија нарочито снажно дѣлује), Хакслијеве јунаке су приучавали сталној потрошњи, да воле све ново: „Крпеж – трпѣж“, „Боље ново набављати, него старо поправљати“, „Нову робу у нову собу“ – ове и и друге смѣрнице дѣца су свакодневно добијала у оквирима новог наравственог васпитавања. И усвајала их за сав свој срѣћни живот.

Како год, ово се већ остварило на Западу, а посебно у САД, по пуном програму. А и у нас потрошачка психологија стрѣловито окупира људске душе. Ваљда тек сиромаштво спрѣчава ту психологију да постане масовна. Е, а они богатији избацују на сметлиште нѣ само оштећене ствари и уређаје (који би се могли поправити), већ и потпуно исправне, зато што су, како је сад прихваћено изражавати се, „морално застарѣли“. И чине то с нѣким нарочитим осѣћањем: ко веле, баш тако морају сад живѣти бѣли људи.

Узгред, каква је то наоко идиотска синтагма: „морално застарѣти“! Чему ту морал? Али, полазећи од логике „врлог новог свѣта“, то и нѣје такав апсурд. У сваком случају нѣкаква, макар и посрѣдна веза с моралом овдѣ постоји, будући да је избѣгавање сталног обнављања арсенала ствари аморално за потрошаче. Праведни потрошач дужан је трошити стално, иначе с којим правом животињари на овом свѣту? С тѣм у вези и одучавање од књига добија допунски смисао. За то да је нѣзнавеном пучином, код које нѣје развијено мишљење, лакше управљати, знало се још у старини. Али за потрошачко друштво култура је нѣприхватљива још и стога што, цитирамо Хакслија: „Ко сѣди и чита књиге, тај нѣ троши много“. Нарочито озбиљне књиге, које се нѣ могу прѣлистати по дијагонали.

Хаксли слика свѣт у коме нѣ знају и нѣ желе да знају за Шекспира, историју прѣзиру и такође избацују на сметлиште као морално застарѣлу. „Историја – изјављује Стални Управитељ за Западну Европу, један од десет Управитеља свѣта – то је: смути, па проспи“. „Он махну руком; изгледало је као да нѣвидљивом перушком брише нѣшто мало прашине, а та прашина бѣше Харапа, бѣше халдејски Ур; нѣшто паучине, а та паучина су били Теба, Вавилон, Кносос, Микена. Један замах перушком, и још један – и гдѣ је Одисеј, гдѣ је Јов, гдѣ су Јупитер, Готама, Исус? Један замах – и сва она зрнца античке прашине, звана Атина и Рим, Јерусалим и Срѣдње царство – сва она нѣстадоше. Паф – испразни се мѣсто гдѣ је била Италија. Паф, катедрале; паф, паф, краљ Лир и Паскалове Мисли. Паф, Христово страдање; паф, Реквијем; паф, симфонија, паф…“

У наше дане ово више уопште нѣје фантастика. „Човѣк гомиле“, који се још прѣ 20 година стидѣо својих ограничених знања у области науке, културе и умѣтности, сад тиме нѣје нимало смућен. А оне који таква знања посѣдују, прѣзриво назива „ботаничарима“ (нѣма ли и овдѣ удаљеног дозивања с Хакслијем? Јер, малишанима касте „делта“ усађивали су нѣљубав управо према биљном свѣту, према ботаници, пошто је планском потрошачком друштву потрѣбно да се они, одлазећи ван града и, према томе, оптерећујући саобраћај, нѣ диве цвѣтићима и листићима, него баве врстама спорта које захтѣвају скупе уређаје и опрему).

Одрасле и дѣчје забаве

Но, масе засићене хлѣбом (а глад је, како смо већ напоменуле, у „врлом новом свѣту побѣђена) траже игре. Владари су се и за то побринули. „Идеш ли вечерас у тактилоскоп, Хенри? – пита један јунак другог – Чујем да је овај нови филм у Алхамбри првокласан. Има једна љубавна сцена на простирци од медвѣђег крзна; кажу да је изврсна. Репродукована свака длака крзна. Нѣвѣроватни тактилни ефекти“.

Па шта онда? Зар ми, гледајући из данашњег дана, запажамо у овоме нѣшто нѣстварно? Послѣдњих година само и слушамо о специјалним ефектима, при чему нѣрѣтко у оваквом контексту: филм, као, нѣје ништа нарочито, али су зато специјални ефекти изванредни! До опипљивих, истина, засад нѣсмо стигли, али то је, како увѣравају научници, ствар блиске будућности. Зато мириса и тродимензионалне слике, која ствара такозвани „ефекат присуства“ имате колико хоћете. У Јапану се чак појавила прва виртуелна пѣвачица. Њу нѣ само чују, него и виде. И то нѣ на екрану постављеном на сцени, него као живу. Гласић јој је још мало нѣприродан, електронски, али наука се развија и у том правцу.

Фиксација управо на еротској сцени у тактилоскопу такође нѣје случајна. Крајем 20-их година прошлог вѣка то је свѣдочило о врло смѣлој уобразиљи аутора и у реалном филму било је савршено нѣзамисливо. Сад се, напротив, скоро нѣ може срѣсти филм без таквих сцена. Чак и ако су оне неумѣсне и производе утисак нѣчег изнуђеног. Као да то захтѣва цензура (које наводно нѣма): нѣ избрисати, већ, напротив, уметнути „сексуални стимуланс“. Тек да се сѣтиш совѣтског доба, кад је у сваку дисертацију, чак и на тему усавршавања високих пећи, ваљало умѣтати цитате из класика марксизма. Без тога дисертацијски рад нѣсу примали у ВАК (Вишу атестациону комисију). И то се радило нѣ због хира каквог маразматичног чиновника, већ зато што је сав живот у држави морао бити прожет марксистичко-лењинском идеологијом.

А у „врлом новом свѣту“ као најважнија идеолошка саставница иступа тотална сексуализација. Дѣцу од најнѣжнијег узраста обучавају основама секса. У западним земљама то већ одавно нѣ подлѣже расправи. „Секс-просвѣта“ улази у програме прѣдшколског васпитања нѣгдѣ од пете, а нѣгдѣ и од треће године. У другој половини 1990-их година ваљало је уложити огромне напоре како наша земља нѣ би слѣдила тај примѣр. Све је било спремно: од програма, на брзину прѣведених с енглеског и холандског језика, до наставних цртаних филмова и мулажа. Али, хвала Богу, нѣје успѣло реализовање тѣх планова, премда се периодични пробоји „просвѣтара“ у школе дешавају. А у часописима за родитеље може се прочитати да ни у ком случају нѣ трѣба ометати еротске дѣчје игре, јер оне тобоже доприносе нормалном узрастању дѣтета.

Тја, Хаксли је изражајно у свом роману описао и такве развојне игре:

„У малом травнатом залѣву између два висока жбуна срѣдоземног врѣса, двоје дѣце, дѣчачић од нѣких седам година и дѣвојчица старија можда годину дана, бѣху занѣти, врло озбиљно и са свом усрѣдсрѣђеном пажњом научника удубљених у рад на нѣком открићу, рудиментарном сексуалном игром.

– Дивно, дивно! – рече директор сентименатално.

– Дивно – учтиво се сложише момчићи. Али њихов осмѣх био је прилично снисходљив. Они су овакве дѣтињасте забаве били прѣрасли прѣ тако кратког врѣмена да их сад нѣсу могли посматрати без нѣшто мало прѣзира. Дивно? Па то се само двоје клинаца лудира у игри и ништа више. Клинци.

– Увѣк мислим да… – настави директор онѣм истим, прилично разнѣженим тоном, кад га прѣкиде гласна кукњава.

Из оближњег жбуна појави се једна нѣговатељица; водила је за руку дѣчачића који је све врѣме дречао. За њом је каскала мала узнемирена дѣвојчица.

– Шта се десило? – упита директор.

Нѣговатељица слѣже раменима. – Ништа нарочито. Овај мали се, изгледа, плаши нормалне еротске игре. Већ сам запазила једном-двапут раније. Данас опет. Почео је да се дере кад…

– Форда ми – уздрхта дѣвојчица – нѣсам му ништа урадила. Форда ми! (Форд је прѣтеча и божанство становника „врлог новог свѣта – И. М., Т. Ш.)

– Нѣси, душо, дабоме да нѣси – охрабри је нѣговатељица. – Сад га водим – настави она, окренувши се директору – помоћнику начелника психијатријске службе. За сваки случај; можда ипак има нѣких нѣнормалности.

– У праву сте – рече директор. – Само га ви одведите. А ти остани у вртићу, дѣвојчице – додаде он док се нѣговатељица удаљавала са својим пуленом који је и даље дречао. – Како се зовеш?

– Поли Троцка.

– Баш лѣпо име – рече директор. – Хајде сада лѣпо иди и потражи нѣког другог дѣчка да се играш.

Дѣте отрча у жбуње и нѣстаде из вида.

– Дражесна малецка! – рече директор, пратећи је погледом. Онда, окренувши се својим студентима: – Ово што ћу вам сада рећи може вам се учинити нѣвѣроватним. Али кад човѣк нѣје упознат са историјом, највећи део података о прошлости и звучи нѣвѣроватно.

И изнесе запрѣпашћујућу истину. Врло дуго прѣ Фордове ере, па чак и нѣколико нараштаја у току ње, еротска игра дѣце сматрана је нѣнормалном (одјекну смѣх); и то нѣ само нѣнормалном него и нѣморалном (‚је ли могућно?‘), због чега је била нѣмилосрдно спрѣчавана.

На лицима слушалаца појави се израз нѣвѣрице прожет запрѣпашћењем. Да се сиротој дѣци одузме то мало забаве? Нѣје им то ишло у главу.

– Чак ни шипарцима је нѣсу дозвољавали – настављао је Д. Ц. – чак и одраслијим дѣчацима попут вас…

– Нѣје могућно!

– Сѣм поврѣменог и потајног самонаслађивања и хомосексуалности – нѣсу имали савршено ништа.

– Ништа?

– Да, у већини случајева ништа – до двадесетогодишњег узраста.

– Двадесетогодишњег? – хорски ахнуше студенти, нѣ вѣрујући својим ушима.

– Двадесетогодишњег, па и дуже. – Јесам ли вам рекао да ће вам се историјска истина учинити нѣвѣроватном.

– Али, чему је то водило? – упиташе они. – Какви су били резултати?

– Резултати су били стравични – у разговор изненада ступи дубок звучан глас“.

Мѣре безбѣдности

Подстичући дѣчију сексуалност, наставници у Хакслијевом роману тачно онако као сад у „цивилизованом“ свѣту брижљиво дресирају штићенике у циљу коришћења срѣдстава против зачећа. Јунакиња – зове се Лењина – носи налик набојњачи Малтусов опасач, чији џепићи су набијени контрацептивима. У годинама писања романа хормонална контрацепција још нѣје постојала, а и такозвана „баријерна“ бѣше у многим земљама забрањена; али, од тада је присталицама „планирања породице“ успѣло да изведу, како су је они сами назвали, контрацептивну револуцију. Малтусов опасач, истина, нѣје ушао у саврѣмену употрѣбу, али „одговорни родитељи“ на Западу својеручно гурају у џеп сину и ћерци презерватив. У послѣдње врѣме, успут, у Европи је уређена производња тѣх израђевина за дванаестогодишње деране – дѣчје величине.

За борбу с „нѣпланираном трудноћом“ у Хакслијевом роману се широко примѣњује стерилизација, што је такође успѣшно спроведено у живот. На Западу се том „чудесном начину хируршке контрацепције“ (навод из рекламног буклета) обраћа до 30% и више од укупног броја породичних парова. А у контрацептивно напрѣдној Канади само је жена репродуктивног узраста (15-49 година) које „имају партнера“ стерилисано око трећине – 31%! Плус још и мушкарци – тамо је то веома популарно.

Нормалног рађања дѣце у „врлом новом свѣту“, као што већ знамо – нѣма. Оно се сматра прѣступним. Али онѣма што нѣсу стерилизовани доктори прѣпоручују да периодично прођу куру „вѣштачке трудноће“. Лѣкари, надлежни за „основни нагон“ играју улогу жречева у животу становника антиутопије: њихове савѣте слѣде беспоговорно, њима вѣрују апсолутно.

Уосталом, и ту је сличност са саврѣменошћу практично потпуна. У западним земљама, гдѣ одавно газдује „планирање породице“ дѣвојчице се од школске клупе навикавају да слушају „свог гинеколога“ више него маму и тату, годинама пију хормоналне контрацептиве, који су тобоже савршено нѣшкодљиви, затѣм се лѣче од гојазности, бесплодности, рака млѣчне жлѣзде, али притом нѣ повезују једно с другим и по старом вѣрују „компетентним специјалистима у области женског здравља“.

„Доктор Велс каже да ће ми три месеца вештачке трудноће, ако сад прихватим куру, држати здравље још три-четири године“ – саопштава пријатељица Лењини.

Рекло би се – тако очигледна глупост се нѣ може остварити! Али нѣ! 1990-их година, кад су „планери“ у Русији дѣловали безочно – као у земљама трећег свѣта – смањујући рођајност на све начине, нѣке жене су запањено причале да их гинеколог увѣрава како је тобоже трудноћа која се завршава побачајем корисна за организам. А једна докторка се чак зарад убѣдљивости позвала на сопствено искуство: вели, она и сама периодично прибѣгава таквом методу подмлађивања…

Узајамно коришћење

Прѣдузевши све неопходне мѣре прѣдострожности, житељи Хакслијевог свѣта наслађују се „безбѣдним сексом“ до саме смрти. Под паролом „свако припада сваком“ подстиче се промискуитет, који се назива „узајамним коришћењем полова“. Дуго имати посла с једним истим партнером сматра се нѣпристојним. Појмови љубави, па чак и заљубљености одсуствују. Када од нас већ поменути Дивљак једном од најпрефињенијих интелектуалаца Хелмхолцу чита „Ромеа и Ђулијету“, он наилази на потпуно нѣразумѣвање.

„Сцену њиховог првог сусрѣта – пише аутор – Хелмхолц је саслушао са збуњеном заинтересованоћу. Сцена у воћњаку одушевила га је својом поетичношћу; али чувства заљубљених су му била смѣшна. Тако се секирати око тога хоће ли човѣк имати дѣвојку – било му је нѣкако смѣшно“. Дочитати трагедију до краја Дивљак нѣје успѣо, јер се чувши о патњама Ђулијете, коју су хтѣли дати за Париса, Хелмхолц заценио од смѣха.

Отац и мајка (простаклук на квадрат!) тѣрају своју кћер да има нѣког кога неће! И та глупача која крије да се има с нѣким другим кога (бар у том тренутку) више воли! У свом скаредном бесмислу ситуација је била неодољиво смешна. Дотлѣ је Хелмхолцу успѣвало да с херојским напором савлађује смѣх што га је спопадао; али ‘слатка мајко’ (у Дивљаковом гласу дрхтавом од бола) и помињање Тибалта, мртвог а очигледно нѣкремираног, како расипа сав свој фосфор у гробу мрачном – то је било и сувише за њега. Смѣјао се и смѣјао, већ су му сузе текле низ лице, и никако се нѣје могао зауставити…“

Укидање родитељства

Вас је зацѣло зачудила овако одрѣчна реакција („простаклук на квадрат“) на помињање мајке и оца. Али ничега чудног у томе нѣма. У Хакслијевом свѣту породица нѣ постоји. Рѣчи „отац“ и „мајка“ сматрају се нѣдоличним и практично су забрањене. До нѣдавног врѣмена то је већ изгледало као нѣ само неостварива, него и нѣзамислива фантастика. Али нѣ! 2010. године свѣт је облетѣла вѣст да је Државни департман САД забранио да се у званичним папирима користе рѣчи „отац“ и „мајка“, замѣнивши их са „родитељ 1“ и „родитељ 2“. Уосталом, у духу „врлог новог свѣта“ и израз „родитељ“ ће прѣ или касније бити укинут. У Хакслијевом роману сва дѣца расту у васпитним центрима. На Западу, гдѣ се чврсто зацарило малолѣтничко правосуђе, све више дѣце се под разним изговорима одузима од породице. Послѣдњих година код нас такође покушавају да уведу овај систем. Отуда покушаји да се прошире права туторских органа, да се измѣни законодавство на малолѣтничку страну, дискриминаторска финансијска политика у области подршке крвних породица итсл.

Крајем 2010. године сви, чак и задрти либерали бѣху шокирани извѣшћем о томе да се Друштвена палата спрема да на Државном савѣту прѣсдтави прѣдсѣднику неки форсајт пројекат (то јест, пројекат будућности) „Дѣтињство 2030“. Текст је био тако дрско, тако нѣстварно антипородичан, да су га многи доживѣли као творевину умоболника.

Ето шта значи толико година таворити иза желѣзне завѣсе! И каква је па то маргиналштина? Најнѣпатворенији мејнстрим! Читајте Хакслија, господо. Он је још у другом „форсајту-30“ – прѣ 100 година! – све назначио. Наши домаћи форсајтовци су кудикамо блажи, кудикамо опрезнији у изражавању: веле, крвна породица је безнадежно застарѣла… Хаксли се изражава с војничком нѣпосрѣдношћу. И куд само нѣстаде његова интелектуална истанчаност? „Родно, домаће огњиште – у његовим собичцима, попут сардина у лименци, обитаваоци: мушкарац, жена која повремено коти, крдо дѣчака и дѣвојчица разних узраста. Загушљивост, тѣскоба; прави затвор, па још и нѣстерилизован: помрчина, болештине, смрад.

(Управитељ је тако живо сликао тај затвор да један студент, осѣтљивији од осталих, поблѣде од самог описа и само што нѣ поврати.)“

„Родитељска љубав је такође застарѣли мит“ – умиљато нам дошаптавају аутори нашег, домаћег форсајта.

А Хаксли и овдѣ креше у брк: „А у духовном смислу домаће огњиште бѣше мрско и прљаво колико и у физичком. Психолошки, то је било сметлиште, зечји лог, врео од мѣђусобног трења стиснутих у њему живота, смрдљив од душевних нѣмира. Каква загушљива психолошка блискост, какви дивљачки, смрдљиви односи измѣђу чланова породичне групе! Као суманута, мајка се тресла над својом (својом! рођеном!) дѣцом – баш као мачка над мачићима; али мачка која уме да говори, која уме да понавља без прѣстанка: ‘моје чедо, пиленце моје’“.

Код Хакслија сва дѣца без изузетка расту у васпитним центрима, односно у дѣчјим домовима. Аутори русијског „форсајта“ хумано прѣдлажу алтернативе у виду разних „васпитних заједница“. Чак су и идеју укидања школе, упумпавања информација изравно у мозак путем Интернета, која је тако шокирала либерално настројене грађане, домородачки методолози полизали код творца „врлог новог свѣта“. Он, истина, без обзира на своје прогностичке способности, до чипова се нѣје домислио. Ево шта виде студенти кад их током екскурзије упознају с хипнопедијом (за нашу цивилизацију то је већ јучерашњица): „Прѣкорачише праг и нађоше се у сумраку спуштених ролетни спаваонице. Поред зида је стајало осамдесет креветаца у једном низу. Чуло се лако, равномерно дисање и нѣки нѣпрекидни мрмор, као удаљени шапат врло тихих гласова.

Нѣговатељица устаде кад су ушли и стаде мирно пред директором.

– Који час данас држите? – упита он.

– Првих четрдесет минута посветили смо начелима секса – одговори она. – А сад сам их прѣкључила на основе кастинске свѣсти.

Директор пође лаганим кораком дуж низа креветаца. Осамдесеторо дѣчачића и дѣвојчица тихо је дисало, поруменѣло од сна. Испод сваког јастука се чуо шапат“.

Тих, али разговѣтан глас набрајао им је прѣдности њихове припадности касти „бета“: „До буђења им ово понављати још 40 или 50 пута; па затѣм поново у четвртак и у суботу. Трипут недѣљно по 120 пута током 30 мѣсеци“ – каже директор. И додаје: „Све док се на крају читава дѣтиња свѣст нѣ испуни онѣм што им је усадио глас, и оно што им је усађено у својој укупности нѣ постане дѣтиња свѣст. И нѣ само дѣтиња, већ и одраслог – за читав живот. Мозак што расуђује, жели, одлучује – сав ће наскроз бити саздан од оног што му је усађено. Усађено од нас!… Усађено Државом!“

1 Леонов Иван. О Международных конгрессах по репродуктивному здоровью // http://www.ruskline.ru/analitika/2012/02/11/put_vo_tmu/.

Посрбио: Драган Буковички

Извор:
СЛОВЕН