ХОДОЧАШЋЕ У ЈАСЕНОВАЦ И ОБИЛАЗАК КАТАКОМБЕ ЕРП-а у егзилу у РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

У суботу 9. новембра 2019 године у организацији МО Срби на окуп из Београда група од 20 ходочасника је обишла стратиште Јасеновац у Републици Хрватској и нову катакомбу посвећену Св. Ђакону Авакуму у Републици Српској.

АНЂЕО

Био сам тамо и све сам видио дјецо моја,
жицом сам крвавом Икону Свету у мозак властити урезао
не сјећања ради, нит ‘ сачувај Боже сулуде освете,
јер ко би пожелио памтити призор од смрти црњег усташког строја,
монструма што је с’ осмјехом пакленим недужну дјечицу пјевајућ’ клао
и нијеми вапај што к’ небу шаље усташком камом преклано дијете.

Нијесам без разлога дјецо моја Икону ову толико дуго од људи крио,
Нијесам је узалуд сав вијек убоги крвавим кошмаром предивну мазио,
и сад знам зашто је Господ хтио да ја једини утекнем клетој душманској ками,

тако сам близу вјечитог свјетла у оној проклетој јами био,
тако сам близу рајске стазе својим грешним ногама газио,
па ту ме дјецо, у тој безданки, прикривен у тами,
јачи од смрти, мржње и бола гледао благо Анђео сами.

Шачица недокланих жудно је гледала горе
крвавим отвором јаме и свјетлом прелашћена,
слијепа да види хорду што је оштрила зубе, спремна да настави хајку,
не једном зачух лепет што крила Анђела творе
и не виђех ништа љепше до тог божанственог трена,
предамном стајаше дијете које је тражило мајку.

Не бјеше ни назнаке страха на његовом прекрасном лицу,
ни мрака, ни очију страшних, ни крика што душу леде,
није знао за патњу, ране и крваву жицу,
само је тражио ону коју толико воли,

а око се његово држаше за једну танку жилицу,
и зној се самртни скупљао по његовом Светом лицу,
и свјетлом сијаху његове Светачке усне блиједе
док тихо шапташе мајци :

„Не брини мамице мила, ништа ме не боли!”

Несташе у том трену и жртве и џелати,
неста и мрака и свјетла и зла што добру пријети,
о каква радост Душу испуни када схвати
сву ју је прожео овај прекрасни дјечак Свети.

И ништа више дјецо не може да ме спријечи
сваком ће искушењу Душа да одоли,
само да Господ једно никада не дозволи
да никад не пресахну ове Свете дјетиње ријечи:
„НЕ БРИНИ МАМИЦЕ МИЛА, НИШТА МЕ НЕ БОЛИ.”

Невен Милаковић Ликота

Кренули смо из Београда у суботу рано ујутру са намером да обиђемо страдално место „српски Аушвиц“ стотине хиљада Срба (број се креће према историјским подацима од 700.000 до преко милион жртава). Свако од нас је узнемирена срца и помешаних осећања ишчекивао сусрет са местом за које нас везује сећање, туга, сета, бол, патња, немир, али и бес, љутња и неверица да нико током рата није ни покушао да ослободи те недужне јагањце који су своје животе положили само зато што су рођени као Срби, али и као Јевреји или Роми.

Свети Владика Николај Велимировић у ЂЕРДАНУ ОД МЕРЏАНА (Служба Новомученицима србским) каже и следеће:

…. Ваша крв на земљи оста вапијући,
А небо вам прими душе милујући,
Громови су слаби бол ваш да објаве,
Векови су кратки песмом да прославе.
О младићи мили поднесте ударце,
и прераном смрћу претекосте старце.
О дечице златна, скршени пупољци,
О девојке красне, о витешки момци,
Именима вашим небо се позлати,
Црква се на земљи вечно обогати….

Тропар
Глас 8.

Због верности Богу и Божијој правди,
Пострадасте телом, земља се растужи;
Ал` спасосте душе, небо се весели,
А претци се ваши небом распеваше,
На капији Раја сретоше вас с песмом:
„Имена су ваша у Књизи вечности;
Улазите у Рај, децо бесмртности“.
Сад у царству вечном, где је вечно Данас,
Без Јуче и Сутра, молите се за нас.

Стижемо око подне и бивамо затечени призором испред нас. Један празан паркинг, изложбени простор испред музеја у коме се приказује 50 година настанка споменика, а ни реч о логору. Музеј подсећа на савремени простор у коме нема ништа што би наговестило сву страхоту логора у Јасеновцу.

Сећам се када сам као девојчица од 15 година била на екскурзији на том истом простору постојали су остаци грађевина, музеј са експонатима којима су Срби мучени (тада сам први пут чула за оружје „србосјек“), коса затвореника, зуби који су им насилно вађени, одећа, обућа, слике убијених људи итд. Био је и мали биоскоп у коме су нам пуштали филм са оригиналним снимцима из логора. Сећам се тог првог сусрета са „сатаном“ и злом који људски ум не може ни да замисли, свог онесвешћивања од ужаса, мучнине мојих другарица и мене. Тада наступа трежњење и незамисливи бол сусрета са нечим новим и страшним.

Обишли смо „музеј“ и испред себе видели једну равницу са зеленом травом и два језерца који су више подсећали на голф терен, без трага онога што је било. Има неколико брдашца (кажу да су то хумке) али тако маскиране да на то не личе.

У даљини се види споменик, неки чудан мир влада, тишина, само се чују наши откуцаји срца, или сам чула само себе, више и не знам, јер сузе замагљују поглед, слаба киша пада и свако од нас са свећама у рукама прилази споменику као централном месту на том празном простору. Остављамо цвеће, палимо свеће, спремамо жито и вино за парастос.

Протосинђел Иринеј служи парастос, а ми са свећама у рукама плачемо и молимо се. То је једино што можемо да учинимо, да се молимо, сећамо и посећујемо то место на коме се, као по Косову, гази по крви и костима наших предака.

Након одслуженог парастоса наш драги брат Милан Бојић, дипломирани историчар, нам је испричао у пола сата најважније чињенице о Јасеновцу. Хвала што се потрудио да спреми реферат који смо не трепћући одслушали. У посебном прилогу објавићемо текст тог реферата.

Још један поглед на споменик, заједничке фотографије, и полако се враћамо према комбију да свој пут наставимо даље.

Улазимо у комби и на паркингу видимо једну породицу која је кренула ка споменику. У глави ми је само једна мисао, па овај паркинг треба да буде препун кола и ходочасника, ово је наша Голгота, ово је наш манастир, наша светиња, ово су наши светитељи јасеновачки окупали у својој крви. Можда је баш зато паркинг празан јер смо их заборавили, јер их је држава заборавила, јер их је црква заборавила. Па где је једна капела у којој би била икона и где би свеће запалили? Изгледа да је много важније смањити број жртава и играти се са нечим небеским зарад тренутне „користи“. Али Господ је направио попис нема потребе да се други труде. Наше је само да их не заборавимо, а њихов попис ионако не важи!

Након тога наставили смо пут ка Републици Српској и нашем драгом оцу Прохору. У маленом селу са дивним именом, Душаново, чекају нас наша браћа и сестре и настојатељ манастира Св. Ђакон Авакум пс Прохор. Након туге чека нас радост, чекају нас испред манастира озарена радосна лица са речима дободошлице. Како је лепо када се осети љубав, она искрена, хришћанска. Целивали смо икону у новој капели, а затим сели за већ постављени сто. Права гозба, као код драге породице. Након ручка запевали смо духовне песме. Није било времена да останемо дуго јер нас је очекивао пут назад преко коридора. Када смо улазили у Хрватску цариник нам је ставио печат да смо само у транзиту тако да смо се морали враћати преко Републике Српске. Можда је хтео макар мало да нам напакости. На поласку из Душанова смо направили једну заједничку фотографију и онда се опростили једни од других. До скорог виђења.

Нешто пре поноћи смо стигли у Београд свако са својим доживљајем тога дана. Оно што могу на крају да кажем, а то је Срби не заборавите ни једног тренутка наше јасеновачке мученике и све остале Србе који су страдали од усташке руке. НИКАДА НЕ ЗАБОРАВИТИ!

 Снежана Антонијевић,
један од ходочасника