Писмо из Одесе или наставак „руске зиме“

Аутор: Александар Молдановски

„Руској зими“ која је у Одеси почела другог маја 2014. се не назире крај. Агресивна русофобија и наметнута украјинизација се настављају

Ако се догађаји из пролећа 2014. у низу градова на југоистоку Украјине називају „руским пролећем“, онда се после другог маја исте године у Одеси може говорити о почетку „зиме“. Након трагичног убиства цивила у Дому синдиката (42, а убијено је укупно 46 људи; више од 300 је рањено), кршењем елементарних слобода већине грађана  индуковано је протеривање „руске компоненте“ из јавног живота града (али и у држави, у целини).

Са једне стране, државна машинерија Украјине стварала је привид да ничега руског унутар земље нема: сви Руси живе у Русији или, у екстремним случајевима на југоистоку, у ДНР или ЛНР, на Криму. А са друге стране (и то је важно!), десничарске радикалне групе континуирано застрашују и спречавају било какву манифестацију „руског карактера“. На основу „тихог компромиса“ ових вектора, створен је нови друштвени споразум унутар Украјине: свака манифестација руског за носиоце ове активности значи потпуну маргинализацију. „Украјинцима све! За Русе – закон!“

ИСТИСКИВАЊЕ „РУСКЕ КОМПОНЕНТЕ“
Спровођење оваквог програма конкретне русофобије довела је до јаких метастаза у свим областима живота. Од „шаљивог“ слогана „Ко не скаче, он је москаљ!“ често узвикиваног на Мајдану, дошло се до отворених убистава држављана руске националности. И то не само на ратом захваћеном истоку земље, већ и у срцу Украјине (присетимо се циничног убиства украјинског писца и историчара Олеса Бузине). Током двогодишњег периода од 2014. до 2016. у свим регионима постављени су билборди којима се тражи да грађани информишу СБУ (Служба безбедности Украјине) о непоузданим комшијама и колегама склоним „кућном сепаратизму“. Повод за пријављивање је „љубав према Русији, руском свету“ (иначе се таква оптужба може применити против половине грађана). Било је могуће да се школска олимпијада одржи на јапанском, језику на којем у Украјини говори не више од стотину људи; али је било веома компликовано одржати слично такмичење на руском језику, о руској књижевности, иако је он матерњи за најмање 10 милиона грађана.

Истискивање „руске компоненте“ из средњег и високог образовања одигравало се нередовним активностима, али није престало, оно траје. У пракси, та политика се сакривала иза „активиста“: „огорчени грађани“ су вршили притисак на предаваче, учитеље и професоре, „производили“ хистеричне скандале, присиљавали школске или универзитетске управе на доношење „исправних одлука“. За последњих пет и по година таквих случајева у Одеској области је на десетине, стотине… Подразумева се: формално, таквих ствари нема, само се људи опредељују „по својој слободној вољи“…

Оправдаване ратом против Русије (који, успут да се напомене, никада није проглашен), све активности разних бирократа и „свесних грађана“ усмерене су ка истискивању руског језика из образовања, медија и јавног живота. Рус се доживљава као симбол „агресије“ и, самим тим, руски језик је средство „агресије“; говорити руски у свакодневним дијалозима значи могућност допадања у непријатне ситуације. Захтеви конобарици или продавачици које само раде свој посао да се обраћају искључиво на украјинском језику уопште нису смешни. То доводи до повећања међусобне ксенофобије у друштву: што више позива на језички тоталитаризам, то се више изражава протест.

У тим околностима, језивом и наметљивом украјинизацијом, региони и градови руског језика осећају безнађе. Неки су због тог безнађа отишли у рат, други напуштају земљу… Они који нису спаковали торбе, који се нису преселили било где, осећају да живе у окупацији. Једини приступачни облик протеста је тиха саботажа, што је видљиво на улицама, пијацама и јавном превозу. Зато је украјинска политика, и поред свега, суочена са упорним коришћењем руског језика у свакодневној комуникацији. Због тога се јављају две контрадикторности у оценама стања у Одеси: „Одеса је бастион сепаратизма!“ и „Како уопште говорити о језичкој дискриминацији када се руски чује свуда!?“

Бројни посетиоци покушавају да не примете да, под спољашњом смиреношћу и поштапајући се хумором – огорченост постепено расте! Наравно, она је у својој суштини другачија: неко је носталгичан за царевином, неко за просперитетним совјетским временима, неко за изгубљеним могућностима… Такве еклектичне тежње, очигледно, нису омогућиле да се реализује одески сценарио „Руског пролећа. Негде су одржани референдуми, негде су заузимане административне зграде… А становници Одесе скупљали су снагу и демонстрирали. Све акције „анти-Маајдана“ или „Куликовског поља“ имале су карактер већинске заступљености, њих су већински подржавали грађани Одесе, у њима су учествовали. Нико није веровао да ће се тако дрско кренути на Одесу и њене грађане … Та несмотреност и безобзирност, вера у праведност, постали су крвава замка 2. маја 2014. године…

Током пет и по година становници Одесе лишени су публицитета, присуства у украјинској јавности. Ових стотине хиљада грађана проглашени су „илегалцима“: представља се да они говоре било који, али не руски језик; воле било коју државу, али не и Русију … Сваки помен руског у Одеси, а руско је на многе начине град учинило оним што јесте – великом луком, индустријским центром и културним престоницом – сада је забрањено. То се најјасније илуструје 24. маја сваке године. На дан Светог Ћирила и Методија градом се вијоре заставе свих „ћириличних земаља“: Србије, Монголије, Бугарске, Белорусије… Међу тим заставама које украшавају школе и културне институције, не смете ни да тражите руску (словачке и словеначке заставе, због сличности са руском су 2014. и 2015. године, такође покушали да не истичу). Највећи словенски народ са једним од шест званичних језика УН-а једноставно се игнорише…

ОКУПАЦИЈА И ТИХИ ОТПОР
Грађани Одесе постепено се навикавају на чињеницу да су симболи познати из детињства, попут црвеног транспарента победе, георгијевске ленте или српа и чекића, почели да се доживљавају као „злочиначки“, али… Једини датуми које су наставили да обележавају јесу 10. април (дан када је Одеса ослобођена од немачких фашистичких окупатора) и 9. мај. Тих дана, на масовним скуповима (које нико посебно не организује!), становници Одесе су у „полуслободној“ атмосфери: певају се ратне песме, узвикују познати слогани, одаје почаст старим вредностима. Међутим, чак су и ови скупови под строгим надзором: више пута су избијале туче због истицања георгијевске ленте или црвеног транспарента (син мог колеге чекао је на излазу са Стазе славе и бацио се на портрет свог деде, зато што је на њему ручно осликана врпца Реда славе у бојама георгијевске ленте).

Још један датум је масним словима уписан у календар Одесе: 2. мај.  Сваке године на овај дан окупљају се родбина и пријатељи убијених у Дому синдиката. Ове комеморативне акције првобитно су биле усмерене на грађанско обележавање трагедије. Али врло брзо, због отворене агресије и неадекватне перцепције, почеле су и реакције од стране државних органа (на пример, у 2015. години људима једноставно није било допуштено да иду на Куликовско поље: помињући „минирање“, опколили су га наоружаним патролама) и „активиста“ (добро организовани млади људи који на све могуће начине провоцирају оне који учествују у комеморацији).

Сваке године на овај дан више од трећине становника Одесе доноси цвеће у Дом синдиката. Листе и фотографије мртвих, стихови и песме, меморијалне пароле, иконе окачене на ограду… Рођаци мртвих обраћају се присутнима (од 2016. – у мајицама са портретима). Сат и по или два преко мегафона се емитују говори рођака и активиста из „Комитета мајки“. Тада се у знак сећања на жртве пуштају бели голубови и црни хелијумски балони. Ове потпуно безопасне радње и говори доживљавају се као претња: рођаци жртава завршавају у вишечасовним притворима у полицијским станицама;  „момци“ окупљени по околним жардињерама нападају говорнике увредљивим оптужбама; укључују украјинску музику, чији се звук појачава током говора …

На крају, сваке године, у ноћи између другог и трећег маја јавне службе „ослобађају“ импровизовани споменик: склањају стотине хиљада каранфила, скидају фотографије закачене на ограде, гасе и газе свеће. Упркос таквој тврдоглавој агресији, на Куликовском пољу формира се и изражава став грађана Одесе. И што је јача репресија, то постају и радикалнији становници Одесе.

Захтеви да се спроведу истраге и казне убице (организатори и наручиоци масакра) сада су много отворенији, на њима се више инсистира, често се претварају у осуду режима или државе која чак и не жели да разуме ову трагедију. Међу становницима Одесе је сазрело мишљење да исти људи стоје иза убистава на Мајдану, у Донбасу и у Одеси. И након последњих председничких избора, осетио се неки зрак наде – када је инаугурисан Владимир Зеленски, град је чекао да нови председник дође или изрази саучешће. Не, он то није учинио. Својим недоласком послао је поруку да се „руска зима“ наставља.

О континуитету анархије сведоче и нове чињенице: Врховна Рада још увек није основала комисију за истраживање злочина; приљежни активисти и даље скидају заостале спомен плоче совјетским генералима који су град ослободили од фашистичког окупатора. У Украјини све остаје исто. У Одеси све остаје исто. Окупација траје. Нема назнака да ће се било шта променити. Остаје само да стиснемо зубе и сећамо се. Пружамо тихи отпор. До неких бољих времена.

Извор:
СТАНДАРД