Цвијетин Миливојевић: Интелектуално квислинштво

„Није човек оно што мисли, већ оно што чини.“
(Меша Селимовић)

Тако некако је, ових дана, завапио једини живући, од стране Највишег верификатора и полиграфисте потврђени, фашиста у Србији, елем Фашиста презименом Обрадовић, понукан, ваљда, чињеницом да је „наша Црква“ одликовала чак и Малог др-а са јав.ос. (пресудом Научно-наставног већа ФОН-а: доктор са јавном осудом), ни мање-ни више већ, Боже им опрости, Орденом Великомученика крагујевачких. Све уз саслужење и сапојање „Аксиос“ (Достојан!) присутног свештенства! И то, баш у дану када је онај, у време мог студирања, „објекат преко пута ФПН-а“, са 80 одсто гласова својих наставника, признао да је тај др са јав.ос. љути преписивач! Као што је, пре тога, она Тузланка ђевојка из Ге-17, пардон из странке нововиделиста (докторка на „Џон Незбиту“, ако се то још тако зове), за сечу храста записа на аутопуту Љиг – Прељина заслужила – црквени Орден светог Симеона Мироточивог!?

И, шта је било? Тресла се гора, родио се миш! Никоме ништа…

Ако се, исувише тихи ромор јавности поводом доделе највишег црквеног ордена, оног са именом Светога Саве и то баш на 800-годишњицу аутокефалности Српске цркве, и може, барем килаво, правдати као превенција да „овчица која не занесе своје руно у грм покрај пута“, тј. као превентивна удица Врховнику да и не помисли да одустане од Косова и Метохије – зашто данас ћути тзв. национална интелигенција? Да ли то, примера ради, може да значи да је српска опозиција „дигла руке“ од Цркве и одустала од борбе за заштиту Српске цркве од њених унутрашњих узурпатора?

Но, вратимо се световној Србији с краја 2019. године.

Наш Врховник, наша Катица за све, дивно се забавља за све (наше) паре. Слушам и гледам, а не могу да верујем: Врховник, у истом дану, на меморандуму председника Републике Србије, отписује неком девојчету из Словеније на привременом раду у Бриселу, Коцијанчич се, ваљда, вика, а онда он, председник Републике Србије, к’о рода најрођенијег, као себи равног, прима оног Шишка Менчетића, наравно, не оног нашег појца који је, на стародубровачком, звучао као „Блажени час и хип најпрво кад сам ја видили твој образ лип од кога слава сја…“, већ овог, с титулом заменика помоћниковог помоћника америчког државног секретара! И то, само дан након што је, могло би се рећи с правом, напредну Србију био баш наоштрио против Српског зета који је, из седишта америчке окупационе зоне на Косову и Метохији, поручио Србима да „без признања Косова нема уласка у ЕУ“, али и најавио могућност да нам Ју-ес-еј, због „панцира“ и „С-400“ – уведу санкције!

А онда, први преобраћеник Србије, само 24 сата доцније, мањи од макова зрна, две октаве нижим тоном, у присуству Шишка Палмера, благоглагољиво српскоме грађанству поручује како „мора куче (тј. Србин) да се провуче кроз тарабу“, како нам је „мали (не др са јав.ос. Мали) маневарски простор“, како, ето, он разуме Американце, јер и они имају своје интересе, а и ми имамо, а интереси су нам, јелте, једнако легитимни, јер Америка, по свом Уставу, брани право Америке и сваког свог грађанина на било ком делу планете, макар то звали и окупираном територијом неке тамо Србије… те, како „ми у сукобе са Америком нећемо, јер Србија да мисли да може да победи Америку, показала би своју наивност и глупост“… И томе слична квислиншка и колаборационистичка лапрдања.
Знано је да су неки од најпознатијих квислинга из Другог светског, претходно, из Великог (Првог светског) рата изашли као национални ратни хероји. Најбољи су пример наш армијски ђенерал Милан Недић или маршал Анри Филип Бенони Омер Жозеф Петен; па, чак је и сам Видкун Абрахам Лауриц Јонсон Квислинг, већ као осамнаестогодишњак, започео своју војну каријеру, а Војну ваздухополовну школу, 1908, завршио као најбољи у класи!

Криптоаргументи за одбрану колаборације некада, а и данас, на жалост, крећу се у дијапазону између „морао је“ до онога „да није он, то би радио неко други, још гори од њега“.

Тако слугерањска пропаганда у Србији покушава да брани и позицију политике човека који се, из цокула „великог Србина“, ратног хушкача и вербалне „јуначине“ („100 за једнога“), преобратио у „ловца на нацоше“ међу ненапредним Србима.

Каква је то одбрана? Па, јеси ли, пре него што си узуприрао све највише државне и парадржавне функције, прочитао шта о КиМ пише у Уставу Србије? Или, макар, јеси ли то учинио пре него што си се заклео на Мирослављевом јеванђељу и Уставу да је територија Србије јединствена и недељива?

Па, ако си већ знао да Косово „одавно није део Србије“, као што све чешће тврдиш, зашто си се, као радикални Србин, лаћао ћорава посла? Јер, они који су гласали за тебе, бирали су те управо зато што су веровали да ћеш бранити и одбранити то Косово у Србији, јаче, боље, снажније, одлучније него „жути олош“ и „килави Кошуница“ којима, већ осам година, импутираш све и свашта, тражећи квазиоправдања за своје очите промашаје, типа „Бриселски споразум“?

А што ниси одбио да ти будеш тај? Војвода Петар Бојовић је, на пример, 1941. одбио оно што је генерал Милан Недић, потом, прихватио…

Најпростије одређење интелектуалца јесте да је то умни радник, „човек који о свему, па и јавним стварима, размишља и расуђује. Пошто их, пре тога, те јавне ствари мислим, разуме (лат. intellegere).

Зашто онда интелигенција у Србији, махом, ћути док нам свима нама, па и тој интелигенцији, неко из Највишег врха, буквално, из дана у дан, „вређа интелигенцију“?

Тзв. национална интелигенција себично ћути због својих позиција и синекура, образлажући то лажним самообмањивањем да Вучић „зна шта ради“, а то што Он „ради“, подразумева се да је „добро, најбоље што се, у овом тренутку, може извући за Србију и српски народ, за националну и државну ствар“.

Тзв. грађанисти, поготово НАТОљуби, ћуте и саучествују јер верују да је Врховник само на корак до остварења управо њиховог циља – да одустане од Косова и тиме се потпуно окрене ка Северноатлантској алијанси.

Тако му Врховник дође нешто као некаква „Мажино линија“ за оба пола тзв. мислеће Србије.

Право је Цркве да, на пример, легитимише индулгенцију, да (про)даје опростнице и тргује опраштањем грехова у замену за материјално искупљеније, тј. новац.

То може да буде политика црквене владе, то може да се правда разним изговорима, од неувођења пореза до изградње храмова, али тиме Црква улази у ризик да све мање буде оно што се трудила да остане свих ових осам векова самоопстојања – један од важнијих чинилаца државног и националног идентитета.

Али, у секуларној држави каква Србија јесте, обавеза је оних који воде ту државу да бране суверенитет, границе, имовину и иметак свих оних који чине ту државу. Дакле, и имовину Српске православне цркве, али и других верских заједница, на КиМ и ту своју обавезу власт никаквим додатним условљавањима или уценама не сме да доводи у питање.

Зато је питање свих питања: зашто ова власт на челу са апсолутним господарем свега и свечега у Србији, већ осам година, бриселским бирократама и приштинским сепаратистима не сме да испостави као услов свих услова за наставак дијалога о Косову – дефинисање, заштиту и повратак узурпиране српске имовине на КиМ?

Шта ту може да учини тзв. права опозиција у Србији? Подсетићу, права опозиција је онај део формалне опозиције који сме и хоће да се супростави противуставном деловању Врховника који је, сходно Уставу, само председник Републике са осам церемонијалних надлежности.

Иду избори. Јасно је као дан да би, уз саслужење „пријатеља“ из ОЕБС-а и осталих западних заговорника признања независности Косова, Врховник опозицији могао да испуни све захтеве. Све, сем два: он им Ружичанствене и Медијску јавну кућу неће дати – то је његова последња линија одбране!

Евидентно је, такође, да Врховник, само једним маневром, може да врати пољуљано поверење у свом бирачком телу. То је, прошле недеље, демонстрирао у само једном дану: организовањем модне ревије најуспешнијих руских „дизајнера“ војног наоружања, на једној страни, те паралелним одашиљањем Тајнице на ноге Медведеву и Евроазијској економској унији, на другој, чиме је повратио апсолутно поверење својих русофилских гласача (а таквих је три четвртине међу његовима!).

Када једном човек постане превереник, преобраћеник, ништа лакше него и следећи пут, обрнути ћурак наопако. И није важно шта су били Врховникови мотиви за први конвертитски чин – претња неком имагинарном хашком оптужницом, визија просветљења, патолошка политичка амбиција или нешто четврто? Он сада у томе „спорту“ плива као риба у води и није му проблем да понови сличан заокрет.

У овом тренутку, зато је компромис између власти и опозиције, и спас, и излаз, и решење и за једне и за друге: да сви сачувају образ пред својима, да никоме не падне круна с главе, да не буде апсолутних победника и апсолутних губитника.

Шта ми се чини разумним: дакле, „примирје“ на унутрашњополитичкој сцени које подразумева одлагање редовних парламентарних избора неким „лекс специјалисом“, уз сагласност свих релевантних чинилаца власти и опозиције, за шест до девет месеци, с тим да би се тај период искористио за, или формирање прелазне техничке владе или, макар, за прихватање најважнијих опозиционих захтева ради обезбеђивања, бар подношљиво фер, изборних услова.

Заузврат, опозиција би изашла на локалне изборе који би били одржани, у редовном термину, на пролеће, уз услов да се, већ до ове Нове године, бар делимично побољшају изборни услови, подразумевајући, пре свега, хитно заустављање узајамног диквалификовања и дискриминисања политичких проивника. Тиме би Србија престала да буде једна од ретких „мрачних рупа“ у Европи, у којима парламентарни избори, у истом дану када и локални, наткриљују и обесмишљавају ове друге.

Као у оној брзалици, на твитер профилу Глумца што је покушао да посвађа два ока у глави, Врховника и Доглавника му, „около дођох, вођо, потоком топовском рову“ – у супротном би, даље укопавање у партијске ровове, могло да проузрокује само насиље, а то није жеља нити једног нормалног грађанина, била да симпатише власт или опозицију.

Извор:
НСПМ