УПОКОЈИО СЕ У ГОСПОДУ ОТАЦ ДОБРИЦА ОБРАДОВИЋ

Отац Добрица Обрадовић је рођен у Старом Селу у Шумадији 9. јануара 1950 од родитеља Радише и Миланке. Основну школу завршава у родном месту, а Богословију ’’Св. Сава’’ у Београду 1965. године.

Рукоположен у Пожаревцу од стране блаженопошившег Епископа браничевског Хризостома. Примљен у клир Епархије источноамеричко-канадске 1979. године, са назначењем на парохију Св. Саве у Лондону. Уз верни народ Лондона 1988. године подиже храм Св. Саве.

У наставку следи текст који нам је стигао из дијаспоре, из Канаде од брата Јанка Бојића.

Иво Андрић једном рече: „И тако дођу времена када будала проговори, паметан занеми а фукара се обогати.“ Неки су верзију ове епохалне изреке преведену на енглески добили. У Андрићево време фукара и будала је било много мање него данас. Нешто ме је дубоко у души такао одлазак у вечност мог дугогодишњег пријатеља свештеника Добрице Обрадовића, у чију сам одбрану доста уложио. Напали су га управо они којих се Андрић дотакао у његовој изреци. Па кога интересује више нека прочита моју посвету овоме орачу на њиви Господњој. Кључеви од једне тамнице у којој је дуго година била затамничена једна честита и поштена душа су допали у друге руке данас, па се тамница почела да отвара. Моја осећања према нашем Добрици изнео сам у осврту из прилога.

Губитак Пријатеља

Наш Добрица Или Наш Добричина

Сваки растанак је тежак и тужан, а онај вечни је некако најтежи и најтужнији. До сада у животу сам имао доста растанака, тих вечних. И у зависности од блискости са оним са којим сам се растајао и осећања изазвана у мени су различита. Имао сам губитке родбине и пријатеља. Некако ми се чини да је губитак пријатеља изузетно специфичан, специфично тежак, и доста необичан јел, што се пријатељу некада можете поверити, то чак никоме па и најближем сроднику не можете. Исто, од добрих, искрених пријатеља се може много научити.

Ево ме данас поред одра једног мог драгог, доброг и великог пријатеља. Ретко сличног било коме другоме пријатељу. Свашта, овај пријатељ није обичан он је духовник па је зато и духовни пријатељ, такви пријатељи су реткост и зато су и необични. Речено је да када човек Богу на исповест крене, или другим речима када у вечност крене, он са собом носи скрштене руке беле, а иза себе оставља дела своја. Шта то значи? Једноставно, када и управо кренемо у тај вечни понор иза нас остаје оно што смо у животу урадили, постигли и остварили, остају дела наша по којима ће нас поколења памтити. Неки оставе добра дела, неки лоша, а неки помешана добра и лоша дела. Наш Добрица је заиста оставио само добра дела. И зато ја бих само о тим добрим његовим делима. Да их побројим сва требало би ми километар хартије, и неколико килограма мастила, па ћу зато само укратко, у најкраћим могућим цртама.

Био је он добар човек и велики херој. Ех, рећи ће неко немој да претерујеш. Не ја не претерујем. Треба се присетити када је Добрица кренуо свештеничким путем. Било је то у она времена када су свештеницима секли главе. Било је то у времена када неки Темпо из Црне Горе кога је његов брат професор Цетињске Богословије о свом трошку послао у Париз да се школује да би му овај касније дошао главе. Било је то у она времена када поп Зечевић улази у Митровачки казамат и пита  онако простачки начелника, да ли овде има попова? На позитиван одговор, па да је и његов старији брат ту, он му каже: „Гледај да их што више изгладњаваш.“ Било је то у она времена када је једна мала група одпадника од вере и традиције, присвојила квази-теорије два хомосексуалца за научна назови-дела па искористила присуство окупатора да изазове братоубилачки рат изврши преврат и на силу наметне своју владавину. Било је то у она времена када су ти фанатици једном шлосеру окачили маршалске еполете и прогласили га за божанство овоземаљско. Било је то у оно време када је шиканирање и напад на хришћане попримио размере као у доба Деоклециана. Тешко је тада било бити и обичан Хришћанин, а некамо ли свештеник. А ето младић из околине Смедерева, тих, шаљивџина, скроман и смеран, узе крст свој и крену на своју Голготу. И у том добу изучи богословију и постаде свештеник.

А онда се у осамдесетим годинама прошлог века нађе у једној малобројној заједници српској овде у Лондону, малобројној али предузимљивој и прегалачкој. Не знам да ли данас има овде преживелих из тог доба да посведоче истинитост овога о чему пишем. И тако крену они да граде богомољу. Отац Добрица схвати да ако од те мале заједнице узима за плату и друге бенефиције, неће остати много за изградњу храма па се лати посла и то богами тешког фабричког посла у оближњој Фордовој фабрици. Плату свештеничку је остављао као добровољни прилог и још на то надодавао како би се црква саградила. Причали су ми да би дошао с посла па ухватио колица или било шта да помогне како би се храм што пре изградио. Причали су ми да би се повремено измакао и неким омиљеним погледом се уздигао према небеским висинама просто кључајући од радости видевши како се подвиг у дело претвара. По причама личио је он на Стевана Немању у време градње Студенице, управо онако како је Свети Сава описао свог оца: „О браћо о свети оци да га је било погледати како се беше устремио небеским висинама… Тако се ово у захвалност њему пусто ловиште зверова претвори у ову светињу нашу.“ Размислимо, па се запитајмо, зар према описима очевидаца овдашњих, нешто слично овде, и ово место некада станиште зверова, на коме се данас уздиже овај велелепни храм није настало из сличних осећања? Зар ово, без било чега другог, није дело по коме свештеника Добрицу треба упамтити и сва му признања одати?

А уз то, уз тај тежак фабрички и подвижнички рад радио је он без икаквих проблема на његовом свештеничком мисионарском путу, венчавао, крштавао, исповедао, обилазио болесне, вршио опела. Али што рече једном епископ блаженопочивши Николај: „Бога као и великог човека нападају ниски и ништавни јер, што је човек већи и угледнији за њим се распредају лоше приче, око њега дижу велику прашину а он на све то одолева и увек их победи.“

За дивно чудо шлосер-марашал породио је и шлосер попове и владике. Пристигао сам овде у Лондон средином деведесетих прошлог века, и спријатељио се брзо са Добрицом, тихим кротким и стрпљивим свештеником. Било је то баш онда када је шлосер-владика са неколико његових назови-свештеника започео хајку против њега, тако да сам сведок, очевидац те бесомучне хајке.

Због чега и зашто ови ништавни нападоше подвижника и прегаоца? Такорећи због ничега, већ као оно у деоби Јакшића, због болесне психе и болесне љубоморе, из личних, а не општих интереса. Истрајаше ти болесни умови јер, код њих ни рационалност Анђелије која по наредби супруга не хтеде отровати девера, него га на разум придоби, те када Дмитар пристиже из лова и на питање: „Јеси ли ми брата отровала? – она му одговара: „Ја ти нисам брата отровала него сам те са њим измирила.“ Али то је могло да се деси у време и код људи код којих је разум надвладао и потиснуо опаку љубомору, болест тако-рећи неизлечиву. Било је и у ово друго  време те хајке против свештеника Добрице неких памети као што је била памет љубе Анђелије. Све је било узалуд. На моје питање: „Зашто прогоните оца Добрицу?“ Поп Василије Томић ми каже: „Знаш како, он ти ради тамо у тој фабрици он међу нама више личи на унијског радника а не на свештеника.“ Да ли је како га војвода Момчило Ђујић назва овај шупљоглави поп у опште размислио шта је мени тада рекао? И како сам ја то све схватио и прихватио? Каква памет, какво лицемерје, какви људи оболелог ума. Они не поседују братску љубав и осећања, овакви, ако Анђелија девера не отрује, онда они брату секу главу.

И ту хајку отац Добрица дочека и смирено као велики добричина са тугом у души, а са весељем и осмехом на лицу преброди. Као и Немања он своју суревњиву браћу не осуди него их добротом и трпељивошћу надвиси и победи. Треба ли на ово још нешто додати? Чудна су ово времена, када нерадним шлосерима додељују ордења, и над њиховим гробницама држе страже, а преданим и радним подвижницама додељују казне. Те зато и због тога кажем по други пут, Отац Добрица је био велики човек, велика добричина, прави херој. А хероји они не умиру они једноставно избледе. Срећан ти пут у вечност драги мој пријатељу и почивај у миру!

У Лондону, Онтарио, Канада, децембра 16-ог 2019.

М. Бојић