„Српска трилогија“ као јединствени споменик херојима Великог рата

„Историја ће забележити наш подвиг, исто онако као што се кроз векове помиње прелазак Ханибала преко Алпа или ће потомство равнодушно гледати како пси разносе кости мученика?“

Писао је овако у свом роману „Српска трилогија“ Стеван Јаковљевић о преласку српске војске преко Албаније, плашећи се помало заборава сопственог народа када су у питању велике жртве које је поднео.

Поред тога што можда на најбољи начин описује све страхоте, ужасе, поразе и победе српске војске током Првог светског рата, ова књига настоји и да спречи заборав и постане својеврсан споменик херојима рата.

Стеван Јаковљевић који је као официр српске војске учествовао у Првом светском рату желео је да остави једно сведочанство и сећање на догађаје из прве руке, са прве линије фронта.

Његов рукопис је зато тако јединствен и богат као да је писан крвљу уместо мастилом.

Док читате књигу можете осетити мирис барута и прашине која затим пада са ивице заклона у коме се налазите и чути експлозију коју стварају артиљеријске гранате.

Све је у овој књизи стварно и зато је лако поверовати да се налазите на фронту девесточетранесте или да прелазите непроходне албанске гудуре на путу до Крфа и назад.

Сам аутор је сведочио да се све из књиге заиста десило и да је настало на основу личних запажања, сведочења учесника одређених догађаја као и оргиналних докумената.

Ипак, посебно је интересантно како је дошло до објављивања ове књиге која је по многима на свој начин обележила двадесети век и која је само до Другог светског рата штампана у шест издања а преведена на неколико језика.

Данас се не може са сигруношћу рећи колико је различитих издања ове књиге штампано. Једно време је тај роман чак био и лектира за студенте славистике на московском универзитету…

Међутим као што сам и рекао објављивање „Српске трилогије“ није ишло баш глатко. Након што је довршио рукопис, Јаковљевић је понудио својим пријатељима да га прочитају и дају свој суд. Мишљења су била опречна, понуде за штампање од издавача није било. Синиша Пауновић[1] каже: „Јаковљевић се наобијао прагова док није издао књигу“.

Књига је 1934. године коначно објављена и то понајвише захваљујући уреднику „Наше књиге“ Живку Милићевићу који је препознао квалитет рукописа.

Стеван Јаковљевић нам је оставио интересантно сведочанство о одлуци да се штампа његова књига:

„Онај мој првобитни рукопис, као што свакако знате, стигао је и до Живка Милићевића, који је био уредник „Наше књиге“. Дајући му ово своје прво веће дело, мислио сам да ће га само прочитати и после ме упутити шта даље да радим, како да му дам завршну форму. Али после десетак дана Милићевић ме позове својој кући. Састанак је заказан за једанаест часова пре подне. Знао сам Милићевићеву педантност, па сам се трудио да будем тачан у минут. И заиста, затекао сам га већ за писаћим столом. И то с мојим рукописом пред њим. Мало сам се збунио. Нешто ме је такнуло. Помислио сам: „Кад ме сад овај почне критиковати! …“Био сам приправан да му одмах кажем истину: да ја нисам ни спремао рукопис за штампу. Шта је он мислио, не знам, нити сам га после икад питао, али сам видео како је приметио моју збуњеност и проницљиво ме погледао, вероватно да види како ћу се даље понашати. Ја сам пак чекао да он нешто каже. Али он ни речи. Него чим је видео да сам се ја спустио на понуђено седиште пред њим, извадио је из џепа неки дугачак ножић, отворио га и затим на одређеној страни расклопио рукопис и снажно зарезао сечивом да пресече „књигу“ по дужини. Изненађен, поумих нешто да кажам, али се збуних још више него кад сам ушао. У међувремену ножић учини своје — мој толико пажљиво укоричен и нежно чуван рукопис распаде се на два дела. Разрогачених очију посматрао сам, нем и даље, и једва некако узбуђен упитао:

— Зашто сте то учинили?!

На „операторовом“ лицу ниједан мишић није заиграо. Захватио је само више од половине мога рукописа и мирно, али некако као да смо о овој теми већ раније разговарали, рекао:

— Е, видите… ово ће бити прва књига, која ће моћи да се штампа. А од овога овде остатка написаћете још две књиге!

Тек тад сам био изненађен и збуњен.

— Па зар ви хоћете то да штампате?!

Није ништа одговорио на то. Пружио ми је само онај остатак рукописа и рекао, скоро истим тоном као и онај малочас „написаћгте још две књиге“! — Ово можете понети и разрадити даље…

— Како разрадити?! Како две књиге?!

—Тако. Овај део рукописа, који вам дајем, не може да остане овако. То не иде заједно. Затишје 1915, немачка и бугарска офанзива, одступање кроз Албанију, Крф, до доласка на Солунски фронт — једна је ствар, и то захтева засебну кљигу. Солунски фронт и ослобођење, друго је — трећа књига. А обоје ћете попунити новим материјалом, обрађујући све важније догађаје, као и у овој првој књизи, засебно. Кад буде која књига готова, донећете ми је, па ћемо опет поразговарати.“[2]

Критичари су имали другачије мишљење од уредника Милићевића и сматрали су да дело Стевана Јаковљевића не завређује пажњу. Неки су ишли чак толико далеко да су тврдили да то и није написао сам Јаковљевић већ да је то рукопис неког од виших српских војсковођа: „Не, то није могао написати један официрчић“ – како су погрдно називали Стевана Јаковљевића.

Шира читалачка публика имала је сасвим другачије мишљење, па је књига врло брзо постала једна од најчитанијих. То је условило да већ следеће године изађе наставак Јаковљевићеве књиге под називом „Под крстом“.

Критичари су сада били још оштрији:

— Обично ређање догађаја из рата, који су сами по себи занимљиви.

— Разливено новинарско причање!

— Препричавање историје!

Стеван Јаковљевић им је одговорио:

„Какав сам такав сам, и таквог ме читајте!Да сам другачији, не бих био ја.“

А издавачка кућа „Наша књига“ је те 1936. критичарима одговорила објављивањем и последњег дела трилогије под називом „Капија слободе“

На предлог Живка Милићевића, још исте године издавач Геца Кон одлучио је да све три књиге штампа у једном издању. Стеван Јаковљевић је предложио наслов заједничком издању „Крвави таласи“. Тако је и објављено у првом „Политикином“ огласу. Али, пошто је у међувремену изишло више приказа и критика у којима се дело као целина називало Српском трилогијом, издавач је одлучио да се књига тако и назове, па је та промена учињена већ у идућем огласу у новинама.

Данас се у Народном позоришту у Београду изводи представа „Српска трилогија“ по драматизацији браће Никачевић на основу текста из књиге Стевана Јаковљевића. Сваког сајма књига изненадим се опсегом (ако се тако може рећи) издања „Српске триологије“, на штандовима се може пронаћи издање од пар стотина, па до неколико хиљада динара.

Чак су и једне дневне новине поклањале уз викенд издања делове „Српске трилогије“.

Стога се може рећи да је књига „Српска трилогија“ заиста актуелнија него икада и да је на срећу свих нас Стеван Јаковљевић успео у свом науму да у виду књиге „подигне“ споменик својим саборцима и то у свакој кући у Србији.

И на томе му бескрајно хвала…

[1] Синиша Пауновић, Писци изблиза, „Просвета“, 1958, стр. 43—69.[2] Синиша Пауновић, Писци изблиза, „Просвета“, 1958, стр. 43—69.

Извор: Б(л)оговање