Светосавски коленовић

Сећање на великог професора Љубомира Р. Протића (25.1.1943 – 18.12.2016), о чијој смрти су известиле само друштвене мреже и понеки интернет портал

1.

Навршиле су се три године од како је у Господу уснуо професор Љуба Рашин Протић.

Познавао сам га површно све до доласка у Отаџбину др Марка Србољубовог Марковића. Знао сам да је био велики математичар, редовни професор и декан на Математичком факултету Универзитета у Београду. Да је као врсни педагог био и  дугогодишњи директор прослављене Математичке гимназије у Београду, те на кратко помоћник министра просвете и касније директор Завода за унапређивање васпитања и образовања. Да је био у Савету Епархије београдско – карловачке СПЦ. Да потиче из угледне свештеничке породице, која је још у првој половини седамнаестог века и званично почела да служи Богу и роду. Да је рођен у Врховинама код Љубовије, у некадашњем азбуковачком срезу. Да је заљубљеник у своју завичајну реку Дрину и у шах. Да је скроман и разложан, те да га красе врлине истинољубља и правдољубља. Да мало збори, а да више твори. Да је духовит… И што је најбитније – да је верујући човек и узорни светосавац.

Уручење награде Матице исељеника Србије за животно дело био је повод да Марковић с пролећа 2007. допутује из Париза и у Србији проборави десетак дана. Уз професоре Николу Милошевића и Мила Ломпара, Љуба је био  најдрагоценији и најактивнији члан председништва Матице коју сам тада предводио. Са мало речи а са великим задовољством, он се сагласио са предлогом да ово значајно признање припадне првом перу и најгосподственијој фигури српске политичке емиграције.

Награда Матице исељеника носила је име Драгише Кашиковића, витеза српске политичке емиграције у САД, писца и уредника Слободе, афористичара и преводиоца, кога је Брозова Удба зверски искасапили у ноћи између 18. и 19. јуна 1977. у седишту Српске народне одбране у Чикагу. Кашиковићеву деветогодишњу поћерку Иванку Милошевић Титове убице су ликвидирале као изненадног и непријатог сведока Драгишиног убиства. Иванка је била најмлађа од стопедесеттри послератне жртве Брозовог обрачуна са Српском православном црквом и српском политичком емиграцијом широм Европе, Америке и Канаде. „Правне државе“ и „западне демократије“ ни до данас нису откриле ниједног налогодавца, организатора, ни извршиоца ових монструозних убистава. Sapienti sat!

По уручењу награде у Београду уследило је гостовање писца Тајне Косова у Новом Саду, које је организовао тадашњи потпредседник Скупштине Србије Војислав Михаиловић, унук ђенерала Драже Михаиловића. Јереј др Милорад Средојевић, уредник Хришћанске мисли и један од издавача Марковићевих дела био је организатор његове посете манастирима Ћелије и Лелић у околини Ваљева.[1] Љуба и ја смо пратили још непрочитаног аутора двотомне Српске апологије Русији на његовом поклоничком путовању до српских светиња и светитеља владике Николаја (Велимировића) и Аве Јустина (Поповића). У Ћелијама смо се прво помолили Богу, упалили свеће и целивали мошти светог Николаја Српског. Потом смо сва тројица изашли и сели на клупе за дрвени стол испод крошње старог храста.

2.

Било је пролеће, ведро и сунчано преподне. Убрзо је стигло и послужење. У почетку је владала нека свечана тишина. Тишина која је могла да се чује. Љуба и ја смо стрпљиво ћутали и чекали да награђени писац Косова у ранама и Истине о Француској револуцији први проговори. Да нешто прозбори о свецу са којим је имао богату личну преписку, а од кога га је у њиховим емигрантским животима скоро читавом својом ширином физички делио Атлантик.

Потрајала је та тишина око пола сата, или се мени учинило толико дуго, док чика Марко није коначно проговорио. Уз једва приметан и жалостив осмех на лицу, он је тихо и у скоро исповедном тону прво изговорио како никад неће прежалити што му прилике нису дозволиле да целива руку и замоли благослов од живог Владике Николаја. А онда је наставио да нашироко излаже своје погледе на крупну улогу и на велики значај светости његове у нашој свештеној и световној историји. Љуба и ја смо нетремице слушали казивање онога који је и са властите коже комотно могао да препише редове у књизи Пола века српске голготе.

У знатижељном слушању и у понеком Љубином и мом питању протекло нам је и време за ручак, па смо из Лелића у манастир Ћелије стигли тек у поподневним сатима. Тамо нас је топло дочекала игуманија мати Гликерија. Честитала је чика Марку на првој, испоставиће се и на јединој, награди коју је за живота примио у својој Отаџбини. После устаљеног обреда отишли смо на гроб светог Аве Јустина, који се налази тик уз манастирске зидине. После паљења воштаница одстојасмо уз овоземаљски белег Брозовог заточеника у царству ћелијске слободе који је, срећом,  преживео масовна послератна стрељања.

Марковић је потом оживео сећање на свог „претпостављеног“ у Верско-идеолошком одсеку Врховне команде ЈВуО и на његов трагичан крај. Наиме, протосинђела Јована Рапајића, духовно чедо Светог владике Николаја, партизани су заробили у пролеће 1945. и стрељали без суда и пресуде у Блажују, у околини Сарајева. Жички проповедник, чији је говор у селу Ба 1944. остао у памћењу многих учесника Светосавског конгреса, био је само један од четиристотине и осамдесет свештенослужитеља СПЦ које су Титови следбеници побили у току и после Другог светског рата. Поређења ради, усташе су у својој геноцидној НДХ на најбездушнији начин умориле двестадеветнаест владика, свештеника, монаха и богослова СПЦ.

„Ви сте нас све оживели! И оне који су страдали у рату, и нас у емиграцији који смо били живи закопани – изненада ми се обратио чика Марко – када сте у Београду још 1992. године објавили Равногорску историју.“

Захвалио сам на највећем и најдражем комплименту кога сам у свом дотадашњем животу могао да добијем од писца Еволуције без Дарвина, уз подсећање да су четници ђенерала Драже Михаиловића и у ратним неприликама са народом подизали цркве и градили школе. До тада се знало да су подигли или започели зидање двадесетједне цркве и једног манастира. Већину њих титоисти су порушили после рата, али је у последњој деценији прошлог века започела њихова обнова.

3.

Као да се тргао из дубоке замишљености Љуба се надовезао и прво навео пример једне цркве брвнаре, коју су четници Церско-мајевичке групе корпуса под командом пуковника Драгослава Рачића подигли  заједно са народом Азбуковице, на планини Бобији 1943. године и посветили је Светом кнезу Лазару.

„Сви моји, хвала Богу, учествовали су у подизању цркве на Бобији“, кратко је посведочио Љуба и споро али сликовито наставио да оживљава прво своје далеке претке, почев од родоначелника свештеничке лозе по коме су понели презиме Протић. Затим је живо описивао свог ђеда, војног свештеника који је прешао Албанију и наводио његове мудре савете. Да би завршио са оцем, који је лично познавао и у свему подржавао и помагао пуковника Рачића. Раша Протић је, међутим, за време рата најтешње сарађивао и пријатељевао са Рачићевим шефом пропаганде, резервним пешадијским капетаном I класе Јанком Туфегџићем. Свештенички син, предратни књижевник, песник, новинар Времена и дописник  Политике из иностранства име је понео по деди са мајчине стране, писцу Хајдук Станка, најчитанијег романа међу Србима чије је прво издање посвећено Николи Тесли.

Љубин отац Раша присуствовао је и венчању Јанковом са Зором, које је обављено 1943. у тек саграђеној цркви брвнари у селу Савковић, заселак Добре Воде, на планинини Бобији изнад Љубовије. Пред крај рата, а по преласку Дрине, Јанку Туфегџићу се у Босни изгубио сваки траг. Сећање на оца у манастиру Ћелије Љуба је завршио Рашиним упознавањем са ђенералом Дражом Михаиловићем у селу Доња Оровица изнад Љубовије, у коме је Српски Чича у зиму 1943/44 привремено сместио свој штаб. Први Хитлеров противник у Европи ту је и прославио Светог Николу, своју крсну славу. Да би се на Светог Јована 1944. из Доње Оровице упутио у село Ба где су га чекале припреме за одржавање Светосавског конгреса.

Професора Љубу Протића сам боље упознао и са њим се зближио тек након ових разговора у Лелићу и Ћелијама у пролеће 2007. Од тада смо почели да се чешће виђамо разним поводима и у разним приликама. Знао је и да ме обрадује посећујући ме у мом дому након сусрета и седница које је имао у Патријаршији СПЦ.

Фотографије Љубиног оца Раше први пут сам видео тек на самом крају прошле године, када су ми Јанко и Стеван Мрковачки послали и другу објављену књигу  њиховог деде Јанка Туфегџића Новинар, ратник и замолили ме да говорим на њеном представљању у Удружењу књижевника Србије, у Француској 7. Туфегџићеву писану заоставштину и фотографије, међу којима су се нашле и две Рашине,сачувала је његова супруга Зора, баба захвалних Јанкових унука који су омогућили штампање и ове, друге по реду, књиге уредника ратног издања Гласа Цера.

Гледајући Рашине фотографије у овој књизи, са усхићењем сам могао да се осведочим колико је и физички на свога оца личио Љуба Протић, један од најбољих синова српског народа.

4.

Марко Марковић се вратио у Орлеан поред Париза. Повремено је долазио у Београд, углавном у октобру када се одржавао Међународни сајам књига. Између наших београдских сусрета одржавали смо интензивну комуникацију све док се писац књиге На смрт осуђени: Српски народ од краља Александра до Брозовог доласка на власт није упокојио 2012. године. Вест о његовој физичкој смрти пренета је само на друштвеним мрежама и на ретким овдашњим порталима. Његови земни остаци и даље леже у туђини.

Спас је Твој у Теби, Израиљу, често је понављао чика Марко. Опомињао сам се ових речи када год би запао у неко искушење, или у стање замора и равнодушности. Година 2007. била је последња година мог председниковања Матицом исељеника Србије, у земљи којој су већ од следећег лета убрзано почели да се круне и опадају преостали знаци државног суверенитета и националне слободе.

Љуба је у шали знао да ми каже: Не бој се! Нећеш се тако лако ослободити свог крста. Да би у тону светониколајевског оптимизма из песме Све ће добро бити, којим је иначе зрачио, наставио да цитира и парафразира Ловћенског Тајновица, владику Његоша: Крст носити нама је суђено.

„Вараш се и Ти, часни мој Професоре, уколико мислиш да ћеш се ослободити свог крста ако своје бриљантне текстове оставиш као сирочиће разбацане по бројевима часописа Држава и одеш на онај свет“ – узвраћао сам му провоцирајући га да коначно објави своју прву засебну књигу. Знао сам да су исто  чинили и многи други моји пријатељи и познаници, који су уједно били и поштоваоци не само Љубине изговорене, већ и његове написане речи. И заиста, исте те 2007, у издању Хришћанске мисли из штампе је изашла његова књига …Рекох… Њеном предњом корицом доминира слика крста.

Сасвим примерено професору Љуби Протићу који је цео свој плодни животни и стваралачки век проживео у знаку и под знамењем крста.

Тежак вијенац, ал` је воће слатко.
Васкрсења  не бива без смрти.

Текст прочитан на Научној конференцији: „Реч о Љуби, животна, душевна и духовна димензија“, одржаној у Заводу за унапређивање васпитања и образовања, у Београду, 25. јануара, 2020.

____________________________________________________________________________
УПУТНИЦЕ:
[1] Први издавач дела Марка С. Марковића у Србији био је покојни Небојша Крстић (1964 – 2001), оснивач и председник Отачественог покрета Образ. Ни до данас нису до краја расветљене и у јавности прихваћене околности под којима је Крстић трагично настрадао у тридесетседмој години живота.

Извор:
СТАНДАРД