ПРЕПОРУЧУЈЕМО: ЗАСПАНКА ЗА ВОЈНИКЕ

У сусрет обележавању стогодишњице примирја у Првом светском рату, пред јавност је освануло филмско остварење Предрага Антонијевића под називом Заспанка за војнике. Као једно од ретких дела чији је тематски план управљен према националној историји, једном немерљиво богатом колоплету великих судбина малих људи под називом Велики рат, Заспанка за војнике не представља искључиво новину на идејном пољу домаће кинематографије већ и језгровит лирски покрет који за циљ има уобручити врло прасковит временски тренутак у интимно рухо играног филма.

Нимало једноставан за разлучити, филм изналази своју потпору у двема опречним равнима: једној посве опипљивој и документованој – историји, и у другој, иманетно протканој – уметности. Управо то је одлика и главног тематско-идејног извора који је послужио као мотивски ослонац Антонијевићу. Реч је о Српској триологији Стевана Јаковљевића, делу које је предуго било запостављено и сасвим неправедно отклоњено са књижевно-уметничког обзорја. Након 83 године од објављивања првог дела триологије под називом Деветсточетрнаеста, домаћа публика се суочава са првим (и нецеловитим) покушајем екранизације овог дела. У томе је Антонијевић имао пред собом врло тежак задатак: наставити нимало једноставну Јаковљевићеву нит проткану врсном акрибијом која је умела луцидно расточити књижевни поступак уобличавања ликова од пуког документовања. Међутим, имајући потпуну уметничку слободу и ограђивањем да су коришћени само мотиви Српске триологије, Антонијевић је неретко одскакивао од саме књиге и на тај начин давао инокосне црте своме делу што може послужити као довољан услов за проматрање овог дела кроз две, суштински подвојене, визуре: филма као екранизације књиге и као самосвојне целине.

Током целокупног трајања Заспанка пребива у атмосфери особеној за рат – то је надвисујуће сивило које прекрива сваки педаљ земље. Чулну перцепцију дакако раздражују тонови који непрестано миле по сцени, чиме потпуно обујмљују гледаоца у један, за данашњицу необичан, свет. Ратни бубњеви, сетна виолина и суптилна фрула неизмерно обогаћују готово сваки минут. Сарадња са Александром Ковач је у том погледу оправдано делотворна: призори покаткад бивају више освешћени музиком неголи визуелним сачиниоцима. Но, цела прича не би одавала тако снажан утисак да нису одабрани одговарајући глумци; наместо чињенице да је сваки глумац навукао обличје (полу)фиктивног лика, цела постава одаје утисак као да су ликови заправо изаткани од стварних људи. Стога, не би вредело поименице набрајати успех који је постигао свако од њих: Милутин ‘Уча’ нам верно осликава бригу већ прекаљеног ратника према новопридошлим појединцима исто као што Јанкуљ уме да истински прикаже комичне особености рата. Међутим, упркос истанчаним наговештајима њиховог склопа личности, ликови остају бледи, без оног разливеног колорита на платну њиховог Сопства. Оно што онемогућава даље понирање у слојевитост тих душа, било какву дубинску спознају ратних дана и карактеризацију дешавања иза линија фронта јесте прегуста фрагментарност. Мотиви су, као што је већ напоменуто, готово сви позајмљени из Јаковљевиће књиге: што је за Српски триологију представљало богатство, овде је пресликано у крупну мањкавост. Наместо језгровитости осећаја, гледалац исувише брзо кроји слику да би је ваљано могао сагледати – као што је с почетка недовољно посвећено пажњи носиоцу радње, Стевану, приликом растанка од завичаја, тако и на крају сама судбина батерије остаје неразјашњена, што изузима ону јасну линију нужну да би се заокруглио осећај; на тај начин, филм у трајању од пуна два сата према субјективном доживљају бива знатно краћи. Управо та летимичност оставља гледаоца помало збуњеним по свршетку филма: засењеност новооткривеним мотивима бива умртвљена недовољно разјашњеном узрочно-последичном везом.

Посматрајући филм кроз призму књиге, може се рећи да она представља тек врх глечера суштаствености Српске триологије: страх од сутрашњице, дезертерство, нечовечни односи официра према војницима, отцепљење од драгих особа, неснађеност у амбису страве, тек су неколики одрази човечијих трептаја у рату. Но, сама ограниченост трајања филма је исувише јасан разлог за круту линију васколике садржине; као намах повучена права, она пресеца и отима тек обрис једне постојаности. Ни ликови књиге нису поштеђени наведене штурости; имајући у виду личност Стевана Јаковљевића која се виспрено сналазила у ратним вихорима, филмски Стеван делује сувоњаво и преплашено; потпоручник Александар пренаглашено и дечачки лако говори о женама; мајор из филма покушао је објединити многобројне официре огрезле у сопственој строгости те наличи на каквог неурастеника.

Имајући у виду тренутак у којем се појављује, Заспанка за војнике представља заиста леп начин да подсети на поколења која су жртвовала своје бивство зарад Слободе; као омаж страдалницима и војеваоцима победе, филм јесте непорецив драгуљ у тренутку када се све мање пажње усмерава ка сопственој прошлости и традицији. Да ли ће истоимена серија, која је у најави, смислотворно обогатити палету догађаја и људи и тиме пружити једно ново искуство? Једно је извесно: капитално дело Стевана Јаковљевића Српска трилогија  представља изузетно, но забачено под вео (планираног) заборава, дело које неће оставити равнодушним свог читаоца већ ће пружити и цео спектар, каткад дубоко трагичних, каткад инаџијски радосних, дешавања кадрих да прикажу духовну величину тада најпростијег човека на један посве питак и занимљив начин. У часима када љубав према Отаџбини синхроно нестаје са поштовањем према другој особи, можемо ли ишта више учинити?

Аутор: Драган Божиновић

Извор: Култ