Милан Распоповић: Кад породица има два аутомобила и ниједну књигу

Шта човек добија ако у Америци постане богаташ, одседа у најскупљим хотелима, летује у егзотичним местима, има приватни авион… Ништа, стекао је иметак, а изгубио себе

Недавно представљање романа Чеда Недељковића „Тамо или овамо“ упамтићу не само по изванредној посећености и расправи о књижевној вредности дела него и по једном покренутом питању социјалне природе.

Реч је о тзв. утилитарном реализму исказаном кроз дилему ТАМО (ако може и западније од Запада) или Овамо (бити у родној груди): ништа необично јер са том дилемом већ дуго живимо.

Но ту појаву треба шире посматрати као друштвени феномен који се дубоко укоренио и одређује понашање у свим, а нарочито у горњим друштвеним слојевима. Није то онај утилитаризам који су утемељили Бентам и Мил и који се заснива на принципу – добро је оно што је корисно свима него егоистички који полази од начела добро је оно што је корисно мени.

Но, без обзира на то о каквој је корисности реч она као морални принцип не може се олако прихватити. Сократу је, на суђењу, било корисније да се одрекне свога учења и оде у изгнанство, али је он испио отров од кукуте, изабрао смрт као етички исправно решење.

Сведоци смо све изразитије тежње за гомилањем материјалног обиља, помодних настојања да се облачимо како диктирају модни арбитри, да копирамо Париз и Лондон и тако докажемо властито богатство. Доста је породица које имају два аутомобила и ниједну књигу.

Од Фромовог бити или имати остало је само ово друго, јер дух (бити) очигледно тешко издржава у неравноправном двобоју.

Наведене асоцијације побуђује Недељковићев роман. Јовица, победник на више престижних такмичења и олимпијада је одличан студент на Колумбија универзитету и, при крају студија, ангажован је да буде сарадник на захтевном пројекту познатог института.

Вест да је он успешан тамо изазвала је сучељавање у породици овамо. Отац мисли да син треба да остане у обећаној земљи у којој су стварали Ајнштајн и Френклин и у којој ће најбоље продати оно што зна и уме.

Мајка, деда, бака и сестра мисле срцем и траже да се врати, јер „ђе је зрно клицу заметнуло, онде нека и плодом почине“. И тако су будућем доктору математичких наука у Америку стигле две опречне поруке.

Жене најчешће одређују судбину мушкараца, а његова девојка, такође студенткиња на Колумбији, мисли да је отац њеног момка суво рационалан и да његов савет одлучи како је теби најбоље звучи себично.

Не смеш да постанеш похлепни, егоцентрични и самодовољни индивидуалац јер срећа је само оно што се дели са другима.

Шта човек добија ако у Америци постане богаташ, одседа у најскупљим хотелима, летује у егзотичним местима, има приватни авион, иде на важне пријеме, објављују му слике по новинама.

Ништа, стекао је иметак, а изгубио себе. И у Америци најкрупнији финансијски медведи пате од богаташке депресије и траже психијатријску помоћ.

И заиста тврдња да треба остати у обећаној земљи, јер тамо су каријеру стварали Тесла и Пупин данас све мање држи воду. Планета је сада једно сеоце, тачно онако како је предвидео Маршал Маклуан.

Ако данас напишете писмо и на коверти наведете само име и презиме, без икаквих других података о адреси, оно ће стићи ономе коме је упућено само у шест корака. У доба информатичког преврата најважнији процеси се одигравају у глави стручњака, а споља се само материјализују, а за то није неопходна Америка, ни Запад.

Знање је капитал далеко важнији од новца. Кинези стварају технолошка чуда без Америке.

И да закључим како сам и почео: не треба себично јурити за материјалним богатством, треба обогаћивати дух.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ