Трагедија у Бопалу

У ноћи између 2. и 3. децембра 1984. године у Индији, у главном граду савезне државе Мадјe Прадеш, Бопалу, догодила се једна од највећих индустријских катастрофа познатих човечанству.

С обзиром на то да се Бопал налази у централном делу Индије, окружен језером које обезбеђује велике количине воде, он је представљао одлично место мултинационалној компанији Јунион карбајд (Union Carbide) за изградњу фабрике пестицида Јунион карбајд- Индија (Union Carbide-India)1969. године. Фабрика са радом почиње нешто касније, 1979.  године и тада Индија престаје да увози, а почиње да производи метилизоцијанат. Ова високо токсична супстанца припада групи цијанида и користи се за производњу пестицида севин. Његова токсичност огледа се у томе што онемогућава ћелијама да се снабдевају кисеоником.

Негде око 23 часа и 30 минута те кобне ноћи радници су осетили цурење, а очи су почеле да им сузе и да их пеку. Догодило се то да је вода продрла у резервоар бр. 610 у којем се налазио метилизоцијанат (МИЦ) услед чега је дошло до опасне хемијске реакције. Алармни системи у фабрици нису се укључили сатима и нису предузете адекватне мере на време. Спољашња температура је била око 14 C°, а с обзиром на то да је МИЦ тежи од ваздуха, он је доспео у приземне слојеве ваздуха помоћу ветра. Процењује се да се око 40 тона овог гаса у облику белог дима надвило над градом. Те ноћи умрло је око 5200 људи, углавном током спавања или у покушају бежања, а око 400.000 је отровано и повређено. Ипак, то су подаци које износи Јунион карбајд и то је број жртава који су они „признали“, док са друге стране постоје и подаци о 15.000 нађених лешева које износе санитарне службе.

Како свака прича има своју позадину, то је и овде случај. Сматра се да је компанија Јунион карбајд-Индија, иначе део америчке компаније Јунион карбајд, неадекватно водила бригу о фабрици и запосленима у Индији. Наиме, радници нису имали адекватну обуку, опрему и услове за рад. Такође, представљали су јефтину радну снагу што је био још један од разлога да фабрика буде изграђена баш у овом граду. Током рада фабрике, није вођено рачуна ни о одлагању отпада, сматра се да је становништво у околини фабрике скоро свакодневно било изложено одређеној количини токсичних гасова. О овој трагедији говори се и данас, а у годинама после ње објављен је велики број истраживачких радова на ту тему. Влада Индије је 1987. године објавила око 70.000 страница документације о току и резултатима истраге. Једна од познатијих изјава индијског министра здравља јесте она о 36 спонтаних побачаја код трудница, око 20 беба рођених са деформитетима и око 27 мртворођених беба, а све то као последица овог догађаја. На званичном сајту Јунион карбајда не износе се тачни подаци о томе да ли је и који је део система заказао, а већина се описује као грешка запослених. Такође, на овом сајту може се пронаћи мноштво документације индијске владе, судова и саме компаније о овом догађају и његовим узроцима. Иако расправе и спорови и даље трају, можемо рећи да су поступци ове компаније према запосленима, али и становницима овог града били нехумани, од старта пословања, па све до цурења гаса.

Изузев великог броја страдалих људи, угинуло је око 4000 животиња, риболов је био забрањен, дошло је до оскудице хране и воде, а земљиште је постало загађено и практично неупотребљиво. Ситуација је била још тежа ако узмемо у обзир да је становништво овог града претежно сиромашно, да су телекомуникациони системи заказали, а медицинска нега је била лоша и недовољна за толики број људи.

Тридесет година након трагедије, 2. децембра 2014. године отворен је Музеј у Бопалу (Remember Bhopal) где су изложене фотографије, постери и подаци о несрећи, са личним предметима настрадалих који детаљно објашњавају размере овог догађаја и одају почаст настрадалима. Музеј сећања на Бопал је први музеј таквог типа, чији изложбени материјал говори о светској индустријској катастрофи.
Данас, тридесет пет година након трагедије, 2019. године, активисти се и даље боре за правду, за хуманије услове за рад, одговарајућу медицинску негу, а последице се још увек осећају.

Извор: Екоблог