Како је Хамас из покрета прерастао у парадржаву

Аутор: Стефан Бранисављевић

Оно што имамо у Гази јесте исламистички покрет који се консолидовао и постао режим са свим прерогативима власти

Прошлог месеца дошло је до краће али интензивне ескалације насиља у Гази, где је израелска армија убила Баху aл Ату, једног од шефова Исламског џихада, а затим је бомбардовала кварт у Дамаску где је погођена кућа Акрама aл Аџурија, такође припадника Исламског џихада. С тим у вези гостовање Тарика Баконија на аманској филијали Колумбија универзитета поклопило се са политичким дешавањима о којима је писао у књизи Обуздани Хамас: успон и пад палестинског отпора, која је објављена у мају прошле године. Бакони је пореклом палестински Арапин, рођен у Јордану, који је докторирао међународне односе на Краљевском колеџу у Лондону и често пише политичке анализе за Вашингтон пост, Ал Џазиру, Гардијан, Форин аферс, Ал Кудс aл Араби и друге локалне и међународне медије.

Да би се сагледали узроци кризе која траје деценијама потребно је сагледати основне податке везане за Појас Газе. На том простору живи скоро два милиона Палестинаца који се налазе под константном блокадом од 2007. године када је Хамас учврстио своју власт. Незапосленост у Гази је око 50 одсто, недостају лекови и то подручје директно зависи од донација Катара и других држава у региону које на тај начин покушавају са више или мање успеха да утичу на Хамас. Током последњег већег сукоба 2014. године у израелским бомбардовањима је погинуло преко 2.000 Палестинаца, а причињена штета процењена је на неких осам милијарди долара. Да би се болесници лечили ван Газе потребне су израелске дозволе које се најчешће не добијају, нити је некоме ко изађе из појаса да би се лечио у Каиру или Аману лако да се врати назад. Излаз за те болеснике је Рафах, док је са израелске стране Појас Газе потпуно блокиран.

ИСЛАМИСТИЧКИ ПОКРЕТИ У ГАЗИ
Бакони, који је аналитичар при Међународној кризној групи, годинама је проучавао исламистичке покрете у Гази, Хамас и Исламски џихад, који су настали као локалне испоставе Муслиманског братства. Муслиманско братство основано је 1928. године у Египту, а своје испоставе у Палестини, тада под британским мандатом, оснива четрдесетих година прошлог века. По Баконију, првобитна идеја Муслиманског братства била је реафирмација исламских друштвених вредности, како би се такво друштво, базирано на религији, спремно суочило са искушењима секуларизације и позападњачења. Са једне стране Хамас се борио за ослобођење оружаним средствима, често и терористичким методама, а са друге је био укључен у политичке и изборне процесе, те је на крају, иако је ту било доста контрадикција, освојио највише гласова 2006. године.

Исламски џихад представља старију организацију која је основана 1984. године, док је Хамас настао током Прве интифаде 1987. године. Већина становника Газе су избеглице из других делова историјске Палестине који су ту дошли након Првог арапско-израелског рата 1948. године. Због такве демографије Газа је увек била један од жаришта отпора и велики број активиста и вођа не само ових исламистичких организација, већ и секуларнијег Фатаха, потичу из Појаса Газе, рекао је Бакони.

Бакони је годинама проучавао Хамас и Исламски џихад тако што је прво интервјуисао активисте у региону и иностранству јер није могао да уђе на територију Израела, да би касније, када је добио британско држављанство, могао да контактира не само њих који живе у условима окупације и сталне израелске претње, него и припаднике израелских партија са политичким програмима који укључују етничко чишћење Арапа. У својим истраживањима најчешће је користио примарне изворе, Хамасове пропагандне материјале, статут покрета, прогласе и изјаве његових челника, а избегавао је западне изворе и западна тумачења џихадистичких покрета у Гази. Противници Хамаса, поготово из Палестинског националног ауторитета, често потежу тезу да је израелска служба основала Хамас као противтежу Фатаху, објаснио је Бакони, али је реалност много комплекснија. Израел је у почетку на Хамас гледао као на социјални покрет, а не политичку претњу.

Израел је са своје стране пуштао да се сукоби између различитих секуларних и исламистичких организација распламсавају, као и између Исламског џихада и Хамаса, где је други од војне фракције постао власт у Гази 2006. године. Због свог утицаја и финансијске снаге, Хамас ужива монопол на насиље, али кроз комитет који окупља све групе у Гази координира акције против Израела, протесте, атентате, одговоре на израелске репресалије и слично. По Баконију, Хамас је потребан Израелу да би консолидовао своју власт у Гази, а Хамасу је потребна израелска војна претња. Са друге стране, Исламски џихад, који не врши власт али представља озбиљан покрет отпора, добро дође Израелу за различите конфронтације у Појасу Газе. Тако је у новембру Хамас остао уздржан након атентата на Ал Ату, док је све нападе на Израел руководио Исламски џихад, прекинувши примирје.

ХАМАС КАО ПАРАДРЖАВА
Оно што имамо у Гази, објашњава Бакони, јесте исламистички покрет који се консолидовао и постао режим са свим прерогативима власти који уз то иду, без обзира на притисак споља. Исти процес се десио и са ПЛО-ом који је био герила, да би касније преузео власт на Западној обали, одрекавши се 70 одсто историјске Палестине да би вршио власт и тако дао легитимитет окупацији. Оба покрета, ПЛО и Хамас, нису успела у својој основној намери да ослободе територију од ционистичке окупације. Но, тај процес је ишао постепено јер је деведесетих Хамас директно бојкотовао мировне преговоре у Ослу и одлуке које су тада донесене, сматрајући их штетним по палестинске националне интересе, истовремено одбијајући давање легитимитета Палестинском националном ауторитету.

У међувремену, након Друге интифаде, Хамас је освојио политичку власт у Гази, а са тим освајањем власти дошле су и обавезе организовања школског и здравственог система, изградња порушене инфраструктуре, давање плата запосленима у различитим службама итд. Хамас, као организација, јесте тоталитарног карактера, што се види по начину на који се опходи према било којој врсти политичке опозиције у Појасу Газе, а у прилог тој тези иде и неорганизовање избора од када су исламисти преузели власт 2006. године.

Бакони Хамас назива исламо-националистичким покретом који обједињује панисламску агенду и борбу за остваривање националних циљева. Исламизација друштва јесте један од битних циљева покрета, што се може закључити када се упореде Појас Газе и Западна обала, јер је Газа много конзервативнија. Међутим, чак и када Хамас не би постојао блокада би се наставила, јер је тај појас био изложен оштријем режиму израелског притиска од Западне обале деценијама пре појаве Хамаса. Хамас је само изговор за наставак непријатељстава и блокаде, подвлачи Бакони. Кушнеров план је изолација Појаса Газе и анектирање Западне обале, са изолованим џеповима где Палестинци чине већину.

Истовремено, Западна обала и Појас Газе део су регионалне проблематике која се манифестује на различите начине. Улога Египта је да посредује између Хамаса и Израела, а од доласка Сисија на власт односи између две државе нису никад били бољи, нарочито на плану безбедности. Египатски и израелски интерес је одржавање постојећег стања и изолација Газе од Западне обале, као и сузбијање џихадиста на северном Синају.

Катар са своје стране финансира Хамасове институције тако што упумпава новац и спречава потпуни колапс у Гази, док су се Саудијци извукли из сарадње са Хамасом, нарочито након 2011. године, казао је Бакони. Подржавши сунитску побуну у Сирији Хамас је изгубио војну и финансијску помоћ Техерана, а Дамаск је протерао челнике те организације из Сирије. Са друге стране, Иран је преусмерио помоћ Исламском џихаду а улогу јатака и финансијера Хамаса преузела је Турска, чији је утицај у региону, поготово међу исламистима, ојачао од 2003. године.

Баконијева књига представља покушај објективнијег сагледавања феномена исламистичких покрета у Гази, на Западној обали, као и њихове сарадње са другим џихадистичким организацијама које имају глобалну политичку агенду. Иако је Хамас одавно сатанизован у западним медијима, аутор је покушао да објективно сагледа комбинацију борбе за национално ослобођење и верског фундаментализма. По свом устројству и карактеру, реч је о ауторитарном, теократском покрету који се временом трансформисао из војне организације у неку врсту парадржаве. Баконијева књига се у доброј мери разликује од осталих дела која су се бавила историјом исламистичког покрета у Палестини јер се искључиво ослањао на примарне изворе који могу да одбију обичног читаоца, али су свакако вредан материјал за академске истраживаче.

Стефан Бранисављевић је новинар са дугогодишњим пребивалиштем у Јордану. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор:
СТАНДАРД