Хан Пијесак: Српска гробља и споменици које не познајемо

Ауторка: Наташа Ђулић Бановић

Околина Хан Пијеска је и крај до кога је српска војска дошла током офанзиве у Босни 1914. године и где су српски војници и данас сахрањени. Налазе се у гробљима на планини Јавор, тешко доступним, о којима на личну иницијативу бригу воде ловци и шумари.

Поломљени прозори, срушени зидови, понеки графит. Више личи на језиво место кога се треба клонити, него на летњу резиденцију краља Александра Карађорђевића. Данашњи изглед дугује пожару из 2005. године. Тада се већи део објекта запалио и урушио.

Како је дошло до тога, не зна се. Данас, није паметно да се унутра дуго задржавате, због опасности од урушавања. А пре стотину година, краљ је ту обављао и државничке послове.

Када је 1997. Завод за заштиту културно-историског наслеђа РС добио дозволу да уђе, још је био у добром стању, прича Милијана Окиљ, архитекта и конзерватор.

„Још увијек су ту били поједини примери стилског намештаја, две вредне каљаве пећи, и једна слика. Делови намештаја се чувају у градској библиотеци у Хан Пијеску, а нешто се налази на Опленцу“, каже Окиљева.

Летња резиденција Карађорђевића грађена од 1922. до 1924. настала је по плановима стручњака из Беча. Они су почетаком 20. века мерили концентрацију озона у Хан Пијеску. Закључили су да је ово место природна ваздушна бања, и да би ту могао да се лечи цар Франц Јозеф. Цар, из добро познатих разлога, није видео Хан Пијесак.

Краљ Александар је у резиденцији примао званичнике, попут Кемала Ататурка. А принчеви су овде боравили лети. У власништву Карађорђевића била је до 1941.

„1941. и 1942. била је болница за Југословенску војску у отаџбини“, каже Милијана Окиљ. „После је прешла у руке Немаца, па партизана и овај комплекс је током Другог светског рата знатно оштећен. Обновљен је 1947. и 1948. и тада је битно измењен првобитни изглед објекта“.

Они који су после Другог светског рата били деца, причају да су резиденцију звали „Титов дворац“, те да је атракција била ући и изаћи из бункера у близини који је данас потпуно зарастао у шибље. Он је подземним ходницима био повезан са резиденцијалним делом. У Хан Пијеску се верује да је био резервна варијанта за одлазак краљевске породице.

Верује се да је ту 1941. боравио Петар Други Карађорђевић.

До 1997. Вила је још била у употреби, када је у њој била војска Републике Српске.

Заборављена гробља на Јавору

Природне одлике овог краја нису једини разлог што је краљ баш у Хан Пијеску подигао резиденцију. Други разлог је тај што је баш довде стигла српска војска 1914. током офанзиве у Босни. Српски војници који су погинули током битке на Дрини сахрањени су у близини, на три готово заборављена гробља, на планини Јавор.

Да би се до њих дошло, због лошег пута, потребно је пре свега, теренско возило. Најудаљеније од три гробља је оно на локалитету Вран камен. Обавезан је водич, и боље да понесе моторну тестеру.

Али, за локалне шумаре и ловце, то није необично. Рашчишћавање траје највише десет минута.

И није само зато неопходан водич.

Драган Косорић из Шумског газдинства Височник каже и да је на путу ка Вран камену видео и медведицу са мечићима. Подсећа да је некада војска у околини направила чесму, и да може бити и заборавељних мина из последњих ратова. О томе сведоче знаци упозорења на дрвећу око пута.

Комби вози око осам километара, одакле се мора пешке. До гробља се стиже после четрдесетак минута хода. Када тамо стигне, Драган Косорић увек изводи исти ритуал.

Спомен плочу је донирао клесар из оближње Власенице, а ловци и шумари су је донели 2009. године. Све што раде је лична иницијатива.

„Тракторм смо прошли, крчили стазе. Све је било зарасло, били су ту јаворићи, буквићи, па смо секли на лицу места. Направили ову ограду, тањили стабла, и набавили жицу да ставимо на прољеће. Долазимо често, али увек на Ивањдан, окадимо, почистимо, покосимо, ми ловци често долазимо“, наводи Драган Косорић.

На питање зашто све ово раде одговара са: „Зато што смо хумани. Зато што смо Срби“.

Српски војници Шумадијске дивизије Другог позива стигли су овде у оквиру битке на Дрини 1914. Савезници, посебно Русија, тражили су да Србија продужи офанзиву и спречи Аустријанце да део трупа пребаце на руски фронт. Претпоставља се да на Вран камену лежи око 1.000 војника, махом из Крагујевца, јер су они чинили 11. пук који је држао овај положај.

Професор географије и планинар из Власенице Драган Илић, каже да је локација на којој је гробље тачка са које се отвара простор и према Србији и према унутрашњости БиХ, и да је зато стратешки значајна тачка.

„Тешко је изаћи овде и у мирним условима. А у рату јако тешко. Овде је доминантно била артиљерија и било је велико страдање свих војника. Саме борбе су биле од краја августа до почетка октобра 1914. Неколико пута су заузимали овај гребен и Срби и Аустријанци, и зато су жртве биле много веће него да је то само линија раздвајања две војске“, наводи Илић.

На Великом Игришту се налази друго гробље где почива, претпоставља се, око 300 војника из 10. пука. Пут је кажу, краћи, али напорнији због нагиба планине.

Последњих педесетак метара, посебно је захтевно. На крају, да бисте дошли до гробља, освајате и планински врх.

„На читавом ратишту на Јавору 1914. ово је била највиша тачка, 1.400 метара“, каже Драган Илић. „На овако тешком терену водиле су се борбе. Утврђено је да на гробљу овде има највише војника из Аранђеловца“.

Гробље Велико Игриште је са јужне стране планине. Плочу која ту стоји подигли су ловци иАранђеловчани 1990. Хан Пијесак и Аранђеловац су побратимљени градови. На Велико Игриште дошла је и Снежана Неговановић, ауторка изложбе о меморијалима из Првог светског рата на територији РС. Каже да су пре пар година, када је почела да се бави гробљима српских војника на планини Јавор, сва три била избрисана из евиденције Републике Србије.

„А она су јако важна за нас пошто су то наши војници,“ каже Снежана Неговановић. „Ово је изванредан труд, пре свега локалног становништва да се то очува. Зато је важно да и људи из Србије знају и преиспитају се да ли се сећају да је неко од предака положио кости у овим планинама. Да дођу, оживе сећање. Мислим да величина овог страдања и значај пробоја завређују и државну пажњу и Србије и Републике Српске.

Најлакше је доћи до трећег гробља, Ружина вода, где почивају припадници 12. пука, јер је покрај пута. Ту је и спомен чесма, подигнута одмах после Великог рата. Али, како су и у следећем рату овде вођене велике борбе, 1952. променила је изглед, и натпис.

Реч је о путу који вековима води ка Сарајеву зато је војска ту водила битке. Да би прекинула везу Аустрије са Сарајевом. Гробље је добило мало већу пажњу после 2000. Подигнут је и споменик 2004. али није заживело сећање на гробље које се ту налази.

Само је на пар стотина метара иза спомен чесме. Ово је територија општине Власеница, чији је град побратим Горњи Милановац.

Једино је ограђено, има споменик, покошено је, хумке су оивичене камењем. Још само када би се до њега могло доћи без гумених чизама.

У чему је проблем

Да ће се више пажње посветити овим местима, обећавала је још једна спомен плоча, подигнута у центру Хан Пијеска 2014. На стоту годишњицу почетка Првог светског рата.

Међутим, и током и после завршетка званичног обележавања догађаја из тих година, гробља су остала заборављена. Да нема шумара и ловаца, вероватно за њих нико не би ни знао.

Краљева резиденција је тренутно остављена на милост и немилост атмосферским приликама.

А пројекат обнове постоји од 2013. Као и предлог да се повеже са осталим објектима Карађорђевића у Србији. Где год да је Завод са пројектом конкурисао, увек је добијао средства за израду пројектне документације.

Милијана Окуљ каже да је Завод покушавао на више адреса да нађе средства, али да је увек наилазио на зид.

„Пошто је рађено пре пар година, треба цена да се ревидира, али је око милион и по евра. Могу да направим поређење за вијећницу у Новом Граду која је оштећена током последњег рата а која је знатно мања. Уложено је милион евра“.

Начелник општине Хан Пијесак каже да је 2016. обновљен још један објекат из тридесетих година прошлог века. Соколски дом посвећен краљу Александру, подигнут 1935. Данас се зове дворана Косова и Метохије. Што се резиденције тиче, решење не види.

„Кад будемо имали сигурног инвеститора ми ћемо аплицирати, једном смо покушали кроз Љубљански процес, није прошло. Мени није јасно, Ово је једини пројекат из БиХ који има комплетну документацију, само треба инвеститор и да се крене у реализацију обнове дворца породице Карађорђевић“, каже Владо Остојић, начелник општине.

Говори се и о другим плановима – да се обнова виле нађе у пројекту везаном за ски центар на Јахорини, у оквиру сарадње РС и Србије.

Како код, била би добра порука када би за коју годину, можда на стоту годишњицу изградње саме резиденције, могло да се каже да је обновљен још један важан споменик. И да добро знамо где су погинули српски војници. И то из дела прошлости којим се највише дичимо.

Извор:
МАГАЦИН