Јасеново поље

Светлана Гарчевић

Како…?

Како да ходиш, кад ногу немаш?

Како да загрлиш, кад руку немаш?

Како да плачеш кад очију немаш?

Не тугуј страдалниче!

Анђели су ту: они ће ходити

они ће загрлити

они ће плакати и

плакаће горко за

тебе поље Јасеново

Зелене ливаде и облачно небо,

сунце тек провири па се заклони.

Нека небо плаче, кад не плаче народ!

Еј Србине! Где су ти сузе?

Где су јасенови, а где су и људи

на ливаду ову силом довођени?

Сва Херцеговина, Козарапланина,

Равна посавина?

С`вековних огњишта отераше људе,

у сиве бараке затварају журно;

и на земљу голу душмански бацају.

И то тако баш и није страшно,

спрам гнусобе што се овде спрема

судилиште страшно отвара се сада

за све Србе и Србкиње редом.

Ал` крвници њи`ни хоће да се сладе,

па за гозбу грозну помно се спремају:

некима су казну оштру наменили,

а некима тешки маљ су доделили!

Кад не стигну да их понаособ млате

у дубоку јаму све их побацају!

Бомбама их часте,

кречом поливају

да њихове кости никад не испливају

Младе мајке србске са милом дечицом

лепо су збринули!

хладна, влажна земља душек им

је меки;

а бескрајно небо покривач им лаки.

Џелати пак неће дуго да их муче!

Малене главице и њи`не кикице

на рамену мајки што се одмараше

сад само о танкој кожици се клате

и тужно преклињу:

“Тешко нам је тако!“

Нису само јаме групно губилиште

живе људе спремно у огањ бацају

па се наоколо кужни мирис шири:

крвницима подстрек за злочине веће,

недужним жртвама: „Боже…“! – неко рече.

Зелену су Саву лешеви прекрили,

зајазили воду све до Београда;

ту су браћа многе чесно сахранили

и свето опело лепо отпојали!

Јасеново поље проговори сада!

Једини си сведок ужаса и јада

што претрпе негда

милион и више злосрећних Србаља.

Па ти не сачува ни једну главицу,

ножицу, ручицу!

Ни капут, ни траку,

а ни ципелицу, злаћану кикицу…

ни трошну бараку, ни јаму дубоку,

ни сужања капу, ни злочинца каму!

О стратишту овом

брину се туђини

тако што трагове немилосно бришу.

Где доказа нема, нема ни жртава!

На срамоту, србску, ни болних сећања!

Мала, бела црква

на пољу Јасена

била би утеха, а и опомена

за далека нека, србска, поколења.