Патријарх Павле – Од славонског дечака до духовног оца нације

Деведесете године прошлог века донеле су рат и распад државе Југославије. У тим немирним и по злу обележеним временима по српски народ, на трон Српске православне цркве, ступио је патријарх Павле, дотадашњи епископ рашко–призренски. Његова појава и његово деловање у овим бурним временима, дошли су као мелем на рану. У време када су сви морални ауторитети срушени, када су институције обезвређене, он је, а са њим и Српска Црква, представљао једино светло у мрачном тунелу у којем се нашао народ српски. Због тога, за Блаженопочившег патријарха Павла, може слободно да се каже како је био највећи Србин друге половине двадесетог века.

Гојко Стојчевић, у монаштву Павле, потоњи српски патријарх, рођен је у Кућанцима, селу надомак Доњег Михољца у Славонији, 11. септембра 1914. године у јеку Првог светског рата, у којем је народ коме он припада нападнут од државе у којој је рођен (Аустроугарска). Рано је остао без родитеља. Већ са три године бригу о њему и три године млађем брату преузела је тетка. Отац му је у Америци на раду оболео од туберкулозе, вратио се кући и убрзо умро, а недуго после њега умрла је и Гојкова мајка. У Другом светском рату изгубио је и брата кога су убиле усташе.

Детињство у Славонији, одрастање у Тузли, Београду и Сарајеву

У једном интервјуу патријарх је о свом детињству рекао: „Ја сам са села родом. Рођен сам 1914. године, аутомобила тада није било. Били су коњи и кола, али то се није могло тако често користити. Човек се морао навикнути на пешачење. Родитељи су ми рано умрли, па сам одрастао код тетке, њене кћери и зета и с њима ишао на рад. Као богослов и студент, кад дођем лети кући, одмах мотику у шаке, настаје прашење кукуруза и тако редом. Како сам растао, тако сам улазио у послове. А када сам стасао стигао сам и до орања. Ја сам, иначе, по природи био слабачак. Чуо сам да су ми као детету још у повојима били упалили свећу мислећи да сам умро, али ипак сам преживео“.

Након завршене основне школе у Кућанцима, уписује нижу Гимназију у Тузли (у којој је друговао са писцем Мешом Селимовићем). Из Тузле одлази за Београд у вишу Гимназију, где је показао склоност ка математици и физици, али упркос томе што је из веронауке имао двојку, на наговор родбине уписује Богословију у Сарајеву и шест разреда ове школе завршио је 1936. године. Поново се враћа у Београд где уписује најпре Медицински факултет, а потом и Богословски. У војску одлази 1940. као војни болничар у Зајечар, а почетак Другог светског рата дочекао је у родној Славонији из које је преко Срема побегао за Београд испред разуларених усташа.

Најбољи опис из тог времена о свом животу дао је сам патријарх у Зборнику Сербиа и коментари, у којем се, између осталог, говори и о страдању Српске Цркве за време Другог светског рата. Патријарх је свој живот из тог времена овако описао: „Захваљујући дипломи тадашњег Теолошког факултета, успео сам да се, по доласку усташке власти у моју Славонију, вратим у разрушени Београд. Најпре сам, да бих се издржавао, радио на грађевинама, али такве физичке напоре нисам могао издржати и разболео сам се. Препоручен од својих наставника, уточиште сам налазио у више манастира по Србији (Вујан код Горњег Милановца, Света Тројица код Овчар Бање, Благовештење у Овчарско – кабларској клисури, најзад и Рача под Таром). Отац Јулијан повео ме је најпре у манастир Вујан, где сам се, поштеђен тежих послушања, највише посветио читању, јер је мој заштитник имао много књига, зналачки одабраних. Лета 1945. отац Јулијан ме затим одвео у манастир Благовештење, где је био премештен. Онде сам коначно донео одлуку да, оболео на плућима, иако то код мене није била отворена туберкулоза, не могу бити свештеник и посветити живот том узвишеном позиву, коме сам се од најраније младости заветовао. Свестан, дакле, да тај позив није за мене и да, од малена без родитеља, не могу имати своју породицу, замонашио сам се, уочи Благовести 1946. године“.

У манастиру Благовештење у Овчар Бањи, убрзо је добио чин јерођакона. У периоду од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Рача. Једно време (1950/51) провео је као суплент богословије Светих Ћирила и Методија у Призрену. Године 1954. најпре је унапређен у чин јеромонаха, а потом и протосинђела, да би три године касније постао архимандрит.

Такође, средином педесетих година прошлог века (1955. – 1957.) време проводи на постдипломским студијама Новог Завета и Литургике на Богословском факултету у Атини, где је одбранио докторат. Из тог времена постоји једна прича како се о, тада архимандриту Павлу, распитивао један црквени великодостојник и добио је овај одговор: „Када би наша Грчка Црква имала пет свештеника какав је Ваш Павле, не би се бојала за своју будућност, већ би била најјача Црква на свету“.

На Косову и Метохији

Као млади доктор теологије, архимандрит Павле је по повратку из Грчке са постдипломских студија, на редовном заседању Светог архијерејског Сабора СПЦ 29. маја 1957. године, изабран за епископа Рашко – призренског. Ова вест затекла га је на поклоничком путовању у Јерусалиму. Неколико месеци касније, 22. септембра, у београдској Саборној цркви, извршена је хиротонија од стране тадашњег српског патријарха Викентија, а 13. октобра, Павле је уведен у трон епископа Рашко – призренског у призренској Саборној цркви.

У тешко време, дошао је на тешко место. Положај Срба на Косову и Метохији није претерано бринуо тадашњи режим који се трудио да све оно што се тамо дешава прикрије и шири своју фразу о братству и једнакости народа и народности. И у таквим условима, патријарх Павле, тада епископ Рашко – призренски, успевао је да обнови цркве и манастире, постављао монахе, радио на очувању Призренске богословије у којој је једно време и сам држао предавања из црквеног појања и црквенословенског језика.

Често је у то време извештавао Свети архијерејски Синод СПЦ, па чак и Уједињене нације, о положају српског народа на Косову и Метохији. О томе је и сам писао: „Својим доласком на Косово, за епископа Рашко – призренског, видео сам и другу страну искушења српског народа. Пошто је од Старе Србије начињена аутономна област Косова и Метохије, Срби су одједном у својој земљи постали мањина, као у турско доба. Већ у својим првим епископским извештајима, указивао сам да, иако су Срби на власти, Косово у ствари држе Шиптари. За време Другог светског рата њихов народ, највећим делом, дочекује талијанску окупацију као своје ослобођење, јер се по први пут Шиптари из Албаније уједињују са онима на Косову, Метохији, Западној Македонији. Створена је Велика Шипнија, али без обзира што је она трајала колико и окупација, као талијански протекторат, она је масама, опчињеним од њихових вођа, остала као једном већ задобијени национални циљ који треба сачувати. Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извештаје Светом Синоду, јер они долазе и до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буду српски. Тако се понашао обичан свет, на разне начине, сем старијих који су осуђивали  насиља и лакомости да се дође до комшијске куће или земље. Међу тим светом било је људи који су знали за своје српско порекло и осећали да се спрема нешто што добру не води“.

„А шта Срби партијаши мисле“

О нападима на свој народ писао је често, али о физичким нападима на њега лично није никоме хтео да говори. Ипак, остало је забележено да га је на аутобуској станици напао један Албанац, а било је и других сличних случајева. Реакција државе је у том случају изостала, иако је он представљао једну институцију, која и поред тога што је маргинализована од стране режима и даље је имала велик углед у народу. И сам епископ Павле био је непознат широј јавности, упркос чињеници да је улагао огромне напоре да се сукоби на Косову и Метохији спрече.

Био је реалан човек. Сматрао је да за ове сукобе нису криви само Албанци, него и Срби партијаши и идеологија којој су се препустили. О томе је говорио на овај начин: „Стално је истицано братство и јединство, а у пракси је изазивано подозрење међу народима који живе у заједничкој држави. Као тамошњег епископа мене је стално бринуо допринос српске стране у стварању међунационалних раздора, посебно на Косову и Метохији.  Подсетио бих, на пример, да спомен – храм у Ђаковици (1950) нису срушили Шиптари, већ политички активисти међу Србима, скупљајући потписе грађана чак и међу појединим свештеницима. Грачаница није дирана за време италијанске окупације, али је тај манастир, једно време био истражни затвор нове власти након Другог светског рата. Хапшенике су држали чак и у припрати хладне цркве, а не верујем да би се ико други усудио да је тако скрнави као сироти Србин, разметљив у улози иследника. Идеологија која је владала земљама источне Европе, па и нашом, била је идеологија мржње, између осталог. Говорило се: кад није успела да подстицањем класне мржње изазове светску револуцију, прибегла је изазивању међунационалних мржњи, и одиста је у томе највише успела на овим нашим просторима. Вековном наслеђу сукоба и насиља на Косову и Метохији идеологија федеративне Југославије додала је нове раздоре, на несрећу и шиптарског и српског народа“.

Патријарх Павле остао је познат по томе да је на путовања ишао углавном пешке. Косово и Метохију и Рашку област, пешице је обишао уз дуж и попреко. Где није могао ходајући, ишао је аутобусом. Епархија у то време није имала свој аутомобил, тек касније набавила је једног „вартбурга“.

На месту епископа Рашко – призренског, остао је до 1990. године.

На престолу српских патријараха

Деведесете године 20-ог века поново су гурнуле српски народ у страдања и прогоне. Распад Југославије прошао је у знаку рата. Санкције, изолација, бомбе, избеглиштва обележили су овај период. Све институције које су претходних година уживале велико поверење народа, или су се угасиле, или су изгубиле свој углед и значај који су до тада имале. Створена је лажна елита која није била способна (а није ни хтела) да се носи са новонасталом ситуацијом.

У таквим околностима, након готово пола века атеизма, када је вера била готово забрањена, народ се поново окреће Цркви на чијем се челу налази патријарх Павле. Када се држава распала, а српски народ остао да живи у већини новостворених независних држава, једино га је Српска Црква уједињавала. То је било тад, тако је и сад, тако је било увек. На посебан начин, патријарх Павле представљао је ту симболику. Рођен у Славонији, школовао се у Босни и Херцеговини, највећи део свог живота провео на Косову и Метохији, ујединио Српску Цркву и превазишао расколе.

Ни самом патријарху није било лако прихватити нову улогу, а то је признао и сам: „Владика Петар ИИ, изабран да наследи свог стрица, Светог Петра Цетињског, и у својој седамнаестој години постане господар Црне Горе и Брда, у првом свом службеном писму готово заплашено признаје да га је то бреме нашло „невична и неспремна“. Кад је избор за Српског патријарха пао на мене, у својој седамдесет шестој години осећао сам се слично. Прибрао сам се кад сам схватио да примити највиши чин значи предњачити у служби и страдању, а не у старешинству. Сматрао сам да и права која би могао имати председник Светог Архијерејског Сабора и Синода не треба да користе него да, колико може, утиче на одлуке највиших црквених тела, или на поступке представника Цркве“.

За патријарха СПЦ изабран је 1. децембра 1990. године, а дан касније устоличен је у Саборној цркви у Београду. Тек у деветом кругу добио је довољан број гласова за улазак на листу од три кандидата. Поред њега кандидати за патријарха још су били епископ шумадијски Сава и епископ жички Стефан. По тзв. апостолском начину бирања коверту са његовим именом извукао је архимандрит троношки Антоније Ђурђевић, а име новог патријарха прочитао је митрополит сарајевски Владислав.

Нови 44. патријарх СПЦ тада је рекао: „Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово“. У престо српских патријараха уведен је 2. маја 1994. године у манастиру Пећка патријаршија.

Трудбеник на њиви Господњој

За 19 година колико је био на челу Српске православне цркве, патријарх Павле направио је много тога, иако су Српска Црква и српски народ, пролазили кроз тешко време. Ујединио је Српску Цркву и устао против раскола у политичкој емиграцији, основао неколико нових епархија (међу њима и епархију Осечко – пољску и барањску), основао или обновио рад богословија (Цетињска, Крагујевачка, Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи).

На његову иницијативу веронаука је враћена у школе, 2002. године, а Богословски факултет поново је враћен у оквир Београдског универзитета одакле су га комунисти избацили 1952. године, а 1993. покренуо је Академију за уметност и конзервацију.

Истакао се и у научном раду. Још 1989. издао је монографију о манастиру Девич. Од 1972. објављује студије из Литургике од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“. Аутор је издања Требника, Молитвеника, Великог типика и других богослужбених књига, а приредио је и допуњено издање Србљака. Његовом заслугом у 300 примерака умножен је Октоих штампарије Ђурђа Црнојевића. Такође, дуго времена био је председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма новог завета, чији је први превод објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године.

Написане су три књиге његових изабраних текстова: „Молитве и молбе“, „Живот по Јеванђељу“ и „Пут у Живот“, а избор патријархових текстова направљен је и у зборнику „Помози нам, Вишњи Боже – Савремени српски духовници“. О њему је изашло неколико биографија међу којима са истичу „Будимо људи – реч патријарха Павла“ коју је написао Јован Јањић и дело Радмиле Радић „патријарх Павле“.

Патријарх Павле преминуо је у Београду на Војно-медицинској академији, након дуге и тешке болести, 15. новембра 2009. године, у 95. години живота. Поводом његове смрти у Србији је проглашена тродневна жалост, а дан сахране, 19. новембар, проглашен је за дан жалости и у Републици Српској.

Сахрањен је у манастиру Раковица код Београда. Заупокојену литургију служили су патријарх васељенски Вартоломеј и чувар патријаршијског трона митрополит Амфилохије заједно са осталим владикама и свештеницима. Био је присутан већи број црквених поглавара и делегација, а од православних поглавара осим васељенског патријарха били су: румунски патријарх Данило, албански архиепископ Анастасије, чешки и словачки Христифор, уместо руског патријарха Кирила дошла је делегација на челу са митрополитом минским Филаретом. Према процени полиције, патријарха је испратило преко 600 000 људи.

Свенародно поверење

Патријарха Павла су многи називали „живим свецем“, поготово у последњих 20-ак година од када се налазио на престолу српских патријараха. Тај епитет добио је због свог начина живота којим је живео, али, можда више од тога, јер је на крају 20. и почетком 21. века, био једна од ретких утеха српском народу. Већ су добро познате приче да је јео веома мало и то углавном биљну и млечну храну, да је сам себи поправљао ципеле, умео сашити мантију, калемити воће, орезати виноград, да није гледао телевизију нити слушао радио, тек повремено читао је новине итд.

Са друге стране, неки су га и нападали. Иако су били малобројни њихов глас је долазио до народа, ширио се у јавности, јер су у својим рукама имали готово све медије који су ширили њихове гласине. Тако су га оптуживали да је благосиљао оружје, националистички иступао у јавности, политички утицао на народ. За неке је опет био превише благ и смирен, што такође, по њима, није ваљало.

Један лист је, својевремено, направио вешту монтажу, тако да је патријарха „видео“ у џинсу, са пушком у једној руци, а сатом на другој, бомбама и пиштољем за појасом. Када је патријарх угледао ту монтажу само је рекао: – Види, Бога му љубим, додали ми и сат, а никад га нисам имао. Ипак, упркос свему томе, народ је знао да процени и одвоји истину од лажи.

Политиком се није бавио, више се она бавила њим. Многи су му хтели самовољно доделити одговорност за ствари са којима није имао никакве везе, али то им није пошло за руком. Имао је чврст став о цркви и политици:

„Свештеници могу да имају своја политичка убеђења, могу да гласају, али да буду пропагатори неке странке, то већ не иде. Црква такве свештенике позива на одговорност. Дабоме, то не значи да се ми не интересујемо за ствари овога света. Политика је у сфери овога света. Ми јесмо земаљски људи, али смо и небески. Конкретно, у овој ствари, сигурно се манипулише Црквом. Али, мешање у политику од стране Цркве не би било добро ни истинито. Ми живимо у овом свету и нисмо равнодушни да ли ће на власти бити добри људи и радити за добро народа, за добро сваког појединца. Али, то не значи да би требало прећи границу па да се заинтересујемо само за овоземаљско, а да из вида изгубимо оно небеско“.

На изборе никада није излазио, само је једном био на гласању и то 2006. године када се гласало за нови српски Устав. Када се 20. јануара 1997. године појавио међу студентима Београдског универзитета који су протестовали због крађе избора, упутио им је ове речи: „Ваше осећање истине и правде и демократског поштовања слободно изражене воље народа на миран начин, достојно је и вас и ваших и наших предака, јер нисте овде ни за овога ни за онога, нити против овога ни онога, него за оно што је увек било свето и народу нашем и Цркви нашој“. Тада се из десетине хиљада младих грла орило „Павле, Павле“.

Говорећи о Југославији, држави у којој је живео, истицао је да свако има право да из ње изађе, али нека тај излазак буде достојанствен и у миру: „Ни у овој ствари немам неки свој одређени план, јер се политиком нисам бавио, те могу само рећи да, као људи, схватамо и прихватамо право свих народа на слободно опредељење да приђу заједници са другима, уколико и ови на то пристану, и слободно се из заједнице одвоје, мирно и у сагласности с њима. Али сматрамо да се то право не може ускратити ни једном народу – дакле ни српском. Представници српског, хрватског и словеначког народа су се 1918. године мирно сагласили да живе у заједничкој држави. Ако сада сматрају да је њихов интерес да се издвоје из те заједнице свакако би то требало да учине као људи, мирно и сагласно једни са другима. Као људи и да се споразумеју о границама. Боље је и да се разиђемо него да се убијамо и губимо оно мало људског и хришћанског што је у нама било.“

Највећа признања долазе од народа

Патријарх Павле је за време свог живота одликован многобројним световним и духовним признањима (Орденом немање првог степена, Орденом Карађорђеве звезде, руским орденом Достојанство и др.), али највеће признање долазило му је од његовог народа. Поводом 50. годишњице његове архијерејске службе, 2007. године, тадашњи патријарх московски и целе Русије, Алексије Други, упутио је ове речи: „За време Ваше полувековне архијерејске службе целом православном свету постали сте познати као ревносни архипастир, учен богослов, који је све те особине сјединио личном побожношћу. Ваша дугогодишња архијерејска, а затим и патријарашка служба проходила је у време када је српски народ био у тешким условима. Области које су под јурисдикцијом Српске Православне Цркве, а које су некада сачињавале једну државу, кренуле су путем државне независности. Ипак, захваљујући Вашој Првосветитељској мудрости, црквено јединство је сачувано, као јединство духа у савезу мира (Еф. 4,3). И сада је Ваше служење усмерено на то да се, по речима апостола Павла, не деле него да буду утврђени у једном разуму и у једној мисли“.

За крај преносимо једно сведочење српског писца Антонија Ђурића које је на Бадњи дан 1994. године објављено у београдском НИН-у.

„У време када је беснео рат у Славонији, негде између Борова Села и Даља, стиже, забринут, патријарх Павле. Само што је приспео, притрча му наоружан човек до зуба, с укрштеним реденицима преко груди, паде на колена и завапи: – Ваша Светости, благословите ме. Намеравам зло да починим.

Патријарх се стресе. Кад се мало прибра, ухвати човека благо за рамена и гледајући га право у очи, прозбори:

– Синко мој, не тражи од српског патријарха благослов за зла која намераваш да учиниш. – Морам, Ваша Светости, погледајте – рече ратник и из џепа војничке блузе извуче фотографију. – Ово су моја унакажена деца.

– Ужас, ужас! – изусти патријарх загледајући стравичан призор. – Једно зло рађа друго. Хоћеш ли, питам те, светећи се, бити мањи злочинац од онога који је поклао твоју децу?! И ово да ти кажем: кад се оконча овај проклети рат и кад се обелодане сва зла и сви злочинци, биће срећан само онај који ће моћи да каже: ја нисам починио ни један злочин. Даље – пресуди сам.“

Литература и извори:

1. Двери српске, Његова Светост, Београд, 2008.
2. Православље, Новине српске патријаршије, Београд, 2007. Бр. 962.
3. Православље, Новине српске патријаршије, Београд, 2007. Бр. 966.
4. Свети Сава, принц и просветитељ, Митрополија Црногорско – приморска, Цетиње, 2007.
5. ср. wикипедиа.орг/Патријарх Павле
6. Политика, Београд, 1/2. новембар 1991.
7. Сербиа и коментари (1993/1995), Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1996.
8. Јован Јањић, Будимо људи – реч Патријарха Павла, Зограф, Ниш, 2007.
9. Интернет сајт Српске Православне Цркве

Извор:
СРБИ ХР