Забране, послушност и потреба за дечјом самосталношћу – Илија Шугајев

Још нешто мало о забранама. Веома често чујемо и сами изговарамо речи о томе да дете треба учити сопственим примером. Али, у пракси се родитељски лик ни издалека не преноси лако на децу. Иако у одређеним условима деца лако испуњавају правила и поштују забране које су родитељи одредили. Навешћу пример.

Кад у кући има много деце, један од главних проблема представља спремање куће, пошто деца имају задивљујућу особину да прљају. Да бисмо се лакше борили против прљавштине, у кући се уводи забрана: храна се не износи из кухиње, не сме се јести у собама. Да би забрана била делотворна и да се деца не би вређала због забране, сви одрасли морају поштовати веома важан услов: забрана важи увек и за све!

Сви ми лако у свом животу поштујемо забрану: „Немој да искачеш кроз прозор, иначе ћеш погинути.” Зато што је то закон физике, он делује на све и увек. Због тога свака забрана треба да има силу закона физике. У собама се не сме јести: у собама не једу ни мама, ни тата, ни бака, ни ујутру, ни увече, ни за време гледања филма, ни за време читања књиге – нико и никад. Чим тата донесе сендвич и седне испред телевизора гледајући благочестив православни филм, деца ће извући своје закључке. Кад отац по ко зна који пут зауставља дете кад изнесе кекс из кухиње, дете схвата да у принципу у соби може да се једе, али тата то забрањује зато што тако хоће. Испоставља се да ова забрана није закон, већ татина самовоља. И ту започињу дечје вређање, сумње да тата не даје кекс због злобе, због тога што не воли дете. А кад тате нема, може се кришом нешто украсти и однети у дечју собу, да би се дете осладило за време игре.

Ево због чега је сад понекад опасно давати дете у дечји вртић или у школу. Раније, у совјетско време, постојао је јединствен педагошки простор: у породици, у дечјем вртићу, у школи, свуда су владала иста правила, исти захтеви које је створио јединствен идеолошки систем. Сад нема јединствене идеологије, зато родитељи морају бити на опрезу и стално се морају занимати за то каква је атмосфера у дечјем вртићу и школи. Није чудо што многи православни родитељи покушавају да дају децу у православне гимназије како би се закони који се поштују у школи подударали са законима који владају код куће. Кад човек до једно 15–16 година духовно очврсне, он ће моћи да се супротстави законима атеистичког света који га окружује, а до тада родитељи треба пажљиво да мотре на оно што окружује дете.

Међутим, понекад има забрана које важе за децу, а што одрасли могу да раде, на пример, да користе шибице, укључују различите апарате. Примера ради, при вечерњим молитвама ми палимо свеће. Кад су деца почела да расту и она су хтела да пале свеће као одрасли. То је нормална жеља и под нашом контролом деца су почела да пале свеће. Затим, деци се под надзором одраслих дозвољава да укључују гас и да га пале шибицама, али забрана важи за све остало време. Међутим, ни одрасли у друго време никад не користе шибице.

Неправилно је у потпуности забрањивати деци која расту оно што чине одрасли због неколико разлога. Као прво, за дете које стасавајући жели да ради све што раде одрасли то је просто увредљиво. Као друго, ако је дете унутрашње сазрело за то, треба му омогућити развијање нове способности, иначе ће одрасли успоравати развој детета.

Сви родитељи желе да деца буду послушна, али сећајући се послушања не треба заборављати ни обратну страну. Дете постајући одрасло треба да се учи самосталности. Зато родитељи у одређено време треба да му дају могућност да делује по свом нахођењу. Што више у детету буде здраве самосталности, тим боље ће одрастати превлађујући пубертет.

У овом узрасту пубертетлије, по правилу, испољавају толико непослушања да се родитељи хватају за главу. Али такав је закон развоја душе у овом узрасту. Да би научио да сам доноси одлуке, пубертетлија демонстративно одбацује савете и упозорења одраслих. Зато, пре него што учини оно што се од њега захтева, пубертетлија често почиње да ради управо супротно. После ће он урадити правилно, али је избор начинио сам, а не зато што су га натерали да то уради.

Прелазни узраст није најбоље доба да се деца уче послушању. Али то не треба да буде повод да се пред пубертетлије уопште не постављају никакви захтеви. Треба захтевати, али треба имати на уму и специфичност узраста. На пример, родитељи кажу да њихова ћерка треба да се врати кући у девет сати, а она тражи право да излази до једанаест. Ако родитељи попусте и укину своје забране кћерка може да дође и у једанаест и у дванаест сати, на ужас својих родитеља. А ако родитељи не попусте, ћерка ће доћи у десет. На крају ће бити достигнут сасвим прихватљив компромис. Родитељи могу да буду задовољни због тога што је ћеркино понашање мање-више под контролом, и што она не излази до једанаест, као што је хтела. А ћерка може бити задовољна, јер је доказала родитељима своја права на самосталност.

И на крају бисмо желели да додамо нешто о једномислености родитеља. Различита мишљења одраслих су најповољније тле за развој каприца и непослушања. Кад међу родитељима нема слоге, дете се учи да бира оно што му је лакше, учи да вара и да користи лукавство. Различита мишљења родитеља су једна од манифестација недостатка љубави међу њима, а из овог корена проистичу сви недостаци у породици.

Дакле, желели бисмо да пожелимо родитељима пре свега пуноту љубави како би им њихова срца испуњена љубављу дошаптавала како да поступају с децом. Да верују и надају се да су у душу њихове деце уткане најлепше способности. Да помогну својој деци да открију ове стране душе.

Одломак из књиге „Православна породица”, јереја Илије Шугајева

Извор: Центар за живот