Затруднела сам као тинејџерка – и све је испало боље него што је ико очекивао

Синоћ сам седела на плажи и посматрала децу како се играју у песку с браћом и сестрама од тетке, док је у позадини сунце полако залазило. Тог дана сам радила 12 сати и потом некако успела да одспавам само неколико сати, након чега сам морала да сачекам децу после школе и одведем их на плажу будући да те ноћи нисам радила. Уживала сам у том тренутку и размишљала о томе колико сам захвална за све што имам у животу.

Међутим, да сам у једном тренутку донела другачију одлуку, и мој живот би данас био сасвим другачији. Све оно дивно у мом животу, чему се толико радујем, замало је могло да не постоји. Да сам кренула путем за који се људи најчешће одлучују, можда би неке ствари биле лакше, али мене уопште не занима какав би ми био живот у ком не би било оваквог призора који сам у том тренутку видела испред себе.

Пут који ме је довео до тог прелепог призора – моје породице која се игра на плажи уз залазак сунца – почео је сасвим неочекивано када сам петнаест година пре тога затруднела као тинејџерка.

Сазнала сам да сам трудна с 19 година, када сам била друга година на колеџу. Још нисам била одабрала чиме желим да се бавим. Ишла сам на часове и учила и трудила се да се будем одрасла особа која граби ка свом циљу, међутим углавном сам се понашала као неодговорна тинејџерка. Мало је рећи да сам се ужаснула кад сам видела позитиван тест за трудноћу.

Нисам хтела да учествујем у ономе што ми се дешавало. Једва сам успевала да оперем свој веш и да не касним на предавање – није било говора о томе да гајим дете. С момком сам била у вези тек неколико месеци. Разуме се да никад нисмо причали о деци. Он чак и није био неко с ким бих желела да будем до краја живота, а и он је исто мислио о мени. Наравно, намеравала сам да једног дана имам децу, али сам планирала да тај дан дође тек за још много година. Желела сам да путујем, да живим у граду и да се бавим уметношћу у слободно време. Кад буде дошло време да се скрасим, хтела сам да се удам за некога сличног себи. Заједно бисмо пловили реком живота, гајили двоје деце и све би било сјајно.

Но, река мог живота наједном је била пуна брзака.

Кроз читаву трудноћу имала сам утисак да сам протерана у други круг пакла. Мој тадашњи момак је признао да уопште не жели да има децу, али је рекао да би био спреман да ми помогне да гајим дете, ако то желим. Потичем из конзервативне, религиозне породице у којој је нечувено да затрудниш пре брака. Мада у то време ја лично нисам била ни конзервативна, ни религиозна, нисам могла да поднесем помисао да ћу тако осрамотити породицу. Имала сам утисак као да сам им пљунула у лице.

Није било говора да се обратим пријатељима за помоћ. Иако је велика већина вршњака у школи такође имала секс, по њиховим реакцијама када су сазнали да сам трудна човек би закључио да сам у манастиру. Сви пријатељи осим две другарице одмах су се дистанцирали од мене. Испоставило се да кад затрудниш добијаш статус друштвено непожељне особе. Вест о мојој трудноћи пронела се невероватном брзином – куд год бих се затекла у кампусу, дочекивали су ме презирни, подругљиви погледи.

Време за тешке одлуке

Нисам могла да смислим ниједан добар исход такве ситуације. Нисам хтела да абортирам, тако да је та могућност отпала. Остале су ми три једнако непожељне опције: прва, да сама гајим бебу, друга, да живим с момком и да заједно гајимо бебу и трећа (и вероватно најбоља могућност), да дам бебу на усвајање.

Знала сам да треба да изаберем трећу опцију (и дан-данас верујем да је усвајање нешто дивно и подржавам све који се одлуче на то), али кад је дошао тренутак, једноставно нисам имала снаге за то. Довољно добро сам познавала себе и знала сам да ћу у будућности бити емотивно растројена због тога. И тако је и та опција отпала.

Све се свело на две опције. Премда сам знала да једнога дана, кад би дошао тренутак за то, вероватно не бих изабрала тадашњег момка за животног сапутника, морам сам да признам себи да ми је ипак значио много више него што сам очекивала. А и њему је до мене било стало много више него што је до тада мислио и био је спреман да се обавеже на дуге стазе. И тако је превагнула опција број два. Напустила сам колеџ, удала се и почела да се понашам као одрасла особа, уместо да се правим, као до тада. Породица ме се није одрекла, као што сам раније страховала. Били су запрепашћени и затечени, али су остали уз мене.

Неочекивани благослов

Све се то десило пре 15 година. Након првог детета, муж и ја добили смо још троје деце. У 22. години вратила сам се на колеџ и полагала испите један по један док сам истовремено гајила децу. До 31. године добила сам диплому и ступила на тржиште рада. Моја прича показује да сам и ја једна од оних што су прво родиле децу, па онда изградиле каријеру. Могу само да додам да нисам планирала да буде тако.

Веома сам блиска с мојим родитељима и сестрама и они су ме увек подржавали. Да бисмо издржавали породицу, муж и ја радимо много више него што бисмо можда желели, али још давно смо схватили да – премда се и даље волимо – тајна доброг брака није у љубави, већ у напорном раду. Испоставило се да је то тајна и скоро свега другог у животу што вреди имати.

Сад се са осмехом сећам како сам некада маштала да се удам за некога ко би био „сличан мени” – за некога с ким бих пловила кроз живот. Разуме се да смо и ми имали искушења, понекад и превише, али на крају крајева никога другог не бих желела крај себе осим њега. Да је било другачије, ја не бих научила ништа о себи као жени, супрузи, мајци. Не бих научила које су ми јаче стране, нити бих схватила да сам много интелигентнија и одлучнија него што сам тада мислила.

Да се ово није десило, ја бих наставила да кроз живот увек бирам лакши пут.

Како сам све то преживела? Имала сам подршку мужа (што многе маме-тинејџерке немају), подршку моје породице и подршку мужевљевих. Касније сам стекла и много дивних пријатеља. Сад кад је све прошло, слагала бих ако бих прећутала да заиста мислим да ми је Господ дао снагу да кроз све то прођем.

Да ли предлажем свима да затрудне као тинејџерке? Нипошто! Али исто тако не бих препоручила тинејџерима ни да раде много тога што сам ја (неодговорно) радила у њиховом узрасту.

Подаци говоре да се тинејџерске трудноће преклапају с другим подбацивањима у животу, укључујући и напуштање школе и много већа финансијска искушења, што је и код мене био случај. Али ја спадам у мањи број оних које су успеле упркос неповољним изгледима, и то због тога што смо муж и ја господари своје судбине. Није пука случајност то што смо успели. Успели смо зато што смо изабрали да тако буде. Осећам да треба да испричам своју причу макар само због тога да подсетим све који се суоче с неочекиваном трудноћом (или другим непредвиђеним тешкоћама) да без обзира на то како се осећамо у том тренутку, наш живот не мора тада и да се заврши.

Ни дан-данас моја ћерка не зна како је дошла на свет, нити зна да је она извор из ког црпим снагу. Она не зна да ја њу учим да буде интелигентна, јака и способна због тога што је управо она мене научила тим истим стварима.

Да закључим: не, мој живот се није окончао када сам затруднела са 19. година. На много различитих начина он је тек тада почео.

Аутор: Хедер Скот

Превод за pravoslavniroditelj.org: Марија Стајић

Извор: Православни родитељ