Како се калио украјински Мајдан

Аутор: Андреј Кочетов

Историјски посматрано, ситуација се сложила тако да се Украјина састоји из потпуно различитих делова, који се један од другога разликују по религији, језику, култури и, најважније, по менталитету. Условно се може рећи да у састав Украјине улазе следећи делови: Донбас (Луганск, Доњецк, Дњепропетровск, Запорожје), Централна Украјина (Харков, Полтава, Кијев, Черњигов, Суми, Черкаси, Кировоград, Житомир, Виница), Јужна Украјина (Херсон, Николаев, Одеса – иако је, поштено говорећи, Одеса одувек била посебан град са својом јединственом атмосфером), Западна Украјина (Хмељњицки, Тернопољ, Ивано-Франковск, Черновци, Лавов, Волин, Ровно), Закарпатије (Ужгород). Апсолутно посебан регион Украјине одувек је био Крим са искључиво руским менталитетом.

Већи део територије припојен је Украјини приликом настајања Совјетске државе. Тако су, на пример, западне области ушле у састав Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике тек септембра 1939. године. Исте године је у састав Украјине ушао и тај савремени центар украјинског национализма – Лавов. Управо године совјетске власти карактерише велики индустријски развој читаве територије Украјине и формирање великих индустријских центара, смештених на истоку-југоистоку Украјине. Становници Централне и Источне Украјине успешно су се интегрисали у све сфере живота совјетске државе.

У то време становници Западне Украјине били су потпуно изоловани. Чак и за време совјетске власти представници Галичине (Лавовска област) издвојили су се љутом антируском реториком и, у то време, још увек уздржаном агресивношћу према свему руском. Уз то, становнике Централне и Источне Украјине сматрали су полуукрајинцима или просто „Москаљима“ (погрдан назив за Русе, који се користи у Западној Украјини). И тако је било до самог распада СССР-а. Сада многи политичари и такозвани националистички активисти упорно говоре о независности Украјине, коју су издејствовали. Притом потпуно игноришу чињеницу да су Совјетски Савез растурили Михаил Горбачов и његов тим.

Украјина, прибалтичке земље, исто као и остале републике СССР-а, нису добили независност дуготрајном борбом, већ су је добили, фактички, из руку Горбачова, који је слепо поверовао обећањима Запада. Коначно, распад СССР децембра 1991. године осигурали су лидери три највеће Републике СССР: Руске Федерације, Украјине и Белорусије. Након распада СССР-а политичка елита независне Украјине активно је освајала тржишну економију. Почела је активна подела наследства Совјетског Савеза. Епоха деведесетих рађала је нову социјално-класну структуру друштва – олигархе. Приватизујући државну имовину и активно обмањујући народ који се није разумео у питања тржишта, нови господари живота волшебно су се обогатили за кратко време. У то време у земљи су се појавили нови „пријатељи“ из земаља Запада и САД-а. Природно, западни „пријатељи“, као змија у Рајском врту, скидали су јабуку за јабуком, којима су се украјински политичари у друштву бизнис елите са задовољством гостили.

Посебно активно се ширила пропаганда о поузданости западног банковног система и ради веће сигурности и прикривања украдене робе, новац је рекама текао из Украјине на стране банковне рачуне по целом свету, претежно у САД. На тај начин нова елита се брзо и сигурно хватала на удицу, стварајући невидљиву омчу, којом ће их „партнери“ вући да донесу одлуке о свим политичким питањима, значајним за Запад. Тако је за прилично кратак рок Запад постигао шта је хтео – душа Украјине (њен суверенитет) била је продата. Резултати похлепе украјинских политичара накупљали су се по читавој земљи. У земљама Прибалтика, где није било развијене индустрије, где је локална елита лако кидала све везе са Русијом, западни „партнери“ су поступали још једноставније.

У тим републикама је кренуло освајање блага „западне цивилизације“ у виду потенцијалне производње: од намирница до аутомобила. И, наравно, истовремено су дошле западне банке, које су лако давале кредите на све стране, уз само један мали услов – хипотека над некретнином. Истовремено, Републике су по налогу Запада спровеле приватизацију земље. И банке су са великим задовољством почеле да дају кредите на приватизовану земљу. Полако али сигурно, власници многих објеката непокретности и земље постали су грађани западних земаља, спокојно узимајући имовину коју је банка конфисковала за невраћене кредите. То значи да није било неопходно трошити се на освајачке ратове. Све се десило тихо, спокојно и мирно.

Истина, у томе уочавамо сасвим јединствену ситуацију, којој сличне нема нигде у свету. У условима политичке стабилности, економског раста и одсуства војних конфликта на својој територији, становници Прибалтика масовно су доносили одлуке да више не живе у својим земљама и одлазили су из њих брже него избеглице из грађанским и револуционарним сукобима потресених земаља Азије и Африке. Никада још староседеоци неког региона нису бежали тако како сада беже староседеоци земаља Прибалтика, у условима који су у њиховим земљама створени.

Један пример. Према истраживању Летонског универзитета, 62,7 одсто оних који су отишли из Летоније, изјавило је да се неће вратити зато што су се разочарали у Летонију као државу. Од оних који су се вратили, 40 одсто се предомислило и поново отишло. Истраживања показују да више од четвртине радно способног становништва у будућности планира да емигрира. Не треба заборављати ни чињеницу да најпре одлазе најактивнији, људи који желе да направе каријеру, који су способни да се адаптирају на живот у другој земљи. Али, пут који је за Украјину изабрала њена елита још је тежи и много тужнији.

Почетком 2000-их појавила се илузорна нада у препород – економија је тада почела да оживљава, трговинско-индустријске везе почеле су активно да се интегришу у руску економију. Таква интеграција је била посебно активна за време владавине Виктора Јануковича. Он се доследно залагао за неопходност да произвођачи Русије, Украјине и земаља ЗНД у циљу економског раста реше проблем унифицирања робе и промене структуре производње, што би им омогућило пласирање конкурентне продукције на светском тржишту. Али, због тога што су планови Запада за Украјину били унеколико другачији, пожурили су да вектор развоја промене, одмах окренувши Украјину према Европи, а супротно од Русије.

Ради тога је 2004. год. и била изведена операција „наранџаста револуција“, која је земљу увела у активну фазу пропасти. Противно уставу, под највећим могућим притиском Запада, на функцију председника земље постављена је потпуно аморфна фигура Виктора Јушченка. Човека отворено бесперспективног и слабог. Он није случајно изабран. Био је изузетно подобан за испуњење планова Запада о слому Украјине. У право за време његове владавине и уз његову помоћ постављене су мине под развој украјинског друштва, које су га неизбежно разделиле, разбивши га на кланове и подгрупе. Једна од мина било је проглашење Степана Бандере јунаком Украјине, што је изазвало идеолошки раскол у земљи. Навешћу још низ примера идеолошких мина:

– Упорни развој неканонске цркве и многогодишње игнорисање одузимања храмова, са потискивањем Украјинске православне цркве, довело је до духовног раскола. Почетком 2019. године тај набој је експлодирао до краја – расколници су добили томос из руку Васељенског патријарха Вартоломеја, који се стално налази на територији Турске. Звучи нарочито подругљиво када се сетимо изјава „патриота Украјине“ о томе да су они наводни наследници знамените Запорошке Сече, која је увек била непомирљиви непријатељ Турске.

– Годинама повећаван јаз између богатих и сиромашних испровоцирао је јако изражен социјални раскол.

– Јулија Тимошенко је говорила 2014.: „Донбас мора бити ограђен бодљикавом жицом и бомбардован атомским бомбама“. Предизборна девиза Виктора Јушченка била је да у Донбасу живе само разбојници.

Да ли је све то случајно? Не, био је потребан територијални раскол на националној основи, јер Донбас претежно насељавају Руси. Заједно са историзацијом спорних историјских личности, Виктор Јушченко је успут поставио најмоћнију мину, радећи над „имиџом“ Русије. Сигурно многи памте његове многобројне турнеје са позивом светској јавности да прогласи геноцидом велики помор од глади (голодомор) 1933. године на територији Украјине. Тим поводом РФ је уложила жалбу, али нико се није сетио да су се аналогне историјске ситуације тридесетих година дешавале и на територији саме Русије – на Кубању, у Поболожју.

Напори Јушченка, свеједно, нису били узалудни – Русији је додељен епитет крвавог агресора. Све те активности биле су усмерене на јачање нестабилности Украјине. Било је још много мина, али горе наведене биле су основа за спор, али сигуран распад државе. Данас се може констатовати чињеница да је експлодирала свака од постављених мина и створила у земљи хаос и потпуну политичку шизофренију. Нажалост, у земљи није било стручних деминера, они који су их детонирали били су паметнији и спретнији, а ни остали извршиоци нису изневерили… Циљ ових манипулација потпуно је јасан: завади и владај.

САД су светски рајдер који никада ништа не купује по тржишној цени. Оне, као удав, бацају на жртву прстен за прстеном, упијају снагу, давећи све јаче… Исплативије им је да све узму јефтиније. Најбоље на поклон. Не жалећи новац, они дају „30 сребрњака савременим Јудама“, који су за новац спремни да продају све. Када поставе мрежу, САД увек остављају простор за маневре – жртвама обично остаје лош, веома лош и супер-лош излаз из ситуације. Избор увек зависи од набоја страсти. Увек је најправилније искључити емоције и размишљајући хладном главом уопште не улазити у мрежу. Али, таквих се јунака у Украјини нажалост није нашло.

Уз прећутни пристанак милиона, земља је изгубила своју државност, дозволивши шачици јада западних лобиста да руше, убијају, рањавају сопствени народ. И ти потреси земље условили су државни оружани преврат, који је био извршен у Кијеву, крајем фебруара 2014. године. Формални разлог за „негодовање јавности“ било је одбијање председника Украјине, Јануковича да потпише Споразум о придруживању са Европском унијом, на коме је активно инсистирала Европа.

Они су се толико журили да сам текст Споразума није био преведен, а опсежна расправа о овом документу није ни одржана. Али, у почетној фази протести нису били масовно подржани. А онда су организатори кренули давно утабаним путем изазивања незадовољства народних маса – организована је провокација против полиције, одговор полиције је снимљен и у тренутку преузет од стране медија западних земаља. Све се то дешавало на централном тргу престонице Украјине у 4 сата изјутра, где се потпуно случајно нашло неколико сниматељских екипа, које су све снимиле и пустиле у етар. Управо је то било окидач за организацију другог мајдана, који се под руководством Амбасаде САД, подржан охрабрујућим посетама европских лидера, претворио у оружани пуч.

Све што се на мајдану дешавало само на први поглед могло је да делује као спонтано кретање огорчених маса против власти у коју је изгубљено поверење. И без узимања у обзир нечувене чињенице дрског уплитања у унутрашње послове суверене државе, када су амерички сенатори и државници (Бајден, Мекејн, Нуланд), европски председници (Грибаускајте, Качињски, Квасњевски, Валенса) дошли на Мајдан, како би непосредно подржали огорченост народа против легитимне власти, током читавог конфликта власти и мајдана, осећало се недвосмислено спољно руководство.

Ако пажљиво погледате шта се тада дешавало, можете видети јасан алгоритам вештачког негодовања народних маса и јасну режију. Сваког понедељка – после недељних „свенародних вечери“ – долазило је до природног опадања интересовања за оно што се догађа на мајдану. Многи су одлазили својим пословима и Мајдан се приметно осипао. А организатори су медијима морали да покажу још једну слику „с правом огорчених народних маса“. За то је био потребан набој народних емоција, због којих би људи одјурили на Мајдан. Управо због тога су сви значајни догађаји специјално организовани баш средином недеље, да би се до недеље на мајдану поново окупило довољно људи.

Прва крв мајдана проливена је 22. јануара 2014. године. Била је среда. Желим да се посебно задржим на овом убиством. Сергеј Нигојан. Његова породица је бежала од рата, пошто су живели у Нагорно-Карабаху, на самој граници између Јерменије и Азербејџана. Сергеј је рођен у Украјини. Добро је знао украјински, али његов изглед није био карактеристичан за Украјину. Четири дана пре његовог убиства, ТСН је направио снимак који ће бити показан након његовог убиства. Такође се након убиства појавио снимак, направљен 2013. године, на коме Нигојан говори стихове „Кавказ“, Тараса Шевченка.

Наравно, организатори су одмах окривили специјалне снаге полиције „Беркут“, супротстављене мајдану. Али, вештачењем је накнадно утврђено да је убијен хицем из ловачке пушке, а не из службеног полицијског оружја. Штавише, испаљена су му два хица у тело, а трећи у главу. Било је то хладнокрвно убиство, почињено само зато да се изазове нови талас негодовања, да се следеће недеље напуни Мајдан огорченим људима… И сви остали значајни догађаји мајдана дешавали су се средином недеље: батињање опозиционе новинарке Татјане Черновол, киднаповање координатора „Аутомајдана“ Дмитрија Булатова, или нешто треће. Пуцњаве у центру Кијева савршено се уклапају у овај низ.

Опозиција је превише одуговлачила, Јанукович је превише тврдоглаво одбијао да употреби силу. А творцима мајдана било је потребно много крви, да би „крвави режим“ коначно постао заиста крвав. Била је потребна велика сакрална жртва, на коју би се могла усмерити пажња целе светске јавности. Сам рафал, током кога је погинуло 43 људи, извршен је 20. фебруара у Институтској улици. Људи су убијани из снајпера који су били иза њих: у хотелу „Украјина“, чија се зграда надвија над Институтском, и са крова зграде Кијевског конзерваторијума, која се налази тачно изнад мајдана.

Већ је спроведено истраживање независних експерата, као што је политиколог из Канаде, Иван Качановски. Ту је и изјава посланика Европског парламента из Пољске, Јануша Корвина-Мике, који је још 20. априла 2014. експлицитно изјавио да су снајперисти, који су пуцали на људе на мајдану, обучавани на територији Пољске. Али, први прави гром из ведра неба пукао је након објављивања разговора министра спољних послова Естоније, Урмаса Паета, са шефом спољних послова ЕУ Кетрин Ештон, у коме је Пает отворено рекао да је људе на Институтској улици убила опозиција.

„…Изузетно је забрињавајуће што нова коалиција не жели да истражи тачне околности инцидента. Нагло расте свест о томе да иза ових снајпериста не стоји Јанукович, већ неко из нове коалиције“, описао је Урмас Пает утиске са путовања у Украјину свом бриселском колеги.

Овај разговор потпуно је уништио митологију и сав романтичарски ореол „револуције достојанства“. Управо у светлу његових речи постало је јасно да је читава режија мајдана одлично подмазан механизам, који је радио на свргавању старог режима и који је у правом тренутку загревао, подстицао и усмеравао негодовање гомиле. И већ је постала савршено јасна чињеница да су убрзо након мајдана, под изговором будуће обнове, посечена сва стабла у Институтској улици. Нова власт активно је уништавала доказе својих злочина.

Није нимало чудно што је Врховна Рада Украјине 31. марта 2014. године усвојила Закон „О уклањању негативних последица и спречавању кривичног гоњења и кажњавања у вези са догађајима за време мирних окупљања“, према коме се нови кривични поступци и административни прекршаји не могу покретати у вези са датим догађајима, а сви претходно отворени поступци против учесника мирних скупова подлежу затварању (потпадају под амнестију).

Ово значи да су сви који су нападали полицијске службе у одбрани државног система и извршили државни оружани преврат, у потпуности ослобођени сваке истраге. И то упркос чињеници да су током сукоба, при вршењу своје службене дужности, убијена 23 службеника полиције, 932 лица била рањена, од којих је 257 задобило тешке телесне повреде, 158 – ране од ватреног оружја. Сви ти људи били су грађани Украјине и активни радници. Они су задобили повреде или су погинули у вршењу службене дужности. И где су у то време били лидери и активисти западних земаља? Где су у то време били западни медији? Зашто су ове смрти и рањавања прошли незапажено?

На сва ова питања могућ је само један одговор: Запад је био тај који је извршио збацивање легитимне власти у Украјини. Државни пуч у Украјини догодио се уз директну подршку челника западних земаља, услед чега су на власт дошли људи у потпуности руковођени од стране Запада. Мајдан, непроцесуирање и некажњавање утицали су на људе да, уз одсуство одговарајуће државне контроле, узму оружје у своје руке и покрену грађански рат на југоистоку Украјине. Али, ово је следећа, врло тужна фаза у историји Украјине, о којој треба говорити посебно.

Извор:
ЦЕОПОМ ИСТИНА