Енглези – Креатори зла

Да баш тако. Енглеска и Енглези! Баз увијања у целофан и обланде. Без лажне политичке коректности, чак и без стварног страха за сопствени тур. Право у брк!

Они су највећи креатори људске несреће на свету! Сценаристи глобалне драме са трагичним исходом. Редитељи представа, који су многе државе, па и ову нашу, увек доживљавали као савршен театар за извођење своје „погане игре“ крвавог пира.

Игре у четири чина, где се они „Енглези“ увек појављују у првом и четвртом. У првом да заваде и у четвртом да мире; оне јадне и слуђене- што су се у другом и трећем чину за време енглеске паузе за чај, поубијали и битно смањили своје бројно стање. Исте оне, које баш ти Енглези често називају: варварима, декадентним и заосталим народима.

И шта остаје на крају?

Остају разрушене земље, јефтина радна снага и наравно ресурси, који полако добијају страног власника. На крају се сва драма и трагедија несрећних људи претвара у комедију за забаву елита у Бакингемској и Вестминстерској палати. Савршена слика неоколонијализма и неоимперијализма! Слика коју они највише воле. Баш они „Енглези“.

Неправедно је рећи Британци! Ко су уопште Британци? И шта је уопште Британија? Само прва станица енглеског империјализма. Прва згажена бразда, прва тамница у дугачком ходнику енглеског затвора.

Тамница под редним бројем 1, резервисана за њима најближе: Шкоте, Ирце и Велшане. Резервисана за привилеговане и проклете у исто време.

Привилеговане због тога што осмех страшног затворског чувара када крене у обилазак свог дугачког ходника још није обојен иронијом, што је ручак који се дели и даље топао а хлеб мек. Привилеговане и због погледа ка излазним вратима од којих су у односу на остале заточенике најмање удаљени. Уједно и проклете- што ће кроз та иста врата, када их једног дана буде отворила сила звана „жеља за слободом“, праћена оном неминовном Божјом казном за тамничара, последњи изаћи. Ако уопште и изађу!?

Империјализам као начин живота

Империјализам је дубоко укорењен у бит Енглеза. Постао је део њиховог ДНК, њихове свести- образовања, начина на који поимају свет.

Ту се не ради о обичној жељи да њихова држава буде боља, успешнија и јача. Ради се о ставу о Енглеској „изузетности“, о томе да је њима дозвољено- оно што другима није.

Занимљиво је, да већину онога што данас имају- Енглези „дугују“ својим некадашњим колонијама. Чак 80% укупног капитала Централне банке Енглеске, иначе друге најстарије на свету, основане далеке 1694. године чини богатство настало директном експлоатацијом ресурса држава које су биле под енглеском колонијалном влашћу.

Многе спортске дисциплине за које сматрамо да су настале у Енглеској, у својој основи су локалне и племенске игре разних поробљених народа, које су Енглези са својих освајачких похода покупили, довели на острво- препаковали и касније представили као свој продукт.

Да би све то било могуће, главни предуслов је био: константно енглеско колонијално присуство. Морали су да буду свуда и увек, да управљају ситуацијом, одлучују о животу и смрти и наравно- да експлоатишу ресурсе.

Ипак, велике промене у свету у 19. и у првој половини 20. века, довеле су до распада класичног колонијализма и до стварања великог броја „независних“ држава. Такав расплет догађаја- значио је да поменуто енглеско „присуство“, више није било могуће у облику на који су они до тада навикли.

Но, довитљиви Енглези се нису одрекли своје суштине. Напротив, само су јој заменили форму, или да се сликовито изразим: „На своје гвоздене руке навукли су свилене рукавице“.

Вођени жељом да и даље задрже позицију „дежурног светског полицајца“, пре нешто више од једног века, Енглези су измислили и на свет донели своју најзначајнију умотворину-изум и патент, по имену: КРИЗА!

Да баш тако КРИЗА! Њу Енглези, нису узели или украли. Не, она је енглеско чедо, осмишљена да буде „прва дама“ НЕОколонијализма, „челична лејди“ која у паковању извозног производа, као предходница тзв. демократије и Новог светског поретка, баца у модерна ропства: мале, збуњене и често недозреле народе.

Енглези су задњих стотинак година, више извезли кризе- него било који други производ са острва. И баш захваљујући њој, тој креацији своје империјалистичке свести, успели су да дођу и остану тамо, где раније војничком чизмом нису могли.

Апропо оног дела са почетка ове приче, везаног за игру у четири чина. Све по старом добром опробаном рецепту. Почиње извозом кризе у првом чину, да збуни, слуди и посвађа. Затим оставити кризу да у другом и тећем чину учини своје. И на крају, контрола кризе у четвртом чину, за вечно енглеско присуство- преко господе у елегантним оделима, чија колоквијална звања: дипломата, високих представника, лобиста, инвеститора, кредитора, у ствари иза црног смокинга, крију име њихове праве функције, која се зове: ТУТОР!

ЕНГЛЕЗИ И МИ

Само су наивни Срби поверовали, да смо својом независношћу у 19. веку, добили прилику да успоставимо равноправне односе са Енглезима. То погрешно убеђење, се на нашу штету, код дела народа и политичких структура задржало до данас. Просто је невероватно, али Енглези и ми, као да смо у нашој непрекидној трци у два одвојена колосека „злобе и наивности“ са вечитим питањем: Ко ће у свом колосеку даље стићи? На жалост по нас, ми побеђујемо. Не могу они толико да нам желе зло, колико смо ми у стању да верујемо да то није тако.

За Енглезе ми никада нисмо били равноправни. Срби су за њих увек били „мали“, што значи недостојни државе.

Пазите, намерно кажем „мали“, а не „малобројни“, јер за њих су мали и они који су многобројнији од њих, као нпр. Индијци. Мали у културолошком смислу-значи недостојни.

Неки други су мали и у броју, што значи дупло недостојни.

Ми смо у очима Енглеза троструко недостојни. Осим малог броја и по њима мале културе, наши словенски корени и пре свега слободарски дух и православна вера, код њих изазивају посебну гнев. Па тако за Србе, осим поражавајућег епитета „мали“, Енглези готово увек додају и „мали Руси“. Што значи непријатељи!

Срби су од стране Енглеза, били, јесу и биће перципирани као највећи проблем на Балкану, реметилачки фактор њиховим империјалистичким циљевима, или како је то неко давно рекао, објашњавајући како западни народи, између осталих и Енглези гледају на Србе: Само џомба на путу до Русије!

Зато ће они за нас увек бити попут „зле коби“, која нас стално прати. Као алергијска реакција- на свако наше узвикивање речи: слобода, самосталност, суверенитет.

Јуче Косово, данас Република Српска, сутра вероватно Војводина, Рашка област и Прешевска долина. И тако у круг и у недоглед. Док год мрдамо и док год се не помиримо, да наш језик може имати све речи овог света, сем једне: СЛОБОДА, јер смо исувише „мали“ за њу.

Но, на нама је да будемо јаки и да опстанемо. И наравно, да једном коначно схватимо „шта нам Енглези заиста мисле“. Ако нас наша сопствена историја није томе научила, онда заиста не заслужујемо боље.

ПС. Текст је посвећен енглеској политици и енглеском империјализму, уз сво поштовање за све добро што је ова нација дала свету, од Шекспира, преко индустријске револуције, до ПОП културе. Ипак, колико год да је важно изговорити речи хвале, које пред људима морају бити изговорене, још је важније иговорити речи покуде, које пред Богом не смеју бити прећутане.

Извор:
ГЕОСТРАТЕГ