Капско флористичко царство – како је настала најцветнија област Африке?

Капско флористичко царство простире се на крајњем југу афричког континента. Овај мали биогеографски регион одликује се изузетно богатом и јединственом флором, иако представља најмање флористичко царство на свету, од укупно шест. Заузима само 1% афричког континента, а садржи чак 20% његове флоре. Интересантна је и чињеница да садржи готово 3% светских биљних врста. Капска флора подстиче на дивљење и изучавање, не само зато што је чине бројни родови, породице и врсте биљака, већ и због тога што су распрострањене у малом и изолованом подручју, у односу на друге флористичке области на свету. Невероватно је да се на укупној површини Капског флористичког царства налази преко 11.420 васкуларних биљних врста, од којих је 8.900 ендемично. Велика већина ових врста, тачније 9.251 врста, су цветнице, што утиче на импресиван изглед читавог подручја.

Разлог ове невероватне флористичке разноврсности и високог нивоа ендемичних биљних врста првенствено лежи у топографској и климатској разноликости која карактерише читав регион. У Капској области постоје многоструке топографске карактеристике, као што су приобалне равнице, високе планине, стрме падине и уске долине. Већина подручја има климу веома сличној медитеранској, са сушним и топлим летима и кишним зимама. Међутим, у читавој области се одвија један специфичан процес који утиче на стварање великог броја различитих микроклиматских зона. Капска област је заправо место где се интегришу временске прилике Атлантског и Индијског океана. У источном делу региона, током лета се излучује велика количина падавина. Оне су последица топле Агуљаске струје, која протиче уз југоисточну афричку обалу према југу и југозападу. Уз западну обалу, у супротном смеру, струји хладна Бенгуелска струја, која је узрок недостатка падавина, док на крајњем југозападном делу Јужноафричке републике, зими дувају западни ветрови који доносе највише падавина. Поред тога, количина падавина зависи и од самог рељефа, односно знатно већа количина кише се излучује на планинама, у односу на низијске области. Разноликост рељефа и микроклиматских зона су главни фактори који утичу на стварање различитих и веома комплексних типова животних станишта, а хетерогенoст животне средине је важан фактор који утиче на настанак нових и опстанак старих врста биљака.

Такође, током плеистоцена, у овој области није било значајних изумирања врста, која су била заступљена у већем делу света и изазвала драматично смањење флористичке разноврсности. За време плеистоцена, током глацијалних фаза, велики делови земљине површине су били под ледницима, а њихове зимске температуре су биле испод нивоа које њихове флоре могу да толеришу. Међутим, капски регион је највероватније био стабилан током целог квартарног периода, нарочито у западном делу. Поред географског положаја, на плеистоценску климу капског региона имали су утицај и велики океани на југу и западу, који су ублажавали екстремне временске услове који би довели до масовног изумирања флоре и фауне. На тај начин, капска вегетација је издржала промене ових временских циклуса и наставила свој развој током читавог периода.

У дугој и стабилној клими током геолошке историје, јављале су се суптилне промене, које су фаворизовале један тип биљне заједнице у односу на други. Тако је данас доминантна жбунаста вегетација, односно финбос вегетација. Она чини око 80% вегетације Капског региона.

Те суптилне промене настале су под утицајем пожара који су саставни део Капског региона. Сваки биом у коме су релативно влажне зиме, а лета топла и сува, подложан је пожарима. У току летње суше вегетација се суши и оставља за собом велике количине запаљивог материјала. Већина биљака спремно дочекује ове пожаре. На почетку летње сезоне, оне се налазе испод земље у виду луковица, или имају развијено ватроотпорно корење или кору. Поред свих негативних последица које пожари могу да изазову, ватра је заправо била пресудан фактор који је утицао на разноврсност флоре у Јужној Африци. Велики број биљних врста капске вегетације, не само да је током еволуције успео да се адаптира на регуларне пожаре, већ има и усклађен животни циклус са циклусима пожара. Адаптација биљака на честе пожаре, условљава их да нарасту веома брзо након ватре, као и на цветање и репродукцију. За само пет дана након пожара видљиви су поновни знаци живота.

На овај начин је, као производ разноликости животне средине, прилично стабилне климе током дуге геолошке прошлости и адаптацијом врста на специфичне услове пожара, настало најмање флористичко царство на свету.

Извор: Екоблог