Др. Владимир Умељић: Косово и Метохија – пре и после Васкрса

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 2005, БРОЈ 1-2 (49-50), СТРАНЕ 137-141.

Дан наде васцелог хришћанства, Васкрс, не поседује само једну неоспорну метафизичку димензију, већ се односи и на лична као и на општа позитивна ишчекивања појединаца, заједница и народа. Овогодишњи Васкрс је обележен и новом молитвеном надом после поновних тешких искушења нашег крстоносног народа у Светој српској земљи, Косову и Метохији.Тек што је НАТО 1999. запосео Космет, арбанашки екстремисти су пред очима до зуба наоружаних представника „НАТО-демократија“ побили око 1 600 Срба, око 240 000 Срба и других не-Албанаца „етнички очистили“, многобројна православна гробља уништили, хиљаде српских кућа и преко 140 прастарих право-славних цркви и манастира разорили и спалили. Пет година касније и опет пред очима до зуба наоружаних представника „НАТО-демократија“, поново су прошле године плански и систематски организовани погроми, варварска прогањања и „етничка чишћења“ – 28 мртвих и преко 870 повређених, преко 4 000 „етнички очишћених“ Срба; 280 српских кућа спаљено, тридесет цркви и манастира спаљено и 11 тешко оштећено… светско културно наслеђе и светиње васколиког хришћанства, Богородица Љевишка, Свети Архангели, Девич – све руком зломоћника предато грешном пламену…

Један очевидац ове последње погромашке оргије, једна Немица у служби једне интернационалне хуманитарне организације у Призрену (име познато аутору) ми је тада описала своје утиске:

„17. март 2004. године, још седам дана и долази пета годишњица НАТО-рата против Југославије. Вече је, око шест сати, возимо се кроз Призрен. Упада ми у очи да су кафићи и радње затворени и, потом, да на улицама нема жена и врло ретко се виде старији људи. Мој босански возач мили кроз уске уличице и одједном пролазимо поред једне горуће куће… један усамљени човек покушава да једним танушним баштенским цревом нешто учини против ватрене стихије и пренеражава ме да нико из безпрегледне гомиле људи не покушава да му помогне. Изненада постајем свесна тога, да на стрмини испод утврђења, горе многобројне куће – то је српски део града…

Срећем своје косовско-албанске и турске познанике и одмах ме воде на терасу, одакле се види како српску православну цркву прождире пламен; док сам тражила свој фото-апарат, руши се црквена купола и нестаје у пламеном мору а окупљена гомила гласно ликује, слави и аплаудира…

Одлазимо на лице места и моји познаници ме тихо упозоравају да не фотографишем и да ни случајно не проговорим ниједну српску реч…

На Шедрвану, централном тргу испед православне цркве, густо збијена гомила албанских младића не допушта КФОР-ватрогасцима да приђу цркви… КФОР допушта, толерише све то…

Следећег јутра посећујем колеге из АСБ, чији задатак је био да граде куће за српске повратнике… они се пакују и враћају за Немачку јер после ове ноћи је јасно да је њихов рад изгубио сваки смисао… и ОЕБС као и УН-организације затварају своја представништва.

Из вести сазнајемо да по читавом Косову и Метохији горе српске куће, цркве и манастири, да се у Београду и Нишу нападају џамије… Одлазимо до изгореле цркве и као прво видим двадесетак празних бензинских канти… не, нико не спрема толику количину бензина за један „спонтани народни протест“, ово је све марљиво припремљено… Чујем од једног огорченог КФОР-ватрогасца, који не зна да је у непосредној близини неко ко говори немачки, како каже својим колегама: „Од 1999. године штити КФОР ову цркву и умотава је у бодљикаву жицу…. а сад су наши војници кукавички побегли испред каменица ових младих албанских „јунака“!

Напуштамо град и возимо преко Ђаковице и Пећи за Црну Гору. Успут пролазимо поред Дечана, са његовим чувеним прастарим манастиром… на једном раскршћу више хиљада младих Албанаца, један темпераментни говорник, таласање многобројних албанских застава, делују претеће и осећам растући страх, да се спремају да нападну манастир у Дечанима… сутрадан сам чула да су на манастир испаљене гранате или ракете…

Како описати ту ноћ? Цркве горе, лица спалитеља обасјана пламеном, неки ликују или су испуњени очигледним немим задовољством, други делују забринуто или чак утучено а нека пак су потпуно равнодушна… и нико не покушава да се супротстави безумљу…

КФОР није реаговао… Сутрадан сам правила снимке… иста лица… никада нећу схватити степен мржње, који ослобађа једну такву бесмислену разарачку енергију… али сада наслућујем атмосферу у мојој земљи, Немачкој, из тридесетих година прошлог века, када су синагоге почеле да горе…“

Свакодневица се, дакле, независно од празничних дана и од године до године разликује и свако време носи увек нека своја актуелна обележја и неке специфично своје императиве – шта се још може, шта се сме и мора ишчекивати после овогодишњих Ускршњих празника?

Сигурно и на првом месту, то ишчекивање и та нада се односи на судбину српских светиња на Косову и Метохији и оних малобројних преосталих заточника завета Светог кнеза, који су свакодневно изложени јаросном безумљу арбанашких терориста. Још једном – када је 1999. године НАТО, најмоћнија ратна машинерија свих времена, почела да разара и комада нашу земљу, опет се пут неба подигла косовска клетва, већ тада се знало да ће залуђени сепаратисти међу Арбанасима и под новим насилним уљезима кренути у уништавање и затирање свега српског у овој нашој колевци… тако је било и у време Османлија, у време аустро-угарско-немачко-бугарске окупације, па у време Хитлера и Мусолинија, тако је и данас… Време искушења траје…

Помолимо се, дакле, и после овог Васкрса, Сведржитељу за све српске страдалнике и новомученике… и да се њихова и свесрпска Голгота што пре оконча. Помолимо се за грешне и горде представнике „Новог светског поретка“, да коначно постану свесни своје тешке и претешке одговорности, свих својих греха. Помолимо се и за све иноверне и неверне, бесловесне и безсавесне злочиниоце, да се окрену Божијој милости и присете Божије казне.

Српкиње су, после Косовске битке, стотинама година – нарочито у Херцеговини и Црној Гори – носиле црне мараме на глави а сви Срби гајили у срцима наду и веру у повратак својим древним светињама. Јевреји су пак, после римске окупације Јерусалима и разарања Соломоновог храма, хиљадама година честитали једни другима долазак нове године, речима: „Следеће године у Јерусалиму!“ Имајмо то на уму и ове године, и пошто смо још једном једни другима пожелели: „Христос воскресе – ваистину воскресе!“

ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ