Ужице – За споменик посвећен сећању на славни батаљон 1.300 каплара, откривен пролетос пред зградом Ужичке гимназије преко пута Цркве Светог Ђорђа, Ужичани кажу да је један од најлепших у овом граду. Статуа младића с књигама у левој руци и пушком о десном рамену, бронзана ода родољубљу интелектуалне елите и младалачком осећају дужности, направљен је умећем и трудом младе уметнице, вајарке Наташе Тановић Марковић.
Избор мудар а несвакидашњи за наше прилике где се израда важних градских споменика углавном поверава искусним уметницима. У овом примеру се Друштво српских домаћина, које је иницирало и уз помоћ града Ужица омогућило тај подухват, ипак определило да уметничка младост својим делом говори о трајно упамћеној ратној младости. О чувеном батаљону 1.300 каплара, ђацима и студентима прикљученим српској војсци у најтежим приликама на ратишту када су у одсудним тренуцима подигли морал и допринели незаборавној победи у Колубарској бици.
Уметница Наташа представљена је приликом откривања споменика, када је заинтересованим дала кратку изјаву о свом делу. С тим што се тада о њој и њеном стварању није много сазнало. Ни то да је из Пожеге, одакле путује до Ужица где ради као професорка у Уметничкој школи, да је у раној младости вајарство изабрало њу и потом се определила за рад у металу, да скулптуре ова млада жена вари под маском попут вештог вариоца…
Чуло се, рецимо, да је Наташа овај споменик радила уз препоруке њеног професора Зорана Ивановића. А о свом путу до израде једног овако значајног дела, уметница која је у Пожеги завршила основну и у Ужицу средњу Уметничку школу, говори за „Политику”:
– У матурантским данима, с намером да упишем студије, прво сам ишла на припреме за сликарство. Најпре одемо нас неколико из ужичке Уметничке школе на пријемни у Нови Сад, мада смо сви желели студије у Београду. Али у Новом Саду нисмо прошли на пријемном, а необично нам је било што нико од кандидата јужно од Саве и Дунава ту није прошао. Разочарана и поколебана питала сам се шта даље. Онда ми ужички професор сликарства Каплановић шаље поруку: „Поприми дух траве и када те згазе усправи се.” Вредело је – казује Наташа.
Усправила се, променила приступ и младалачком вољом, блиском оној какву је у ратним околностима исказао батаљон 1.300 каплара, кренула у припреме за студије вајарства, за упис на Факултет примењених уметности у Београду. Професори у средњој школи су јој говорили да су њене слике тродимензионалне, да има талента за вајарство. И била је прва те 2006. од свих кандидата на пријемном на ФПУ у Београду. Ту је уписала студије вајарства и завршила их у року, просек преко девет и завршна оцена десет.
– Током студија таленат који се крио негде у мени дошао је до изражаја. Од треће године определила сам се за метал, почела да радим скулптуре у вареном металу. Сећам се да смо и на отпаду сакупљали металне делове од возила и друге, доносили на факултет и стварали. Направила сам тада, на пример, од ауспуха аутобуса и арматуре људску фигуру високу два метра. А од арматуре и вара настале су три фигуре српских војника из Великог рата. Тај процес варења метала под маском, са ЦО2 и електричним апаратом, ретко раде девојке, а мени је било привлачно – сећа се наша саговорница.
После студија предаје стручне предмете (цртање, вајање, сликање, конзервацију, вишемедијску уметност) у ужичкој Уметничкој школи. Сада ради у њој и у још две основне. Створила је десетине статуа, излагала их у галеријама. Њен супруг није из уметничке бранше, али јесте Наташин млађи брат Иван Тановић који је завршио студије керамике на ФПУ, за њега каже да је главни критичар сестриног стваралаштва.
– Споменик сећања на 1.300 каплара (фигура висока 210 цм) прво ми је јавно изложено дело, уметнички изазов, уједно и мој патриотски чин трајног подсећања на младе родољубе. Из Друштва српских домаћина прво су питали професора са ФПУ Ивановића да ради споменик, али он је препоручио мене. Радо сам прихватила и по својој замисли, уз његове сугестије, урадила статуу. Прво је извајана у глини, а онда у бронзи изливена у смедеревској ливници „Кузмановић”. Цео тај мој рад, од скица, макета, вајања, трајао је годину дана. Кад је све завршено и професор је био задовољан. Сада и ђаци којима предајем иду да гледају споменик, кажу да су на професорку поносни. А било је на почетку сумњичавих људи и ставова да ли ће млада жена моћи да одговори таквом друштвеном и уметничком изазову – истиче Наташа.
На урађено замерку немају ни у Друштву српских домаћина у Ужицу, чији нам је председник др Страјин Шуљагић рекао: – Ово је величанствен споменик који ће вековима упућивати младе генерације колико значи отаџбина, наша Србија. Што се тиче изгледа споменика, дела вајарке Наташе, Друштво српских домаћина је потпуно задовољно уметничким решењем и уједно срећно што је овај споменик урадила млада уметница.
Извор: Политика
