Каква треба да буде православна породица?

Каква треба да буде православна породица?

Данас се у неким породицама муж сматра за неприкосновени ауторитет, у другима супружници граде односе на основу равноправности мишљења. Више пута сам добијао питање: које устројство породице више одговара православљу? Сматра се да Црква признаје искључиво патријархални тип породичних односа будући да је апостол Павле писао о поглаварству мужа у односу на жену (1 Кор. 11:3). Но, овде имамо два „али.”

Као прво, у Римском царству жена није била економски и социјално независна. Она је увек остајала у оквиру породице, као нечија кћи, сестра, жена, мајка. Удовице су биле обесправљене и незаштићене. Напомена о томе да је потребно помагати удовицама стоји и у Јеванђељу, у Делима апостолским, као и код Светих отаца. Али нигде не пише да треба помагати удовцима, зато што је удовац могао сам да се издржава, а удовица није.

Из разлога потпуне самосталности мушкараца у зору хришћанске ере апостол се прво обраћа мужевима, дајући њима одговорност за хришћанску породицу. Свети Теофан Затворник такође истиче да „Апостол Павле већу одговорност даје мужевима”. Притом апостол наставља да изражава тако искрену бригу за жену, као за сопствено тело (Еф. 5:28).

Потребно је нагласити да је хришћанство из основа променило однос према жени и утврдило равноправност полова. „Нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један (човјек) у Христу Исусу”, (Гал. 3:28) пише апостол Павле. Тако је и учење о породици постало револуционарно, јер је апостол спојио мушко поглаварство не са потчињавањем друге личности, већ са самопожртвовањем. Као Христос који је принео Себе на жртву за обнову човечанства – Своју Цркву, тако и глава породице жртвује сопствени его из љубави према жени.

Апостол подиже породичне односе на ту висину о којој пише у другој посланици, откривајући њена својства: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи” (1 Кор. 13:4–6). Жена, са своје стране, одбацује егоистичне захтеве из бојазни да не разруши ту љубав.

На овај начин, у поглаварству мужа и послушању жене у истом степену за сваког супружника пројављује се самоодрицање, одрицање од самољубља и других погубних одлика личности. Из тога произлази да је православна породица пут духовног усавршавања супружника, које их обједињује у Христу. Који тип породице више одговара том идеалу?

У патријархалној породици муж задаје тон породичним односима, заснивајући их на хришћанским основама. Ако се супруг односи ка браку потрошачки, нарушава јеванђељске принципе, онда је неправедно тражити од жене беспоговорну послушност. Иначе, апостолске речи могу довести до апсурда: до тога да признамо да је жена обавезна да се потчињава мужу, а да он није дужан да је воли и да брине о њој.

Тим поводом је између два света оца у IV веку избио спор. Свети Василије Велики је у једном од Канона забележио једну праксу која је постојала у то време, на основу које је разлог за развод могла да буде превара жене, али не и мужа. Свети Григорије Богослов, који је умногоме био испред свог времена, успротивио се томе, рекавши да такви закони и традиција одражавају привилегије мушкараца који су их установили.

Са хришћанске тачке гледања, породично право би требало да важи једнако за оба супружника. Разуме се, обоје су дужни да буду верни једно другом и одговорност супружника за брак би требало да је равноправна. Друго је питање то што у то време, када су се светитељи расправљали, ако би муж одбацио жену, он није сносио економске последице. А жени, која би оставила свог неверног супруга, било је далеко теже да живи самостално, поготову с децом.

Сада су услови другачији. Жене су самосталне, имају једнака уставна права као и мушкарци. Жене су у потпуности способне да конкуришу мушкарцима у разним сферама живота: друштвеној, економској, политичкој. Али остаје духовна сфера, за коју је, као и раније, неопходна хармонија јеванђељске љубави.

Могуће је назвати љубављу и оно што јој је дијаметрално супротно, шутнути штене и рећи: „Ја сам то учинио из љубави”. Али није ствар у речима, већ у реалности. Уколико муж испољава квалитете о којима говори апостол Павле (1 Кор. 13:4–7), то значи да у њему дејствује љубав. У том случају жени неће бити проблем да се сагласи с мишљењем мужа, и њено послушање биће природно.

Постоји још једно „али”. Жена не мора да слуша чак ни мужа уколико је он гура у грех или захтева да се одрекне вере. На пример, жена чује следеће: „Дај ми да будем слободан у животу. Опусти се мало, ми смо савремени људи”. У том случају слепо повиновање жене очигледно ће повредити њену душу. Супружници треба да имају такво расуђивање какво имају монаси у духовном животу. Управо због тога је пожељно да супружници имају истог духовника с којим би се саветовали. И ради разговора с духовником не треба само ићи у храм, него и позивати га код себе кући. У домаћем окружењу његове речи ће више подстицати оснаживање унутрашњег јединства породице, и он сам ће боље разумети текуће проблеме у односима.

Дуготрајан породични живот не одржава се у страсним осећањима која се временом губе, нити у хладном прорачуну, који претвара живог човека у инструмент којим се достиже неки циљ. Права љубав рађа потребу да се одрекнемо својих интереса ради добра другога, да се ослободимо тих „храпавости” свога карактера, које рањавају љубљеног човека.

На који начин се достиже одрицање супружника од егоизма – да ли на основу патријархалног поглаварства мужа или на основу узајамне сагласности – то уопште није важно. Битно је да сви чланови породице узрастају у Христу кроз јединство у јеванђељској љубави. Управо та стремљења треба да се поставе као основа односа мушкараца и жена који желе да устроје православну породицу.

 

 

Аутор: Митрополит Калушки и Боровски Климент

Превод за pravoslavniroditelj.org: Александра Ђерић

Извор: Какой должна быть православная семья?

Извор: Православни родитељ