Духовне поуке једног Мирјанина

Ма колико садржајан и величанствен био људски живот, због прародитељског греха  на самом крају сведе се на број и цртицу између на надгробном камену. У поменуту хоризонталну линију, чега су свесни и верујући и не-верујући, која испуњава простор између године рођења и упокојења, стане цео животни век.

Те чињенице свестан је и писац  поетско-прозне духовне творевине „Ка небу“ Бранко Димески. Зато је, како је и сам на крају ове књиге у прозном штиву “Моћ молитве. Линија опстанка. Додир истине“, истакао да је желео да са читаоцима подели сопствена духовна искуства, и да како то у књизи чини, на хируршки прецизан начин опише сосптвени духовни развој у виду Божије свемоћи  која му је дала снаге за коначно проналажење универзалних животних истина. Прво само прелиставајући, а потом и пажљивије ишчитавајући књигу „Ка небу“, кроз ум су ми пролазиле поуке Светог владике Николаја Велимировића: „Људи који не могу владати својим срцем још мање могу владати својим језиком“. „Људи који не могу видети свет у себи, још мање могу видети себе у свету“, и „Људи који не могу учествовати у туђем болу, још мање могу учествовати у туђој радости“. Иако тренутно живи и ради далеко од родног краја, писац Бранко Димески све то може.

Према  овој дебитансткој поетско-прозној књизи не треба бити превише критичарски строг. Не треба то бити превасходно због чињенице што писац у овом духовно не мирном времену покушава да духовно пробуди људе свих узраста. Поезија Бранка Димеског је  римована и подсећа на многе данас познате песнике који су углавном стварали у деветнаестом, и у првој половини двадесетог века. А тада се доиста пазило на песничке форме. И када- и у поезији, и у прози- проговара о свом родном Косовском Поморављу, граду Гњилану, љубави према мајци, вољеној жени, природи, успева да свом писању подари универзално значење. Зато би ову књигу  на прави начин разумели и они који рођењем не припадају српском национу и култури. Када је Димескова проза у питању и након склапања корица читаоцима у сећању дуго остају портрети медаљони пишчевог ујака Новице Цуцкића („Огледало душе“), од којих се најновије фејсбук и твитер генерације могу научити храбрости, части и поштењу, и оцу Кирилу. Прича „Судњи Божији дан“ због своје динамике и напетости може да послужи као иницијална каписла за филм који би суштински проговорио о патњама и страдањима српског национа на Косметском тлу у години када се  војевало са земљама чланицама НАТО- Алијансе. Старешини манастира Драганац, оцу Кирилу, посвећена је и песма „Молитва за оца Кирила“.

Бранко Димески и када  пише о онима који су крајем деведесетих година прошлог века разарали његово родно Гњилане, не чини то са мржњом. Из ове књиге и поред инсистирања на Косовском Завету, јасно се разазнаје сентенца „опростити можемо, заборавити не смемо“. Зато духовне поуке мирјанина Бранка Димеског, сабране у књизи „Ка небу“ најискреније препоручујем за објављивање.

  У Београду, на  Аранђеловдан,

       21. 11. 2019,

       Душан Цицвара

Биографија

Бранко Димески је рођен 05.08.1978. године у Гњилану. По занимању је економиста. Ожењен је,  отац два сина. Радио је као новинар у часопису „ИЗВОРНИК“. Своје песме и приче је објављивао у више часописа. Бавио се хуманитарним радом. Помагао у интеграцији избеглим и прогнаним лицима са Косова и Метохије као члан више интернационалних хуманитарних организација. Председник је Удружења становника Косовског Поморавља – УСКОП. Живи и ради у Норвешкој. Љубав према писању показује од ране младости. Ово је његова прва књига.

Извор:
СРПСКА ИСТОРИЈА