Српски слависта из Чикага објавио роман о трагичној судбини краља Стефана Дечанског

„НЕСРЕЋНИ КРАЉ“ НИКОЛЕ МОРАВЧЕВИЋА У ИЗДАЊУ „АРХИПЕЛАГА“

* Наслови осталих Моравчевићевих књига су: „Последњи деспот“, „Бечу на веру“, „Радичево завештање“, „Записи о српском царству“, „Гроф Сава Владиславић“, „Марко Мрњавчевић, непризнати српски краљ“ и „Илона Страшна“

_________________________________________________________________

НЕКАДА су наши преци уз огњиште причали о владарима, јунацима и биткама јер нису умели да читају док су само монаси и понеки велможа умели и да читају и да пишу па су и бележили све важније догађаје који су се сачували у манастирским архивима.

О свецима, посебно домаћим и владарима су се посебно трудили да им забележе житија и на нашу срећу нека су сачувана до наших дана.

То је случај и са биографијом седмог владара лозе Немањића Стефана Уроша III у народу познатијег као Стефан Дечански по његовој задужбини, о коме су писали византијски историчар Григорије Цамблак и епископ хумски Данило II чији је наследник наставио да бележи значајне датуме у животу Стефана Дечанског.

О житију овог владара, који је био прворођени син, па према томе и наследник на престолу краља Милутина, релативно се мало зна, али то је сада исправљено захваљујући његовој романсираној биографији коју је, баш пред најважније црквене празнике објавила издавачка кућа „Архипелаг“.

Тако је сада широј публици омогућено да сазна трагичну судбину овога српског владара кога су историчари назвали најнесрећнијим владаром из династије Немањића

Да би роман подсећао на аутентичну хронику, аутор је кроз целу књигу наводио датуме и то не само године већ и дане и месеце датума до којих је могао да дође на основу архивске грађе и других поузданих извора.

Испод наслова „Несрећни краљ“, Никола Моравчевић је у поднаслову написао „страна сужањства Стефана Дечанског“ јер он је захваљујући безобзирности свога оца Стефана Уроша II Милутина провео значајан део својих најбољих година као талац татарског кана Ногаја. А затим и у Константинопољу где је био прогнан и није смео да напушта манастир у коме је био под стражом дворске гарде визитантијског цара Андроника II Комнина.

Никола Моравчевић

Моравчевић, који је имао веома успешну академску каријеру у Америци где се пре свега бавио славистиком (основао је одсек славистике на Чикашком универзитету и писао научне радове из српске, руске и француске књижевности) тек у познијим годинама се прихватио писања, углавном историјских романа који су му омогућили да се посвети изучавању српске историје, пре свега средњег века.

У тај део његовог литерарног стваралаштва убрајају се: „Последњи деспот“, „Бечу на веру“, „Радичево завештање“, „Записи о српском царству“, „Гроф Сава Владиславић“, „Марко Мрњавчевић, непризнати српски краљ“, „Илона Страшна“, али и историјске студије: „Српске властелинке, дражавнице и дипломаткиње“.

Сада је овој драгоценој збирци придодао и романсирану биографију Стефана Дечанског који, не само да је био талац и сужањ већ је доживео да отац    нареди да буде ослепљен што је јединствен случај у српској историји.

На срећу, мирољубиви, популарни краљевић, коме је по свим законима следовала круна, није био тотално ослепљен јер су његови пријатељи подмитили џелате да га само делимично ослепе.

Тако је могао да након очеве смрти коначно седне на српски престо.

Као добар отац, коме је остао само старији син јединац – он је приликом свог крунисања крунисао и сина Стефана Душана за млађег краља.

Његову великодушност и доброту, Душан је злоупотребио и на наговор својих велможа затражио је од оца да абдицира.

Пошто на то није пристао, Стефан Дечански је заточен у тврђави Звечан где је, према мишљењу многих историчара, био задављен.

Тако трагичну судбину препознала је Српска православна црква која је само након девет година од његове смрти несрећног владара прогласила свецем.

О догађајима који су се збивали  крајем 13. и почетком 14. века Моравчевић нам је написао занимљиво, узбудљиво и за читаоце заљубљене у историју, незаобилазно штиво.

Дечани, који су као заветни храм добили име по свом ктитору, својом лепотом су уздигли и несрећног краља, јер су као „српска Сикстинска капела“ ушли у светску културну баштину.

Вера Кондев

Извор: Факти