Бранислав Нушић: Београдске кафане – срце градског живота

Један од великих и незаборавних хроничара београдског живота, Бранислав Нушић, оставио нам је поред незаборавних комедија и много других текстова који су описивали живот духовитом и бритком перу, нису промакли многи детаљи које је описао у бројним текстовима о старом Београду. Тако нам је остало и једно сведочанство о нечему по чему се Београд и данас препознаје и чиме се често хвали. Други број магазина посвећен је Београду, граду-фениксу, а Београд не би био то што јесте без својих механа, кафана, гостионица… Из недеље у недељу, све док је тема броја Београд, читајте у наставцима сјајан Нушићев опис и попис београдских кафана…

Извор: књига Бранислав Нушић: Стари Београд,
Просвета, Београд, 1984, Библиотека Баштина.

Кафане – центри у којима се одвијао живот

Ту скоро читао сам један оглас у новинама. Нека кафана, у једном предграђу Београда, која се поносно назвала “Нови век”, објављује да је “модерно преуређена” и да, сем одличног пића и тачне послуге, свако вече у њој “концертира” џаз-банд и изводи се дансинг.

“Нови век”, одиста нови век! Боље име није могла понети ова кафана у предграђу, па да обележи период прелома који наше доба преживљује. Док су монденски етаблисмани са егзотичним именима “Ексцелсиор”, “Палас”, “Луксор”, и “Сплендид” сузбили из центра наше престонице наше старе кафанице код “Жмурка”, Мецовалије” и “Дарданела”, ми смо се, стари Београђани, зар и мирили оним што нови живот и ново доба мора собом донети. Брисали су се трагови један по један; рушила се једна по једна кафана у којој смо младост провели, а често можда и младост сахранили и ми смо побожно скидали капу и шаптали резигнирано за покојником којега су крај нас пронели: “Бог да јој душу прости!” Опраштајући се тако са једним по једним трагом старога Београда у центру његовоме, ми, стари Београђани, који се налазимо у гласачким списковима осамдесетих година, повлачили смо се и сами из центра и одлазили на периферије, тамо где се повлачила традиција сузбијена бујицом новога живота.

Са нама заједно одселили су се тамо, на периферију, и они класични касапски пањеви на којима се секиром черечило печено прасе и јагње; одселиле су се и оне простране, прљаве и прегореле тепсије, у којима су се крчкале крезле и шкембићи; одселиле су се и оне чађаве кастроле, у којима су се, у црној масти, на улици, пржиле мекике и… све, све се повукло тамо, на периферију, док су остали само, као последњи трагови прошлости, ћевапчићи и ражњићи, који су не само задржали право грађанства и у центру модернизиране престонице већ су распрострли свој дражећи мирис и кроз целу Краљевину Југославију. Горе од Марибора, где је некад било мезе само мала црвена ротквица, па све доле до Ðевђелије, где је царовала као мезе пастрма од козетине; и отуд од Јадрана, где су господариле као мезе маслинке и сушене сараге, па све до тимочких страна, где се кашкаваљ мезетио уз свако пиће – загосподарили су данас ћевапчићи и постали народно мезе подједнако драго свима Србима, Хрватима и Словенцима. И као сто се некада говорило: “Где је слава ту је и Србин”, тако би се данас слободно могло рећи: “Где су ћевапчићи ту су Југословени!” Тако су ћевапчићи, пре него политика, пре но књижевност и уметност, пре но и све остале појаве, ујединили три племена једнога народа. И као што, улазећи у Мађарску, ви кроз ноздрве осећате да сте ушли у земљу гулаша; улазећи у Италију, ви тако исто морате запазити да сте ушли у земљу макарона, у Румунију у земљу краставаца и паприке, тако исто, улазећи у Југославију, ви по мирису ћевапчића можете осетити да сте ушли у кућу где живе три рођена брата: Србин, Хрват и Словенац.

Искључујући дакле ћевапчиће, чија је постојбина био некад Лесковац па су отуд преко Ниша, допрли у Београд и били некад главна карактеристика старе престонице, а сад малтене стекли интернационални карактер – сви остали мезелуци, заједно са кафаницама старога стила, са чокањчићима, џезвама за кафу, циганским оркестрима са раштимованим виолинама и подераним певачким грлима – повукли су се на периферије да се склоне испред бујице новога живота.

Па ево сад, “модерно уређен” “Нови век” и на периферији објављује да, сем одличног пића и добре послуге, у њему свако вече “концертира” џазбанд и изводи се дансинг! Нови век је дакле почео да продире и на периферију и да немилостиво разорава традиције и тамо где су оне нашле последње своје прибежиште. И неће проћи много времена па ће и тамо ишчезнути чокањи и печење с пања а зацариће се меланжи, кник-бајнови, вермути, оранжаде са сламчицом, џаз-банди и дансинзи. И тада ће се избрисати и последњи траг живота старога Београда и ишчезнуће из памћења наших онај ведри, онај патријархални живот предратне престонице, који је додуше имао много примитивнога у себи али је имао и нечега срдачнога, нечега топлога, нечега што генерације васпитава љубављу према родној груди, из којега је васпитања и поникла она велика генерација, која је обилном крвљу натопила Куманово, Једрене, Брегалницу, Цер, Добро Поље и Кајмакчалан, а расула своје кости широм бела света, од далекога истока до суморног запада.

И зар то доба што пред нашим очима изумире и, зар ту прошлост која се пред нашим очима брише, није дужан кроничар да забележи те да му, за познија поколења, за историју нашега јавнога живота, остане трага?

Знам да ће бити међу вама, читаоцима, и пакосника који ће се злурадо осмехнути те рећи: “Гле Нусића, колико га тешко заболела прошлост кафана у којима је младост провео.” Можда у мојој намери да се сетим старих београдских кафана, које изумиру заједно са животом који се развијао у њима, има нечега и од тога сентименталнога осећања али, има и нечега јачега од тога што може определити једнога хроничара да тргне из заборава старе београдске кафане. То је што су у ствари кафане наше пре рата биле једини израз нашега јавнога живота те, сетити се тих кафана значи дати драгоцен прилог тога живота у полупрошлости.

У почетку постојања нашега друштва “у доба зачетка нове државе” куће наше нису биле тако приступачне, што је трајало готово до пред крај прошлога века. Оне су, под утицајем турскога харемског живота а можда и из потребе да буду поштеђене посета турских господара, постале једна врста породичнога скровишта. Високи зидови, који су кућу одвајали од улице, скривали су за собом тих, миран и патријархалан живот, обезбеђен од спољних утицаја. Сем о слави и великим годовима – Васкрсу и Божићу – када су се спољна врата широм отварала, сав се живот у авлијама кретао између родбине и комшилука, спојенога нарочитим капиџицима, тако да се култ “комшилука” био попео на степен најближега сродства.

Сав остали живот, ван породичнога, кретао се кроз чаршију и кроз кафане. Још у доба првих дана живота наше престонице, док су још и Турци становали у вароши, ситнији су се послови свршавали на ћепенку. Ћир Николче прешао би на ћепенак код ћир-Стерије, тутнули би џезву са кафом у жар распаљен у мангалу, крај којега би чучало чираче мешајући кафу комадићем за то нарочито обрезаног штапића а чорбаџије би, подвијених ногу под собом на ћепенку, шушкале повијених леђа и ослоњених руку на колена. То би били мањи, ситнији послови.

Но већи и крупнији обављали су се још тада у хановима, где је био усредсређен сав трговачки живот. Ти ханови представљали су тада једну врсту берзе, где се усредсређивала сва и увозна и извозна трговина, где су чињени закључци и где се регулисавао и курс оне чудне мешавине монета која је тада циркулисала кроз нашу чаршију.

Кад су ханове, где се седело на асурама повијених ногу под собом, почеле да замењују кафане са столовима и клупама око њих, прешао је цео тај живот у кафане. Ту су се збирали трговци, ту занатлије, ту чиновници – ту су се вршиле куповине и продаје, ту утврђивале погодбе, ту закључивали и отплаћивали зајмови, ту мењао новац, ту куповала и продавала имања, ту се ортачило и разортачавало, ту закључивали бракови, кумства, пријатељства; ту се водила политика, ту писала писма, тужбе, жалбе и молбе властима, ту су се сретали људи и упознавали се. Уз сваки такав чин, било трговачки или лични, закључивала се каква погодба или се склопило какво пријатељство, следовао би облигатни “алвалук”, који је обичај још више везао тај свет за кафану.

Што се више развијала нова престоница, кафане су све више и више постајале центри у којима се кретао живот. Ту су се састајали људи ради споразума; ту су заказивали састанке ради посла, ту су се чак и адвокати консултирали са клијентелом, ту се заказивао састанак између проводаџије и девојачког оца, ту је дужник потписивао меницу, ортак уговор, тужилац пуномоћје и, готово сви јавни акти, изузимајући тестамента, обављали су се у кафани. Ту су друштва држала састанке; ту су политичари склапали завере и конспирације, ту је често и болесник потражио доктора да га припита за савет.

Наишао је затим партијски живот који је још више везао људе за кафане, и то до тога степена да су кафане већ биле и политички обележене. Било је кафана либералних, напредњачких и радикалних и никад, или врло ретко би приврженик једне партије залазио у кафани друге партије. Партије су у тим кафанама имале и своје клубове па често и канцеларије; ту су се држале конференције, ту зборови, ту су се збирали и дан и ноћ приврженици те расправљали своју партијску политику. А за време општинских или скупштинских избора, те кафане су постајале штабови, одакле су излетали кортеши, где су се збирали гласачи пре гласања ради инструкција, а после гласања ради очекивања извештаја о резултату. Често, приликом избора, те су кафане служиле и као амбуланте, где се доносио покоји свесни гласач разбијене главе да му се исперу ране и да се поткрепи. И не само политички већ и сав духовни живот кретао се у кафанама. Ако је требало провести какву иницијативу уметничку, књижевну или ма коју другу јавног значаја, први састанци, на којима би се измениле мисли, били су за кафанским столовима а затим, кад је те састанке требало претворити у конференције, повлачило се у оне “засебне” собе где се увек до дубоко у ноћ већало. Многа и многа иницијатива, која данас има широке замахе, никла је у тим кафанским засебним собама. “Народна одбрана” поникла је из засебне собе код “Коларца”; велики народни покрет против анексије Босне и Херцеговине, који је заталасао и целу Србију и целу Европу, поникао је из засебне собе “Позоришне кафане” где је дуго година имало своје седиште и Новинарско удружење…

За кафанским столовима оснивали су се и листови и политички и књижевни, а организовале су се и редакције; ту је многи и многи сарадник написао уводни чланак, а многи поета песму. Покојни Војислав Илић је на столу код “Дарданела” написао за Јовићев дечји лист многе песме, па и ону познату светосавску песму: “Ко то тако позно лупа?” Сем неколико богатих и скупих клубова, основаних у последње време, и данас јос кафане служе као клубови појединим организацијама. И данас се још поједине организације у кафанама састају и одржавају своје седнице. Еснафи и удружења и данас још своје славе славе у кафанама а није ретка појава да погдеко и даћу приређује у кафани. Ранија певачка друштва одржавала су чак и своје часове певања у оној засебној соби у кафани, док нису затим извојевала право да се послуже школским учионицама, а затим стекла и сопствене зграде.

Кафане су у своје време биле и радничке берзе. Свака је кафана била средиште једног еснафа или једне струке радника. У рану зору кад пођеш, наћи ћеш незапослене зидаре у тој и тој кафани, тесаче тамо, молере овамо; стаклоресце, столаре, коваче и све остале, сваког у својој кафани. И ту си ти као послодавац залазио, погађао, одабирао и водио раднике на посао. И данас још радничке организације имају своја седишта у засебним собама појединих кафана, па ћеш на спољном зиду кафанском, поред фирме, често видети и табле дотичних друштава.

Тако се ето, у прошлости, сав наш јавни живот манифестовао у кафани и кад се данас која од њих руши, односи собом читаву једну прошлост и свако такво рушење брише по једну традицију старога Београда.

Но у тим кафанама и кафаницама, и онима у центру и онима у забитим и далеким махалама, на крају града или на друмовима који воде у град, није се развијао само нас јавни живот, већ упоредо са њим и порок, који је тај живот нагризао. Многа се и многа трагедија почела а многа завршила у тим кафаницама. Колико је младих снага, које би корисно послужиле и држави и друштву, разорило своје здравље овде; многи ум, који је могао поузданом светлошћу обасјати стазе нашега напретка, замрачио се овде; колико се великих и крвљу и знојем стечених имања расточило овде; колико је срећних породица запиштало на праговима ових кафана где им је срећа утонула; колики се злочини ту, у тим забитим кафаницама, зачели и колики још и извршили.

Пре но што су се у Београду појавиле кафане у данашњем смислу, постојале су већ на периферијама или на друмовима, који воде у варош, механе. Те друмске механе и данас још постоје, само их је сад престоница, својим наглим проширењем, обухватила те су престале бити оно чему су намењене и постале варошке кафане. Такве су механе: Вулетова механа, Стефановица механа, Господарска механа, Чедићева механа, Деспотова механа итд. Оне нису можда одувек носиле ова имена, а извесно да ни данашње зграде нису оне исте из првих дана – али, оне несумњиво означавају места на којима су већ одавно биле механе.

Механе су прве установе где се осим кафе крчмило и пиће. У њима су се увраћали путници који би ходили друмом, да се одморе и поткрепе; у њих су се увраћали и сељаци који су доносили на београдску пијацу воће, сир, млеко и живеж.

Прве кафане у Београду постајале су из оних дуцанчића у којима се пекла кафа и разносила по чаршији. Међу тим дућанчићима било је, за време Турака, и пространијих са разастртим клупама около целог дућана, где су се збирале балије. У таквој кафани обично је у једном ћошку био и берберин те би ту, уз кахву, балије бријале главу док би остали водили велику и крупну политику. Једна од таквих најстаријих кафана била је “Гушанчева”, у непосредној близини градске капије. У ту кафану у прво доба нису смели нити су хтели залазити хришћани, нити се у њој служило што друго до кафа, ратлук и чесменска вода.

Прве кафанице, где се почела уз кафу точити и ракија, никле су у хришћанским деловима вароши, на Варош-капији и на Дорћолу. Оне на Дорћолу већ увелико су збрисане са лица земље те замењене новим грађевинама, а на Варош-капији још и данас постоје онакве какве су биле пре седамдесет и осамдесет година. На ономе чвору, испод Саборне цркве, у бизини старе Валожићеве књижаре и данас постоји нетакнут део старога Београда и кафанице које данас плаћају већу месечну кирију но што је њихово зидање пре осамдесет година коштало.

Бранислав Нушић

Извор:
АВАНТ АРТ МАГАЗИН