Светионик – Смрт НИН-ове награде

НИН-ова награда је утолико субверзивнија што домаћем читаоцу гади домаћу књижевност, као наводно досадну. По томе је „награда над наградама“ постала не само аморална него и нерелевантна. Прогласили смо зато њену смрт

Као што је јавности познато, дан прије додјеле 66. НИН-ове награде, нас је 18 писаца оба пола потписало документ под називом:

„Бојкот НИН-ове награде“

Нисмо то учинили у минут до 12, како противници тумаче, зато „што смо били разочарани и љути“ не нашавши се у ужем и најужем избору, него смо до последњег тренутка држали да НИН-ов жири можда може да преломи и одустане од погубне и зле традиције искључиво идеолошког читања српског романа.

То се није догодило. НИН-ов жири наставио је да жирира и по бабу и по стричевима из иностранства.

Већ претјерано дуго – написали смо – и претјерано често, о овој награди одлучују некомпетентни људи, за које није јасно по ком мјерилу су бирани.

Предсједник жирија нема формално образовање које би га учинило чланом златног књижевног цеха, нема углед цеха, чиме као трула јабука квари морал осталим члановима жирија ако ни због чега – а оно зато што су пристали да им предсједава управо надрикритичар.

Жири није промијенио ни длаку ни ћуд откако је седмичник НИН постао иностран власништвом, што се видјело из списка романа који су ушли у ужи и најужи избор.

И ми смо одлучили да 19. јануара 2020. у свим медијима објавимо смрт НИН-ове награде.

Пазимо…

Осамнаест писаца жртвовало је своје каријере зарад истине да НИН-ова награда поодавно смрди, јер се пред очима махом стрпљиве читалачке јавности дебото распала.

Наша имена су:

Владимир Кецмановић, Владимир Табашевић, Дејан Стојиљковић, Ђорђе Писарев, Емир Кустурица, Игор Маројевић, Лаура Барна, Лидија Јелисавчић Ћирић, Љубица Арсић, Марко Крстић, Милан Ружић, Миро Вуксановић, Мухарем Баздуљ, Никола Маловић, Сава Дамјанов, Славиша Павловић, Слободан Владушић, Фрања Петриновић.

Списак није коначан, важно је натукнути. У београдском ресторану „Полет“, 24. јануара 2020, састала се група потписника, мала али одабрана, и вијећ вијећала у вези с тим како ћемо у рат. Јер идемо у рат.

Нама се Друга Србија јавно унередила на обје руке којима пишемо, и ми смо принуђени на борбу.

Постало нам је јасно ово: НИН-ову награду не да нисмо добили него никада не бисмо ни могли да је добијемо.

Полако долазимо до суштине врхунске завјере у савременој српској књижевности.

До јуче најцјењенија књижевна награда, откако је постала инострана, нема више за циљ да награђује најбољи српски роман.

Узалуд се ми заваравамо да је НИН-ова награда домаћа.

Није.

Странци преко својих „корисних идиота“ у жирију спроводе субверзивну активност растакања племенитог ткива српске књижевности на начин да српски писац, парадоксално, не може да добије награду за најбољи српски роман.

Да ли је актуелни лауреат, који се са мном појавио у истој едицији Матице српске (Прва књига, 1989) – српски писац?

Прије бих рекао да није. На симболичкој равни, он НИН-ову награду не носи на поклоњење истинољубивом читаоцу на матерњем (истина је саставни дио сваке умјетности, па и књижевности), него је, гле, носи на поклоњење политичком

Берлину и творевини Приштини, гдје, мимо идеолошки Другог Београда, ради и зарађује.

Награђујући упорно романе који књижари и књижаре морају да набављају због тога што су та дјела медијски озрачена, НИН-ов жири потура остварења која се неће потраживати заувијек.

А НИН-ова награда, у умовима читалаца, издавача и књижара – требало би да буде синоним за роман који ће се потраживати у књижарама – заувијек!

То би била награда, зар не?

Догађа се супротно: роман озрачен НИН-овом наградом потражује се док траје медијска фама, а потом пада у заборав.
Роман екслауреата је један од најнепродаванијих у књижарским ланцима.

Зашто се име прошлогодишњег лауреата налази на актуелном списку нас који проглашавамо смрт НИН-ове награде мени није јасно, али доказује још једну ствар. Нама макар нико не може да спочита да смо једна фамилија, као што ми можемо НИН-овом жирију да спочитамо како су везани ванкњижевним нитима повученим одозго, при чему не мислим на Бога, него на оне који су их из ванкњижевних интереса окупили.

За разлику од другосрбијанског жирија који љуби „вриједности“ колонизатора, међу осамнаесторо потписника има и формално удружених (Група П-70), и слободних стријелаца, и жена, и неправославаца, па тако не можемо да будемо „националистичка књижевна елита“ како нас је крстио један бивши, но стално озлојеђени на све што има српску капу, добитник НИН-ове награде. Има нас, дакле, из неколико породица, дочим фамилију наших НИН-ових противника чини једна једина – фамилија непријатеља српског романа.

Њима се исплати да награде „можда тежак и непроходан, али вредан“ роман, али читалац каже, чекај: Ако је овакав роман најбољи, па … онда је све остало с…, бре, четири тачке! То не вр(иј)еди читати! Читајмо стране ауторе.

Ето што годинама ради НИН-ова награда. Дијагнозу потписује књижар са искуством од преко деценије и по. Упорно се не награђује српски роман или роман на српском, свеједно. Награђују се литерарна идеолошка кукавичја јаја.

НИН-ова награда је утолико субверзивнија што домаћем читаоцу гади домаћу књижевност, као наводно досадну. По томе је „награда над наградама“ постала не само аморална него и нерелевантна.

Прогласили смо зато њену смрт.

И написали у документу од 19. јануара 2020:

„Од својих издавача захтевамо да наша дела не пријављују у конкуренцију за НИН-ову награду… Неминовна пропаст једног, некад релативно слободоумног (…) признања, тако ће се убудуће догађати без нас.“

Овогодишња трагедија НИН-овог жирија јесте што је колонијалну свијест прогласила космополитизмом. „Пошто не можемо да утичемо на одлуке које се доносе у оквиру једне приватне фирме, наш преостали избор јесте да не допустимо да у будућности учествујемо у све већој срамоти.“

Доље идеологија колонијализма, живјела књижевност која слави слободу!

Извор:
ПЕЧАТ