АКЦИЈА СРПСКОГ УЈЕДИЊЕЊА — РАСВИЈЕТЛИТИ МАСАКР 81—ОГ СРПСКОГ ЦИВИЛА У БРАВНИЦАМА 1995. ЈЕР ЈЕ У ЗЛОЧИНУ УЧЕСТВОВАО МИНИСТАР ОДБРАНЕ И ПОТПРЕДСЈЕДНИК ВЛАДЕ ХРВАТСКЕ ДАМИР КРСТИЧЕВИЋ!

Током акције “Маестрал“, 13.септембра 1995, хрватски војници —припадници Друге и Четврте гардијске бригаде масакрирали су 81—ог српског цивила у селу Бравнице, недалеко од Јајца. До данас није подигнуто никакво спомен обележје у знак сећања на убијене Србе.

Масакр у селу Бравнице представља један од најмасовнијих злочина над цивилним становништвом током рата у Босни и Херцеговини. Хрватски војници су тог 13. септембра 1995. за време акције “Маестрал“ пресрели колону српских избеглица из Доњег Вакуфа, Јајца и Травника и извршили страховит напад на аутобусе препуне путника. Потом су отворили ватру из митраљеза, зоља и пушака и пуцали по невиним цивилима. Убијен је 81 цивил српске националности, међу којима и осморо деце. Рањено је на десетине цивила и деце, а многи су због задобијених повреда остали трајни инвалиди. Најмлађа жртва стравичног злочина је био Драган Јанковић, стар три године. За овај злочин директно се сумњичи  садашњи министар одбране и потпредседник владе  Републике Хрватске Дамир Крстичевић. Он је тада био генерал хрватске војске која је имала активну улогу у прогону српског становништва из Јајца.

До данас нико није одговарао за овај стравични масакр, а медији у Републици Српској и Србији пуних 24 године ћуте о овој трагедији која је задесила српски народ. Нема чак ни званичне комеморације у знак сећања на жртве. О томе колико је овај злочин занемарен сведочи и чињеница да у селу Бравнице не постоји баш никакво спомен обележје које би подсећало на свирепо убијену децу и цивиле. У масовној гробници „Царево Поље“ 1998. есхумирани су посмртни остаци 57 жртава из Бравница, а 24—оро цивила се и даље воде као нестали. Међу несталима је и троје деце.

Преживела жртва овог масакра и сведок трагедије у Бравницама је Сава Гудало која је за лист Експрес први пут проговорила о овом стравичном злочину.

— Желим да се коначно открију и пред суд изведу налагодавци и извршитељи. Много је људи који су били на лицу места, а који су у међувремену умрли и нису дочекали правду. Ово радим због њих и због моје сестре, која је страдала тог дана — каже Сава.

На почетку разговора, она наглашава да у колони и самом аутобусу није било ниједне униформисане и наоружане особе, да је била састављена од стараца, жена и нејачи, те да међу мушким особама ниједна није била млађа од 60 година:

— То је голим оком било видљиво сваком ко је пуцао на аутобус. Испред нас, у колони која се кретала према Јајцу и даље, било је запрежних возила и пешака. Сви су они били нападнути, без упозорења.

До трагедије је, поред осталог, довела и лоша комуникација и необавештеност челника српских војних јединица које су ординирале на том терену, а који цивилима нису пружили адекватну информацију о кретању непријатељских снага.

— Непосредно пред полазак нашег аутобуса прочуло се да су Хрвати ушли у Јајце, неки људи предлагали су да кренемо пешице, преко планине, али у команди у Оборцима убедили су нас да је пут слободан. Командант Чулић ћутао је све време, а заменик Саво Гњатић инсистирао је на томе да кренемо. Аутобус је био крцат, игла није могла да падне, на сваком месту седело је по двоје људи, деца у крилима одраслих, по мојој процени, згурало се ту више од стотину људи – прича Сава.

Рафали на путу

Та је околност, истиче, увелико допринела томе да улете у заседу. Наиме, неколико стотина метара од места на коме су нападнути приметили су људе који долазе из супротног смера, а који су возачу аутобуса махали и сигнализирали да се врати. Он је то, међутим, протумачио као њихов позив да се заустави и прими их као путнике. А пошто у дупке пуном аутобусу више није било места, наставио је пут.

— Ускоро смо се нашли на једној чистини и последње што сам кроз прозор видела пре него што ће нас засути киша метака било је тело дечака који је лежао крај пута. Почело је да пршти на све стране, као да по аутобусу пада тежак град, зачули су се крици рањених и вриска деце. Осетила сам да ми нешто топло облива ногу, погледала сам доле и схватила да сам рањена. Моја сестра Мира, која ме је неколико километара пре тога замолила да заменимо места, само је кратко јаукнула. Окренула сам се и видела њену клонулу главу, са раном од метка. Зграбила сам њену ћерку и погурала је ка излазу, али нисмо успеле да прођемо јер је аутобус био закрчен телима погинулих и рањених — прича Сава.

Напад је потрајао неколико минута након што се аутобус зауставио, а рафали из аутоматског оружја смењивали су се са ударима граната, присећа се она. У једном тренутку зачула се јака експлозија, аутобус је погођен зољом и почео је да гори.

— Чули смо глас: “Четници, излазите из аутобуса!” Напољу су стајали хрватски војници са упереним цевима, претили су да ће наставити да пуцају ако сви не напустимо возило. А онда су нам заповедили да трчимо, онако сакати и изранављени. Газили смо преко лешева деце и стараца који су лежали на путу. Упамтила сам једног дечака, није могао имати више од четрнаест година, који је возио коњску запрегу, јаукао је док му је крв липтала из рана. Поред њега лежала је мртва мајка. Док сам се окретала да видим где су ми родитељи, видела сам хрватске војнике како износе лешеве из аутобуса. Видела сам и Анђу Вуковић како без десне шаке, која јој је била разнесена, износи погинулог сина из аутобуса, док је њена мртва ћерка остала у њему. Њена рођака Бранка Јанковић изгубила је сина, ћерку и унука. Моји отац и мајка, који од лешева нису могли да дођу до излазних врата, у страху од нових рафала скочили су кроз прозор. Ту је мајка поломила ногу. Обоје су имали више прострелних рана и рана од гранате. Трчали смо не знам ни сама колико дуго. У једном тренутку сам пала, нисам више осећала ногу, па су ме понеле сестричина и комшиница. На крају су нас сместили у неку напуштену сеоску кућу. Пошто у први мах није било лекара, сама сам себи превила ногу са нешто мало вате коју сам имала — са тугом се присећа.

Сава Гудало нема дилему око тога да су у убијању цивила у Бравницама учествовале снаге регуларне хрватске војске. На униформама су се јасно виделе ознаке на основу којих су закључили да нису у питању локалне јединице босанских Хрвата.

— У то сам се уверила када су у једном тренутку у кућу у коју смо доведени ушла два млада хрватска војника. Из њиховог разговора сазнали смо да је у питању моторизована јединица из Сиња. Један од њих ми је пришао, насмејао се и цокулом ме ударио у рањену ногу. У том тренутку појавио се лекар, муслиман, и истерао их напоље. Стао је на врата и рекао да више ниједан војник не сме да уђе у кућу. Он нас је превио и пружио нам прву помоћ. Недуго пошто је отишао, прочуло се да се спрема покрет, да ће све да нас возе за Книн. Завладала је паника. Знали смо да се неће добро завршити ако нас буду пребацили у Хрватску — каже Сава.

Сава Гудало је иначе активна чланица Удружења жена жртава рата Републике Српске чија председница Божица Живковић Рајилић неуморно подсећа на све невине жртве и тражи правду и истину за жртве злостављања и тортуре протеклог рата. Још једна чланица овог удружења је и Надежда Јанковић, преживела жртва злочина у Бравницама, која је пре годину дана у Београду јавно говорила о злочинима хрватске војске у 13 крајишких општина. Надежда је навела да је познато да је само у Мркоњићу ексхумирана гробница где је пострадало 180 српских цивила.

— Ја сам жртва усташког злочина 1995. године у Јајцу, где је хрватска Друга гардијска бригада брутално масакрирала 81 српског цивила, махом жене, дјецу и старије људе. Призор је био страшан, ужасан, мирис барута и крви, мртви људи око мене, рањени. Моја бака је у том моменту рекла да је остала без ноге, што сам и видјела. Људи су у паници бјежали из аутобуса. Оно што сам тад видјела, призор је био страшан, жена иде без руке, мајка која носи мртво дијете на рукама. Најмлађе жртве имале су три и четири године. За тај злочин нико није одговарао — рекла је Јанковићева.

Извор:
СРПСКО УЈЕДИЊЕЊЕ