Породица Радеч из Дрвара у Вучитрну годинама истерује правду око имања које им је заузео Албанац

Узурпатор Сабит Мачкала је по уласку у посед браће Радеч дао имовину у закуп и сада убира кирију. Радечи упорни, али годинама чекају правду

После протеривања српског становништва јуна месеца 1999. са Косова и Метохије и доласком међународних мировних снага у Јужну српску покрајину, на овом простору настао је хаос. Ако говоримо о имовинским односима, суштина је да је имовина Срба опљачкана, куће порушене или запаљене, а сву осталу имовину узурпирали су Албанаца уз прећутну сагласност Мировних снага западне алијансе. После неколико година од рата на Косову и Метоји међународне организације су формирале своје центре по Србији са циљем да пруже правну и другу помоћ расељеним лицима са Косова и Метохије. Њихове услуге биле су бесплатне. Велики број Срба је тада пријавио шта им је све остало на Косову и Метохији. Тако је урадила и породица Радеч из села Дрвара у општини Вучитрн.

Браћа Душан, Миливоје Саво и Бранко Радеч којима је у селу Дрвару у општини Вучитрн остала велика имовина (две куће са окућницама, хектар обрадиве земље, шума…) писали су тужбу уз помоћ адвокатског тима међународних стручњака против општине Вучитрн и привремених институција Косова ради надокнаде штете. Радечи су тужбу поднели маја 2004. године.

Један од браће, Бранко Радеч, који живи у Београду, испричао нам је неизвесну судбину њиховог предмета у вези обештећења по основу имовине која им је остала у Дрвару, и о лицемерју приштинских власти и Одељења правде Унмик-а. Бранко Радеч је о завичају и селу Дрвару, као и о имовинско-правим односима, судству и владавини права по доласку мировних снага на КиМ детаљно писао у недавно објављеној књизи „Дрваре на Космету и Радечи од 14. века“ у издању Културно –просветне заједнице Србије. На имању у Дрвару су све до прогона 1999. живели његова мајка Славијанка Цана Радеч са сином Душаном и његовом породицом.

Србима безбедност нико не гарантује

– Као и највећи број Срба који су протерани са КиМ и наша породица је поднела тужбу ради надокнаде штете услед уништене и узурпиране имовине која нам је остала у Дрвару у Вучитрну. Али општински суд у Вучитрну је донео решење да се тужба одбија јер, наводно, нисмо платили судсаку таксу. Они су то обавештење објавили на зиду општинског суда у Вучитрну, мада су имали нашу адресу . Напомињем, међутим, да је у то време као и данас у тој регији, у општини Вучитрн Србима небезбедно кретање тако да Срби слабо одлазе да обиђу своја имања или да обаве неки административни посао. Тако се ни ова преписка са судовима није обављала домаћим ПТТ саобраћајем већ посредством међународних организација. Србима је био онемогућен приступ суду. А образложење за то због чега тужба није решена у нашу корист је лицемерно, јер је постојала могућност да се предмет реши и без уплате таксе. То се касније потврдило решавањем сличног предмета наше комшинице, каже Бранко Радеч.

После добијања решења од општинског суда у Вучитрну браћа Радеч су уз помоћ правног тима организације ХАБИТАТ уложила жалбу Апелационом суду у Приштини који доноси решење да је жалба тужиоца неоснована и потврђује решење општинсог суда. Радечи затим подносе жалбу Уставном суду у Приштини новембра 2013. године , јер су до тада предмети Срба били замрзнути. Уставни суд у Приштини је тражио сву документацију од браће Радеч, коју су они поново доставили. Мећутим и Уставни суд у Приштини на чијем челу је тада био др Енвер Хасани, одбија жалбу уз образложење да није надлежан за решавање грешака нижих судова. – А што су нам онда поново тражили сву документацију, пита се Бранко Радеч.

Дуалитет судских и административних одлука

Важно је напоменути да се и код овог предмета као и свих других ради о политичким процесима што, како наводи наш саговорник, доказује и циркуларно писмо Томаса Ј. Монхана, директора Одељења правде УНМИК-а упућено председницима судова на Косову, од 26. Августа 2004. године у којем се моли да се не заказују рочишта по тужбама за надокнаду штете где су тужиоци српске националности. Поступањем судова у „републици Косово“ дошло је до кршења права на уживање личне имовине и права на сигурност, јер постоји дуалитет судских и административних одлука.

Овај случај је разматран и на једном међународном скупу који је 2014. орагнизовао Институт за упоредно право из Београда, после којег је објављена и књига „Стварни правни живот“ у којој је мр Милица В. Матијевић дала свој прилог из судске праксе. Она је изнела пример Бранка Радеча у борби за породичну имовину у Вучитрну и навела праву слику косовког „правосуђа“.

У поседу породице Радеч, наводи наш саговорник, сада је Сабит Мачкала, који се позива на то да је он на њиви свога деде која им је колонизацијом одузета. – Мој деда је то имање легално купио каже Бранко Радеч. Међутим, како сазнају Радечи, Мачкала је дао у закуп цело имање и убира кирију. Радечи и даље чекају правду!?

У Дрвару од рата 1999. више нема Срба, а било је то мешовито село настањено и Србима и Албанцима. Дрваре више и није село јер су свим Албанцима саграђене куће. Дрваре је сада албанско насеље, непрепознатљиво у односу на ранију сеоску насеобину. А Срби расељени куд који!? Србима су право и правда тешко доступни.

Када су Срби у питању овако ствари стоје: „Резултати истраживања указују на то да су судски поступци започети у мање од трећине анализираних случајева и да је неупоредиво мањи број ових поступака правноснажно окончан. Ни у једном од пресуђених предмета суд није усвојио тужиочев захтев за надокнаду штете. Право на реституцију имовине изгубљене током сукоба уређено је бројиним међународним документима и представља „conditio sine qua non“ за повратак рaсељених лица. Али ни 15 година (анализа је из 2014.) после сукоба остварење права на Косову није омогућено, каже се у резимеу анализе „Судски поступци по жалбама за надокнаду штете настале услед масовног уништавања стамбене имовине након престанка оружаних сукоба на Косову и Метохији“.

Аутор: Славица Ђукић
Извор: Јединство