(Не)уставност буџета Војводине?

Пред сваку Нову годину, у време усвајања буџета Војводине, аутономашким струјама у Новом Саду заори се хорска песма како је Војводина опет преварена. Јер, поново буџет АП Војводине није достигао висину коју је устав Србије прописанио – 7% од висине републичког буџета.

Све важне функције се и у Војводини финансирају из буџета Србије

Обично се потегне и тврдња да је и 7% премало пошто становништво Војводине чини око 27% укупног у Србији, док 35% до 37% бруто националног дохотка у Србији долази из Војводине. Да ли се овде ради о обичном незнању или политичком подметању није јасно. Нема сумње да би 7% било мало за Војводину када би то биле једине паре које се из целог фискалног система Србије одвајају за финансирање државних, економских и социјалних функција корисних Војводини. Али, то свакако није тачно, јер се разноврсне и финансијски захтевне потребе Војводине и њених грађана финансирају са републичког нивоа (буџета и фондова социјалног осигурања) далеко изнад ових 7%. Тако буџет Републике Србије покрива све класичне државне функције које су корисне и Војводини (државна администрација, одбрана, полиција, дипломатија), затим економске функције (аграрни буџет, субвенције привреди, велике инфраструктурне пројекте итд), па културу, науку и сличне делатности од општег интереса, пензије (по половину обезбеђују републички буџет и ПИО фонд), социјалну заштиту (сиротиња, дечији додаци), највећи део просвете (делом кроз трансфере буџету АПВ), здравствену заштиту (из републичког фонда здравства) и слично. У ствари, све што је важно и скупо и у Војводини се финансира из републичких средстава. Дакле, неистина је да од свег новца кога држава Србија прикупи Војводина „добија“ само 7% или мање, јер и приличан део осталих средстава из републичих извора директно или индиректно користи Војводини и Војвођанима. Једина превара која се овде види је од стране аутономаша, који обмањује јавност.

Шта каже устав

Озбиљнији људи у Војводини знају да разликују надлежности буџета Србије и АПВ.  Али, проблем са некима од њих је што верују и тврде да је Република формално обавезна да обезбеди Покрајини тих 7%, односно суму трансфера из републичког буџета која би била довољна да доведе покрајински буџет на 7% републичког. А то једноставно није истина. Наиме, Устав Републике Србије из 2006. године каже (чл. 184):

„Буџет Аутономне Покрајине Војводине износи најмање 7% у односу на буџет Републике Србије, с тим што се три седмине од буџета Аутономне Покрајине Војводине користи за финансирање капиталних расхода“.

 Другим речима, устав овом одредбом одређује најмању висину буџета АПВ, али не и начин његовог финансирања. Устав нигде не прописује обавезу Републике да обазбеди Војводини недостајућа стредства. О финансирању се у истом члану устава каже:

„Аутономна покрајина има изворне приходе којима финансира своје надлежности. Врсте и висина изворних прихода аутономних покрајина одређују се законом. Законом се одређује учешће аутономних покрајина у делу прихода Републике Србије“.

Значи, АПВ има уставно право и обавезу да донесе буџет који износи најмање 7% у односу на републички, али истовремено мора и да се побрине за обезбеђење потребних средстава за покриће тог буџета. Нико, дакле, покрајинским властима не брани да утврде и већи буџет, да он буде и осам или десет одсто висине републичког буџета, с тим што онда морају да воде рачуна о томе како ће намаћи паре за то. Мора се признати да Војводини не би било лако  да то изведе. Она има извесне сопствене изворе, као што су од покрајинских органа и организација, накнаде за воде, шуме и бројне друге сличне, од којих се приходи деле између Републике и Покрајине, затим административне таксе и казне. Уз донације и приходе од продаје имовине, у њен буџет се слива и део прихода од пореза на зараде и део прихода пореза на добит који се наплате на територији Војводине. Чињеница је да већи део прихода покрајинског буџета чине трансфери из буџета Србије, па је очигледно да је на рачун Републике најлакше постићи тих 7%. Може се дискутовати да ли постоји морална обавеза Републике да помогне Покрајини, али уставна и законска обавеза, верујем, не постоје.

Уколико постоји мањак у покрајинској каси у односу на прописаних 7%, могуће је предузети неколико акција: (1) боља наплата покрајинских прихода, (2) задужење Покрајине на финансијском тржишту или код банака, као што се Република Србија задуживала за свој буџет, (3) продаја, односно приватизација покрајинске  реалне имовине, (4) апеловање на општине и градове да из својих буџета помогну покрајини и слично.

Политичке нагодбе

Уставно решење о најмање 7% је лоше, јер не постоји ваљан разлог да се уставом одређује однос висина двају независних буџета. Уколико би чак тај однос у једном тренутку био добро подешен, већ сутра би могла промена надлежности (које се одређују законом) или разлога економске политике довести до потребе да се тај однос промени. Ово решење је настало као резултат политичких нагодби током рада на уставу из 2006. године, а не ради стварне потребе да се уреди овај однос, нити подела надлежности између АПВ и Републике налаже такав однос.

Да је одредба о 7% бесмислена јасно показује данашњи буџет Војводине: највећи његов део чине ставке које представљају финансирање државних надлежности у покрајини, а новцем из републичког буџета: плате просветних радника, дотације локалној самоуправи, инфраструктурни пројекти… На тај начин се уставна одредба о 7% макар делимично задовољава претварањем покрајинског буџета у „проточни бојлер“ за трансфер новца из републичког буџета крајњим корисницима у Војводини углавном на име републичких надлежности. Такво практично фиктивно посредовање буџета АПВ нема смисла. АПВ данас не поседује надлежности које би разумно конзумирале покрајински буџет у висини 7% републичког буџета, а ни њени приходи (сопствени, пренети и учешће у републичким) не омогућавају достизање овог процента.

Нема сумње да би Устав Србије требало променити искључивањем ове одредбе.

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ