Хрватска комунистичко-усташка лаж о Fiume 1918.

Скоро сваке јесени, хрватски „повиестничари“ обавезно подсете да је та српска војска те 1918. године срамно препустила хрватски повиестни град Ријеку окупаторској талијанској војсци, уместо да је брани до последњег човека и последње капи крви, српске наравно!

Ипак, прича око града Fiume (Rijeka) је веома поучна, и заслужује да се потсетимо јер лагарије сувише дуго трају, а заборавност је ипак људска особина која се мора спречавати, истине ради!

Те далеке касне јесени 1918. године, француска је лађа искрцала на риву града Fiume батаљон ослободилачке српске војске, коју су дочекали малобројни Срби, становници тада угарског лучког града, и малобројно хрватско становништво махом из града Сушака, са друге обале потока Рјечина, који је оштро делио већински талијански град и мању хрватску варош!

Врло брзо је команда батаљона утврдила да је становништво града и околина према Истри већински талијанско, са малобројним хрватским староседеоцима (град је од 41000 становника имао 38000 Талијана!). Када стигоше француско-британске привремене окупационе трупе и домаћи формираше свој Национални савет који прогласи припајање града и целе Истре (тада већински насељене Талијанима!) краљевини Италији, удовољи српска команда захтеву савезничке окупационе управе и напусти град Fiumu, те талијанска управа брже боље организова да се део српског батаљона хитно превезе железницом, али део батаљона ипак удовољи захтеву хрватског градског већа Сушака, и једноставно пређе мост на Рјечини и удари бивак у аустроугарској касарни на Трсату (део старог града) што одушеви тамошње хрватско становништво, већинско у самом залеђу Сушака!

Окупациона француско-британска војна управа одлучи да се даље не меша у настали спор савезника, и тако Сушак и околина, те цело Хрватско приморје, остадоше у зони где борави српска војска као победничка у Великом рату, а српска делегација за мировне преговоре нађе се у сложеној ситуацији да размрси компликоване аустро-угарско-талијанске односе још из времена постојања државе Двојне монархије!

Педантни чиновници новопроглашене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, међутим врло лако утврдише чињенице везане за Истру и град Fiumа (Ријека), које су изнете на самој мировној конференцији као аргументи!

Fiumа је од 15. века била под управом Хабсбуршке монархије, и царица Марија Терезија је 1776. године предала сам град Угарској краљевини, као административни део њене покрајине Хрватске, али се одмах побуни локално становништво које одби да буде део покрајине Хрватске, и зато царица одлучи да то постане дистрикт који директно одговара Будимпешти, и нема никакве везе са Хрватском! Ипак, током трајања мађарске револуције 1848./9. хрватски националисти силом окупирају Ријеку, те ће такво стање трајати све до 1867. године када се ствара Аустро-Угарска монархија и дистрикт Fiumа се поново додељује Угарској, али сада као енклава у аустријском делу Двојне монархије, јер је била трговачка лука угарског дела.

Педантни ће чиновници утврдити и да се сама Fiumа уопште не помиње у Лондонском пакту који је потписан 1915. године, јер се сматрало да Мађарска има право да задржи своју луку и једини излаз на море! Зато је Будимпешта све до 1921. године Fiumu сматрала делом своје територије, иако није имала физички суверенитет над њом!

Због ових околности из ранијег административног решења, на мировним преговорима статус Fiumе био je дуго нерешен, те је песник и пустолов D`Anuncio одлучио да 12. септембра 1919. године заузме град са својих 2500 легионара, добровољаца, ветерана из Великог рата, и тако стави неодлучне мировњаке пред свршен чин!

Становници града су одушевљено дочекали легионаре, који су без испаљеног метка запосели град, док је окупациони гарнизон мирно посматрао свечаност која је потом уследила.

Ипак, песник и пустолов није ни помислио да пређе мост на потоку, иако је само један танки ланац означавао државну границу између две краљевине, а гарнизон у Сушаку био јачине пограничног батаљона, уз чету пограничне жандармерије у којој су махом службовали домаћи Хрвати, али лојални својој заједничкој Отаџбини и краљу ујединитељу, дубоко захвални оним српским прашинарима што одлучно пређоше мост, и ударише први граничник нове државе!

То, што данас толико лажу хрватски повиестничари, резултат је дугогодишњег лагања хрватских кроатокомуниста и некадашње усташке емиграције, удружених у упорном блаћењу тих „великосрпских издајника из ријечке стварности далеке 1918. године“!

Извор:
СРПСКИ СТАВ