Ове приче записали су читаоци неколико грузијских новина и часописа. Оне говоре о чудима која су свуда око нас и о једноставним истинама које тако често заборављамо: да бисмо имали срећну породицу, потребна је љубав која „не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу” (1 Кор. 13:5), што значи да изнад свега треба да праштамо и да се старамо о другима.
Прва прича коју преносимо с портала orthochristian.com јесте потресна исповест једне грузијске баке.
* * *
Непризнати унук ког смо одбацили једини се стара о нама
Мени су 72 године. Читавог живота била сам верна мојим моралним начелима и увек сам исто то захтевала и од ближњих. Некада сам предавала у школи, па су ме сви знали као часну особу.
Одгајила сам двоје деце али, нажалост, они нису повукли на мужа и мене. Али то је друга прича. Сада желим да говорим о једној грешки коју сам направила и коју никако себи не могу да опростим.
Придржавала сам се традиције коју су нам пренели родитељи. За њихову генерацију неверство је било нешто незамисливо. Трудила сам се да и мојој деци усадим исте вредности. Али, да све буде иронично, у животу нас задеси све оно што највише покушавамо да избегнемо.
Мој син је преварио своју жену и имао везу с другом женом, иако је тада већ имао двоје деце. Кад сам за то сазнала, било је прекасно. Мада нисам била баш задовољна снахом и мислила сам да она није најбољи избор за мог сина, свесрдно сам стала на њену страну и дала све од себе да се та ванбрачна веза оконча.
„Избацићу те из куће!”, претила сам сину.
Истовремено сам охрабривала снаху: „Твоју породицу нико неће растурити!”
У међувремену, истраживала сам прошлост те друге жене и открила тајну за коју мој син није знао. До тада се бунио и говорио: „Она је пристојна жена! Немој да причаш ружне ствари о њој!” Е сад сам га суочила с чињеницама и открила му појединости о њеној прошлости.
То сазнање довело је до жељеног сукоба између мог сина и те жене. Најзад је увидео да му је његова породица најважнија на свету и више није варао своју жену.
Међутим, још нисмо стигли ни да одахнемо, а ова прича се поново покренула. Три месеца после тога сазнала сам да је та распусница трудна. Није било сумње у то ко је отац детета. Упала сам јој у кућу и захтевала да абортира. Одговорила је да је фетус превише велики и да лекари неће да ризикују, те да морам да се помирим с тим.
Можете да замислите колико сам патила и бринула се, као да ће дете да умре, а не да се роди. Свакога дана понављала сам сину да не сме да призна дете те жене за свог сина јер он већ има закониту децу и то му је довољно.
Дечак се родио. Наравно, нисам отишла да га видим, нити сам дозволила сину да то уради. То дете нисам сматрала својим унуком.
Његова мајка је покушала да свом сину обезбеди наше презиме, али смо то категорички одбили. Трудила се како је знала и умела да њен син буде у контакту са својим оцем, али ја сам се испречила пред њом као кинески зид.
Једног дана је довела дете код мене и рекла: „Погледај, он је слика и прилика твог сина!”
И заиста је било тако. Али ја сам окренула главу од дечака и казала: „Шта би било да мој син има децу с другим женама? Не пада нам на памет да их све признамо! Има двоје законите деце и то је довољно.”
Она ми је на то одговорила: „Једног дана ћеш се покајати због тих речи.”
Подругљиво сам се насмејала и ми смо се растале. Годинама их нисам више видела. Неко време се мајка и њен син нису појављивали у нашем животу. Само смо повремено чули гласине о њима. И мој син је прекинуо сваки контакт с њима. Био је затрпан сопственим проблемима. Осим тога, његова жена је сад била у предности па он до дана данашњег ради само оно што му она каже.
Моја снаха је одгајила ћерке тако да ме мрзе. Оне се више не сећају ничег доброг што сам за њих урадила, иако сам урадила много тога, па чак им сачувала породицу.
Моје унуке снахину мајку зову „бака”, а мени се обраћају дрско и деру се на мене као да сам дете. Не живимо заједно. Понекад прође годину дана да не позову своју бабу и деду, нити дођу да нас посете. Син нас зове само зато што осећа дужност према нама и стално говори да је заузет.
Ћерка ми се удала у иностранству и нема деце.
На моју велику срамоту, једина особа која се сад стара о мени и мом мужу јесте управо онај дечак кога нисмо хтели да признамо за унука. Купио је кућу поред нас. Сам је дошао до нас и рекао да се не љути на нас. Његова мајка не говори с нама, али му барем не брани да прича с нама.
Он је прави мушкарац – постао је оно што сам желела да мој син буде. Кад год нам нешто затреба, он одмах дође до нас (као да предосећа) и донесе нам храну, лекове и остало.
Моја снаха је љута што смо тако блиски с њим. Али није ме брига. Покушавам да се искупим за неправду коју сам нанела њему и његовој мајци јер ме савест изједа из дана у дан.
Ваша верна читатељка
Часопис Сарке 26.04.2017.
Аутор: Марија Сараџишвили
Превод: Центар за живот
Извор: On Simple Miracles in Family Life – Several Stories from Georgia
Извор: Центар за живот
