Косовско опредељење

Пише Милош Јовановић

Дијалог између власти у Београду и сецесионистичких власти у Приштини више се не води. Он је прекинут након увођења такси од сто одсто на увоз робе из Србије и Босне и Херцеговине. С обзиром на предмет дијалога – боље је што је тако.

ТАЈНА ПОНУДА Наиме, актуелна српска власт је у протеклих годину дана покушала да наметне идеју разграничења као могуће, односно пожељно решење. Реч је заправо о признавању сецесије јужне српске покрајине под условом да Србија заузврат добије нешто. Да ли је то нешто требало да представља део покрајинске територије, вероватно северни, брже чланство у Европској унији, новац у виду донација или од свега наведеног помало, остало је тајна.

Наведена тајна, међутим, и није важна јер о чему год да се радило, то нешто би евидентно било, у најмању руку, плаћено прихватањем сецесије Косова и Метохије на највећем делу покрајинске територије. А такав чин је напросто неприхватљив.

Прво, зато што би признање косовске сецесије представљало негацију српске историје и српског националног идентитета. Рекавши да је „косовско опредељење било и остало метафизички образац одржања Срба“, Радован Самарџић је вероватно најдалекосежније сажео суштинску протканост Косовског завета и српског националног бића и његове културе. Раскинути ту нит значи довести у питање само одржање Срба као народа. О објективној и дубокој укорењености косовског завета у националном идентитету Срба немало пута је писао и други српски историчар Милош Ковић са истим закључком: ако се Срби као заветна нација одрекну косовског завета, неминовно ће довести у питање сопствени опстанак.

ПАРАЊЕ ЏЕМПЕРА Ако, међутим, и оставимо по страни Светог кнеза Лазара, српску епику, српски устанак, Ракића, Први балкански рат и све оно што се тешко да набројати на малом новинском простору а непосредно је и тесно повезано с косовским заветом у Срба, остаје још један важан разлог који предају Косова и Метохије, у било ком облику, чини неприхватљивом.

Овде долазимо до реал-политике и једноставне чињенице да би свако српско повлачење из косовског боја довело до даљих геополитичких проблема и опасности. Прва од њих се зове „Велика Албанија“, чије би евентуално стварање дестабилизовало цео регион, имајући у виду албанске претензије у Македонији и Црној Гори. Сама Србија би међутим била, у случају прихватања косовске сецесије, подложнија даљим сепаратистичким покушајима и цепању територије, од Рашке области, преко југа централне Србије до северне Србије, односно АП Војводине. О томе да ствари стоје управо како су овде описане, потврду даје и наше најскорије историјско искуство. Данас је барем јасно да се Крајина бранила у Словенији, Косово у Крајини, а да се Рашка област и цела Србија бране на Косову и Метохији. Другим речима, без држања ове линије џемпер, који је почео да се пара, неминовно ће се распарати до краја.

СПРЕМАН ОДГОВОР Ако, дакле, предаја не може бити опција, шта нам ваља конкретно чинити?
Преговарати се увек може и мора, али на јасним основама и у задатим оквирима Устава Републике Србије и правно-обавезујуће Резолуције 1244 СБУН која је и даље једини посебни међународно-правни документ на снази. Упоредо се мора наћи модус вивенди који ће гарантовати Србима на Косову и Метохији опстанак, развој и апсолутну безбедност. Ово последње подразумева и спремност државе да реагује на сваки адекватан начин у случају да безбедност Срба у јужној покрајини буде угрожена од стране Албанаца.

Коначно, потребно је имати и спреман одговор на могућност уједињења КиМ и Албаније, одговор којим би се у балканску једначину увела и Република Српска, а можда и делови других држава. Само на овај начин, кроз дефинисање и спровођење озбиљне стратегије „замрзнутог конфликта“, може се и мора држати линија одбране. Ово се мора чинити тим пре што међународне околности нису никада, од почетка 1990. године, биле повољније за српску националну политику, о чему уосталом сведочи и процес повлачења признања сецесије Косова и Метохије.

Коначно, држање проблема Косова и Метохије у статусу „замрзнутог конфликта“ омогућава да се ради на даљем, свеукупном, јачању земље и српства – економски, инфраструктурно, војно, културно и друштвено, у смислу тежњи за постизањем консензуса о најважнијим државним и националним питањима. Јер само снажна и уређена држава може ефикасно да брани своје границе.

Извор:
ПЕЧАТ