„Сестре Кармелићанке“, или Уставни суд је већи кривац чак и од Александра Вучића

Аутор: Цвијетин Миливојевић

Ценим донкихотство, колико штујем и конформизам, оних неколико стотина (од пет милиона) чувара ватре „Крвавих кошуља“ који – а газимо, ево већ, и трећу календарску годину протеста – сваког престоничког суботњег предвечерја цепају ципеле рутом од Филозофског до Таковске, али се и, четрнаести ефективни месец, самозапитујем је ли збиља Јавна медијска, до које демонстранти традиционално шетају, по живот и здравље грађанства, опаснија ТВ тровачница од, рецимо, Ружичанственог 24-часовног ријелитија што су га, за све ово време, тек дваред походили, и то једино, Фашистини Дверјани?

Добро, де, ако је, због кашњења незаустављиво надолазећег метроа, размаженом „кругу двојке“, у пинк обојено Дедиње, ипак, предалека периферија, питам се, питам се, а зашто протестанти који се, наводно, боре за нормалну и пристојну Србију, уместо до додиришта Таковске и Абердареве – не прошетају 50 метара узводно, на угао исте те Таковске и Булевара краља Александра?

Јер, „тамо где је срце – тамо сија сунце“. А „тамо где је страх – тамо живи мрак!“ (Беху ли Цане и „Партибрејкерси“?)

На тој адреси, наиме, станује стварна чуваркућа и уставни кербер легално и легитимно изабраног председника Републике Србије, актуелног нашег владара који се бави свим и свачим осим оним што би, према Уставу Србије и Закону о председнику Републике, требало и морао да ради! И који из таквог свог рада, односно нерада, чињења, односно нечињења, црпи и гради оволику количину моћи, такорећи апсолутизма, у одајама Новога двора на Андрићевом венцу, у најближем комшилуку  – кроз Дворски парк гледано, ни стотину метара далеко – од зграде Уставног суда Србије (У-се-се)!

Да га (њега, тј. У-се-се) и лично приупитају је л’ је мислио изистински или се, дајј Боже, само неслано шалио, кад је оно потврдио да је, замислите, у складу са Уставом чак и завлачење руке у туђе џепове и отимање тзв. стечених права стотина хиљада пензионера, најстаријих и најосетљивијих категорија грађана ове земље?

Да га, сад је то најактуелније, питају јe ли противуставно и Доглавниково пребројавање „монтенегринских“ крвних зрнаца по Србији? Или је, (не)дај Боже, Доглавник под том „истрагом потурица“ мислио, пре свега, на врховног команданта пропаганде овог овде (и оног тамо, црногорског) режима и оснивача оног бебећег Института за јавне, нејавне и све друге антисрпске (биће и антицрногорске) политике и врховне истине?

Тај У-се-се, оставимо ли по страни чисту политику, од тренутка парафирања Бриселског споразума ни речју није, макар само, констатовао да је 17 одстотериторије Републике Србије (на Уставом Србије дефинисаном простору Аутономне покрајине Косово и Метохија) на делу отворена узурпација и отмачина најсветијег права западних демократија  – приватне, државне и црквене својине!

Елем, када је бивши бивши режим – дакле, данашњи Врховник и Доглавник му, на крилима победе Његове екс-Екселенције – преузео дизгине, најпре је наредио У-се-сеу (чак су се тим својим противуставним деловањем тадашњи председник Републике и ондашњи министар правде бахато и лицемерно хвалили!) да се не бави својим послом!

Да се не бави чак ни оним темама које не могу ни минимално да заболе овај режим, а некмоли да открију његову противуставну технологију владања… Тако је, на пример, онодања прва „сестра кармелићанка“, заветница ћутње, по имену Драгиша Слијепчевић, крајем 2013, јавно признао своју и бруку својих 14 колега, судија У-се-сеа, признањем да је „Уставни суд уважио захтев Владе да застане у поступку у односу на оспорене одредбе о административним прелазима, матичним књигама, катастру и признавању факултетских диплома, уз (пазите сад!) истовремено одређење рока од шест месеци за отклањање уочених неуставности“!

Од тог датума прошло је не шест месеци, него више од шест година, али нити У-се-се, нити Влада, а богами ни Народна скупштина – ни мукајет! Не само да „уочене неуставности“ нису отклоњене, него је режим у противуставном деловању на плану одрицања од 17 одсто територије Србије отишао још 10 корака даље, а У-се-се је тврдио како „Свето бриселско писмо“ не само да није неуставно, већ није ни споразум, а тек није међународноправни, него је обичан „политички акт“. Такав идиотски (грч. незналица, човек неупућен у јавне послове) или, можда, коруптивни став уставних назови стручњака није променило ни бахато неопрезно признање Врховника лично како „Србија поштује своје међународноправне обавезе у вези с Косовом проистекле из Бриселског споразума“!

Шта ли Сестре Кармелићанке мисле о изјави легитимно изабраног председника Србије – ако у Уставу Србије  на који се заклео пише да је обавеза те државе да брине о положају својих сународника изван Србије (ваљда и у Црној Гори) – кад, као од НАТО-а навијен, Врховник кука како – „шта год да кажемо, то може да буде оквалификовао као мешање у унутрашње свари суверене државе“? Па, на пример, о Врховниковој мозгуалној акробатици садржаној у тврдњи изреченој у функцији председника Републике Србије да „црногорска аутокефална црква, де факто и де јуре, постоји још и пре упостављања независности Црне Горе 2006. године“, те да су „ту цркву формирали на Цетињу на правно ваљан начин“? (Успут, чак и најближи пословно-политички партнер нашег Врховника, Господар црногорски, горски, брдски и томе слично тврди супротно и говори како ће он тек „вредно радити на обнови аутокефалне Црногорске православне цркве“?!)

Да ли је противуставно „немешање у унутрашње ствари суверне Црне Горе“, исте оне државе која је, међу првима, признала независност Косова, гласала за његов пријем (са све српским културно-историјским и верским споменицима!) у Унеско, па се још са Косовом и државно разграничавала посред територије Републике Србије?

Да ли је противуставан однос председника Републике и Владе Србије према држави која доноси закон уперен против својинских интереса искључиво Црногорско-приморске митрополије Српске православне цркве, а не и других верских заједница у тој земљи?

Да ли је противуставно осмогодишње ћутање овог режима о чињеници да трећина грађана ЦГ који се изјашњавају као Срби – уз напомену да више од половине укупног становништва пописује српски као свој матерњи језик, док су чак три четвртине верника и српске и црногорске националности управо верници СПЦ – не да нису конститутиван народ, него немају права ни оних националних мањина које у ЦГ не броје више од неколико стотина грађана?

Тек после балканских ратова, Црној Гори су, 1913, припали и Мојковац, Беране, Бијело Поље, Рожаје, Пљевља, Плав, Гусиње, Пећ и Ђаковица. За трећину је проширена њена територија, па су тада део ЦГ постали и Малесија, део Новопазарског санџака и Метохије до Бијелог Дрима, тако да је, први пут у новом веку, успостављена и територијална веза између Црне Горе и Србије.

Тиме је, заправо, традиционална или нахијска ЦГ, између Скадарског језера и Ловћена, реке Мораче и Паштровачке горе, која је независну државу, постала друштвена и културолошка мањина.

Огромно проширење, поготово имајући у виду ЦГ у његошевској стварности, коју је обухватао само простор између Мораче, Острога, Убли, Чева, Цетиња и Ријеке Црнојевића. ЦГ нигде није била ни близу мора (тек се Књађевина спустила на простор између Улциња и Бара), изван ње су се налазили и Подгорица, цела Стара Херцеговина, Никшић, Грахово, наравно, и Херцег Нови (што значи и сви православни манастири и црквена имања на тим просторима!), па је „Закон отачаства“ делио државне поданике само на Црногорце и Брђане.

Зашто председник Републике Србије не постави најлогичније питање: хоће ли онда манастири и црквена имовина на тим просторима, када буду подржављени по овом расистичком закону, постати власништво држава које су ту обитавале до 1918. године и њиховим правним наследницама – Аустро-Угарској, Турској, Србији, Босни и Херцеговини (Републици Српској), Хрватској, Албанији, „Републици Косово“, или, можда, Бонапартиној Француској или Млетачкој Републици?

Је ли, наравно, било противуставно и Врховниково мешање, прецизније, директно уплитање у претходне црногорске изборе, усред изборног дана, тако што је оптужујући Русију и грађане своје земље да су покушали државни удар против његовог Пајташа, пресуди те исте изборе у корист свог Пајташа и директно отерао Црну Гору у НАТО?

Но, да се не погубите у овим дигресијама, да вас вратим на основу тезу да је већи кривац од онога који узурпира своје уставне (не)надлежности, онај ко му то допушта и охрабрује га на то, иако му је једини посао и задатак, управо по Уставу ове земље, да осујећује и спречава последице доношења неуставних и незаконитих аката и, тиме, извршења противуставних и противзаконитих дела против интереса ове земље и њених грађана. А то је У-се-се!

Дакле, зашто, бар – ако то већ конструктивна опозиција из својих лукративних разлога не жели – тзв. права опозиција јавно не кандидује тему ваљаности рада и одлучивања Сестара Кармелићанки?

Закон о Уставном суду Републике Србије прописује да се кадије У-се-сеа „бирају и именују на период од девет година“, али члан 15, на пример, даје могућност да судија може да се разреши и пре рока, ако, на пример, „постане члан политичке странке, повреди забрану сукоба интереса, трајно изгуби радну способност за дужност судије Уставног суда, буде осуђен на казну затвора или за кажњиво дело које га чини недостојним дужности судије Уставног суда“.

Па, да грађани поразмисле да ли се неки од разлога зашто наш У-се-се осам и по година хронично ћути може подвести и под овај члан.

Па, да видимо, рецимо, зашто су такви правни експерти какви седе у У-се-сеу пропустили да, а пропо „Бриселског светог писма“, примене члан 45, став 3, у коме пише да У-се-се својом одлуком „утврђује да потврђени међународни уговор није у сагласности са Уставом (а Народна скупштина јесте потврдила Бриселски споразум!)“? И зашто су свесно изрекли неистину да је то „само политички акт“, ако се и сам председник Републике хвали како „Србија испуњава своје међународноправне обавезе“ произашле из Бриселских споразума!?

Па, да часне кадије У-се-сеа (у складу са чл. 104 Закона о Уставном суду), макар и са шест и по година закашњења, одговоре грађанима је ли Влада оне неуставне акте проистекле из бриселских парафа ускладила са Уставом и ако није – а није – како су и чиме санкционисани тадашња влада и тадашњи премијер (Канцелар), а данашњи Врховник Србије?

Па, да ли је, у складу са чланом 106 истога закона, часни суд обавестио Народну скупштину о томе да Влада оно, из претходног пасуса, не да није решила за шест месеци, што јој је била обавеза него, ево, ни за шест и по година?

Или, чак и да замислимо немогућу ситуацију, да су се, неким чудом, Сестре Кармелићанке осмелиле да устврде како су Влада или председник Републике учинили неки противуставни акт; па чак и да се скупи немогућа једна трећина посланика у парламенту која сматра да је он повредио Устав и, још већим чудом, предложи, на пример, разрешење председника Републике – шта даље?

Поступак за разрешење покреће се већином гласова свих народних посланика, што ни теоријски није могуће, с обзиром да су и бирани управо на бази подршке антиуставном деловању тог истог председника, али хајде да се играмо да је овде на делу права демократија. У-се-се је дужан да у року од 45 дана од дана кад је покренут поступак за разрешење одлучи о томе да ли је председник Републике повредио Устав.

Па, ако неким чудом још невероватнијим од невероватног, У-се-се одлучи да је председник Републике повредио Устав, неопходно је да за његово разрешење гласа – две трећине народних посланика!

Иначе, председник Републике, то вам је, по Уставу Србије, мање-више протоколарни, човек који не би требало да влада, јер Устав прописује да влада – Влада!

Он, по слову Закона о преседнику Републике, само изражава државно јединство, предлаже мандатара пошто саслуша мишљења изборних листа, поставља и опозива амбасадоре (опет на предлог Владе), даје помиловања и одликовања, пописује законе, унапређује и разрешава официре, представља Републику Србију у земљи и иностранству, указом проглашава законе које је парламент усвојио… Председник Републике „не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност“!

И, за ову тему, једнако важно, он приликом ступања на дужност полаже заклетву у којој на почетку стоји: „Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући Косово и Метохију као њен саставни део…“

Уколико тзв. права опозиција и даље настави да на ову тему „сном зимскијем спава“, треба ли да се сложимо за штампаним вучићоидима да је „опозиција уједињена у мржњи“ против Врховника лично, а да би његову преголему, противуставну маршалску униформу (сетите се Кораксовог Боре Јовића у Титовој!) радо задржала за неког свог?

Извор:
НСПМ