Јасна Поповић: О „позитивним“ странама Данка у крви у уџбенику Историје за седми разред

На крају лекције у уџбенику Историје за седми разред основне школе (БИГЗ, школство, 2019) стоји: „Наведите позитивне и негативне стране Данка у крви“

„ДАНАК У КРВИ је омогућавао дечацима да напредују на друштвеној лествици, а они су заузврат били потпуно одани султану. Тако су многи од њих постали чланови важне и утицајне елите (повлашћених слојева у друштву) Османског царства.“

Иако се просечном читаоцу може учинити да је ово извод из неког квазиисторијског текста објављеног одмах поред текстова о Адаму као Србину или аутохтоности хиљадугодишње бошњачке нације, ово је нажалост цитат из уџбеника Историје за седми разред основне школе (БИГЗ, школство, 2019) који се користи у српском образовном систему. Уџбеника из кога би требало да учи моје дете. Из кога уче сви, или велики број српске деце у узрасту у коме су њихове далеке претке одводили, заувек отимали из родитељског дома и претварали у послушне машине за убијање свог народа. Данас је „тренд“ да млади Срби прихвате да је то било „cool”, да је, замислите, Данак у крви био прилика за напредак!

А ко уводи такве трендове у српски образовни систем? Ко је оваквој историјској истини научио госпође Александру Петровић, Весну Лучић и Перунику Петровић, које су аутори овог уџбеника? Ко су ове госпође? Који научни резултати су их квалификовали за нешто тако важно као што је писање уџбеника који ће формирати националну свест будућих генерација? Ко је, ако је уопште ико, проверио тачност навода у овом уџбенику? Знате ли да на крају ове лекције стоји питање: „Наведите позитивне и негативне стране Данка у крви.“ Замислите, у злочину који превазилази људски ум, деца од 13 година би требало да виде нешто добро, позитивно!

Пошто живимо у време када се из школске лектире тенденциозно избацују националне теме и замењују Харијем Потером и сличним садржајима, борба против митова у српској историји и књижевности, на којима се градио слободарски дух, у време када смо окружени онима који упорно измишљају своје митове, јер су премлади да би их имали – онда није чудо што, рецимо, 21. октобар у школама више не почиње Великим школским часом и што је филм састављен од аутентичних исповести преживеле деце из система јасеновачких логора „Завештање“ остао готово незапажен док је један други филм, хрватски, прихваћен као коначно решење те стравичне историје српског страдања.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ