У Црној Гори је сукоб између површне садашњости и дубоке прошлости

Од када се разишла са Србијом (2006) Црна Гора је постала модел фиктивног прогресизма. Свим својим материјалним и новоговорним капацитетима окренула се прозападној будућности познатој као евроатлантске интеграције. Тај заокрет није био нагао; претходила му је десетогодишња припрема у режији настајуће владалачке олигархије коју је сачињавао амалгам високошверцерског предузетништва (мафија) и политичко-полицијске формације (власт). У персоналном погледу био је то савез чији су чланови припадали обема категоријама. Феномен њиховог политичког витализма и, распадом заједничке државе, коначног успеха, огледао се у њиховом вероломном дистанцирању од режима Слободана Милошевића у Србији у време када је такво деловање задобило високу цену у западној политици.

Одвајањем од Србије званична Црна Гора зграбила је стег евроатлантских интеграција. Под тим стегом, међутим, нису обављене било какве „интеграције“ већ је земља напросто припојена НАТО савезу у сумњивим околностима, без референдумске одлуке бирача. Тако су биле обављене атлантске „интегрције“, чиме је запад задовољио своје интересовање за Црну Гору. Оне „европске“, далеко теже и захтевније, Европска унија је задржала у замрзнутом режиму док се, како је више пута говорио Е. Макрон, она сама не реформише. А ка`ће, не знамо.

Било како било, од проглашења државне независности (од Србије) црногорска политичка класа умислила је да јој све под руком, па је попут политичких, материјалних и финансијских ресурса, настојала да преузме и културне и духовне ресурсе народа над којим беспоговорно влада. Њен рачун био је прилично једноставан: ако владамо садашњицом, владаћемо и будућношћу. Али, да бисмо осигурали мирну будућност наше (вечите) владавине, морамо данас, садашњим средствима да променимо прошлост. А то није ништа друго до утеривање прошлости у садашњост,  вредновање историје мерилима искварене стварности, мерилима посебних интереса и потреба. Тако је прошлост (историја Црне Горе) потпала под режим насиља, који је претходно био примењен на живе људе, друштвена добра и политичке установе.

Овај експеримент је готово успео. Независност од Србије био је услов не за државну независност Црне Горе, него за конструисање сасвим нове државолике творевине која с пуним правом носи друго име – Монтенегро. Овде је све уистину ново: нова држава, нови језик („црногорски“) са новим словима, ново писмо (латиница), нова владајућа класа, нови савезници, нови суседи („Косово“), нови државни симболи, нова историја и, најзад, супер-нова црква. Толико новотарија за нешто више од деценије не би поднео ни Дизниленд, али у овом случају сав Монтенегро је новотарија на коју се свака нова новотарија лако прима.

Монтенегро, као најновија врста државе, постао је лонац у коме се претапа историја. То није ни њено фалсификовање. То је практично негирање историје као људског искуства, сећања и науке, који се у Монтенегру претварају у стално понављану садашњост посредством сталне негације прошлости. Али, ево већ више од месец дана, као да се сама историја побунила. Као да је схватила да јој прети дефинитивна смртна казна. И претила јој је. Охолост власти није могла да поднесе присуство живог сведока стварне црногорске историје, четири епархије Српске православне цркве на челу са Црногорско-приморском митрополијом. Одлучила је да их збрише потезом пера, тј. закона, којим би им се најпре отела материјална имовина, она од посебног историјског значаја за Црну Гору и њену Српску цркву (од пре 1918. године), што би значило и аутоматско преузимање црквено-уметничког блага ових епархија, а потом би се преуредиле у једну монтенегринску епархију под контролом врховног луцифера.

Овај одлучујући и последњи историождерски наум показао се непромишљеним, премда не и случајним. Охола памет на сву срећу није најрационалнија. Њена је особина да на свом врхунцу она постаје слепа управо по себе. Овај закон, испоставило се, није само правно неодржив, него је и политички кратковид. Изазвао је буру какву Црна Гора никада до сада није видела. Евроатланска површина Монтенегра већ недељама свакодневно је преплављена протестним литијама у којима учествују десетине хиљада људи. Овај одговор и начин његовог казивања значајни су по свему: јавне манифестације се одвијају у виду молидбених литија, литургија и беседа, што указује на њихов црквени облик; али, на манифестацијама не учествују само православни верници, нити само Срби, већ и људи других народности и конфесија, те многи атеисти; овај моменат указује на шире политичке показатеље и домете протеста; људи упиру прст на режим као такав.

Бранећи српске верске светиње („не дамо светиње“), људи у Црној Гори бране њено име, историју и моралну вертикалу свог народа. Дубина историје надвладава лебдећу површину садашњости и претвара је у оно што она јесте – у привид живота. Уместо тог привида ступа она садашњост која афирмише прошлост и њене историјске чињенице. Ту садашњост чине свакодневне колоне побуњеног света који само хоће да стварности врати смисао. После ових догађања, више нико ни у постојећем Монтенегру неће моћи том народу да брише историју.

Људи у Црној Гори су се охрабрили, ослободили, осоколили, отрезнили, одушевили и изнад свега одуховили. Оно што до пре месец дана нико није могао да претпостави – постали си опасан проблем за режим. За почетак, уништили су му слику коју је створио за монтенегринске поданике – евроатлантску утопију садашњости са слоганом don`t worry, be happy. А када се то десило, када више нема зачаравајућег оружја добре садашњости која хрли срећној будућности, онда режиму на располагању остаје још само средство насиља. Оно се злослутно помаља последњих дана указујући да је режим жив и поред симболичког пораза. Преметачине станова, још увек само егземпларна полицијска пребијања, употреба сузавца, мандатне судске казне и друго, примери су да је режим почео да користи оно једино што му је преостало – физичку силу. У крајњој линији, будући да је режим и настао на сплету преваре и насиља, то му је родни лист и залог егзистенције. Зато мислим да улазимо у посебно опасну фазу ове народне побуне.

Утолико је све неизвесније како ће се ствари надаље развијати. Иако садашњи степен насиља има претежно провокативни карактер, тешко је одржати постојећу форму протеста, која је и до сада дала један неповратан резултат. Њу треба одржати докле год је то физички могуће, али време је да се мисли и на политички начин. Могао би се за почетак створити формални покрет за очување верских светиња којима би се ускоро придодала и сама држава као предмет бриге и очувања. Покрет би обухватио све учеснике протеста – од верника и осталих грађана-појединаца до чланова политичких странака, грађанских и стручних удружења. Покрет би био у најужој акционој вези са Митрополијом и осталим епархијама. По својој форми, он би подсећао на пољску Солидарност од пре четири деценије, пре свега по томе што је Солидарност, уз одлучујућу помоћ Цркве, повукла јасну разлику између режимских корисника и остатка народа. Само је овај други био и остао политички народ који је од државе-лакрдије створио модерну државу.

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ